Хипарх са Родоса

Хипарх са Родоса
Хипарх са Родоса
Датум рођења	око 190 пне
Место рођења	Никеја  Битинија
Датум смрти	око 120 пне (око 70 година стар)
Место смрти	Родос  Римска република
Занимање	астроном математичар географ

Хипарх са Родоса (грч. Ἵππαρχος; око 170 — око 125. п. н. е.) је био грчки астроном и географ; открио је прецесију равнодневица, сачинио први каталог звезда и осмислио тригонометрију.

Подстакнут посматрањима нове звезде, Хипарх је 134. п. н. е. израдио каталог од око 850 звезда и био је први који је одредио скалу „магнитуда“ да индицира њихову привидну сјајност; најсјајнија је била прва величина, а најслабија видљива голим оком била је шеста величина. Његова скала, побољшана у значајној мери, још увек се користи. Поређење с раније забележеним положајима звезда омогућило му је да уочи како равнодневице наступају прогресивно раније у односу на сидеричку годину. (Равнодневице су два пута годишње, када су дан и ноћ једнаке дужине; оне су тачке у којима еклиптика, Сунчева путања, сече небески екватор.)

Нашао је да прецесија износи 45° годишње; ова процена подлеже грешци од 6 минута. Хипарх је предложио побољшане методе за одређивање латитуде и лонгитуде на Земљиној површини, следећи рад Ератостена. Направио је табелу за израчунавање дужине тетиве за сваки угао, што је било претеча синусне функције, тако да му се приписује заснивање тригонометрије. Сви његови главни списи су изгубљени, а о његовом раду сазнајемо преко Птолемеја, који га је и развио.

Живот и дело

Извори из којих проистиче већина података о Хипарховом животу и делу су Птоломејев (2. век п. н. е.) Алмагест („Велика расправа”), Страбонова Geographia („Географија”), Плинијева Naturalis historia („Историја природе” 1. век, те додатни извештаји које су написали Папос и Теон из Александрије (4. век п. н. е.) у својим коментарима на Алмагест.

Према традицији Хипарх је рођен у Никеји (грчки Νικαία), антички округ Битинија, (данашњи Изник у провинцији Бурса у Турској).

Тачни датуми Хипархова живота нису познати, али му Птоломеј приписује астрономска проматрања од 147. п. н. е. до 127. п. н. е. Хипарх је можда направио проматрања и пре 162. п. н. е. Датум његова рођења (око 190. п. н. е.) је израчунао Деламбр на темељу трагова у његовом раду. Хипарх је вероватно живео и неколико година после 127. п. н. е., јер је испитао и објавио своја задња проматрања. Он је користио информације из Александрије једнако као из Вавилона, међутим не зна се да ли је икада и посетио та места.

Није познато каква су била Хипархова новчана средства, нити како је припомагао своје научно деловање. Такође није познат ни његов изглед, јер нису пронађени његови портрети из тог времена. Међутим, његово се име исписивало на новцу кованом у 2. и 3. веку у Битинији у његову част, на којима је приказан заједно с глобус. То потврђује традицију по којој се тамо родио.

Верује се да је Хипарх умро на острву Родосу, где је провео већи део свог каснијег живота. Птоломеј му приписује посматрања с Родоса у раздобљу између 141. п. н. е. и 127. п. н. е.

Хипархова главна изворна дела су изгубљена. Његово једино сачувано дело је Toon Aratou kai Eudoxou Fainomenoon exegesis („Коментар о Еудоксовим и Аратовим Појавама”). То је критички коментар у две књиге на популарни Аратов еп темељен на Еудоксовом делу Објавио га је Карл Манитиус. Хипарх је такође направио попис својих главних дела у којем је јасно навео око 14 књига које су познате једино по спомињају каснијих аутора. Његов славни звездани каталог је вероватно убачен у Птоломејев, те се не може поуздано реконструирати. Зна се да је Хипарх направио небески глобус. Копија копије тог глобуса можда је сачувана у најстаријем сачуваном небеском глобусу који поуздано приказује сазвежђа. Глобус је држао Фарнесеов атлас.

Хипарх је познат као утемељитељ и отац научне астрономије. Верује се да је био највећи грчки астрономски проматрач, а многи га сматрају и највећим астрономом античких времена, Цицерон је дао ту предност Аристарху из Самоса, док неки ту част дају Птоломеју из Александрије. Хипархове рукописе су заменили Птоломејеви, те их каснији преписивачи нису сачували за будуће нараштаје.

Види још

• Хипархов цирк

Литература

• Acerbi, F. (2003). „On the Shoulders of Hipparchus”. Archive for History of Exact Sciences. 57 (6): 465—502. S2CID 122758966. doi:10.1007/s00407-003-0067-0. .
• Bianchetti S. (2001). "Dall’astronomia alla cartografia: Ipparco di Nicea". ПОΙΚΙΛΜΑ. Studi in onore di Michelle R. Cataudella in occasione del 60° compleanno. La Spezia: Agorà Edizioni: 145–156.
• Bowen A.C., Goldstein B.R. (1991). "Hipparchus' Treatment of Early Greek Astronomy: The Case of Eudoxus and the Length of Daytime Author(s)". Proceedings of the American Philosophical Society 135(2): 233–254.
• Chapront, J.; Chapront-Touzé, M.; Francou, G. (2002). „A new determination of lunar orbital parameters, precession constant and tidal acceleration from LLR measurements”. Astronomy and Astrophysics. 387 (2): 700—709. Bibcode:2002A&A...387..700C. S2CID 55131241. doi:10.1051/0004-6361:20020420. .
• Dicks D.R. (1960). The Geographical Fragments of Hipparchus. London: Athlon Press. Pp. xi, 215.
• Diller A. (1934). „Geographical Latitudes in Eratosthenes, Hipparchus and Posidonius”. Klio. 27 (3): 258—269. S2CID 194449299. doi:10.1524/klio.1934.27.27.258. .
• Duke D.W. (2002). „Associations between the ancient star catalogs”. Archive for the History of Exact Sciences. 56 (5): 435—450. S2CID 46956992. doi:10.1007/s004070200051. . (Author's draft here.)
• Honigmann E. (1929). Die sieben Klimata und die πολεις επισημοι. Eine Untersuchung zur Geschichte der Geographie und Astrologie in Altertum und Mittelalter. Heidelberg: Carl Winter's Universitätsbuchhandlung. 247 S.
• Jones A. (2001). "Hipparchus." In Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics. Nature Publishing Group.
• Moore P. (1994). Atlas of the Universe, Octopus Publishing Group LTD (Slovene translation and completion by Tomaž Zwitter and Savina Zwitter (1999): Atlas vesolja): 225.
• Nadal, R.; Brunet, J. -P. (1984). [https://archive.org/details/sim_archive-for-history-of-exact-sciences_1984_29_3/page/201 „Le ?Commentaire? d'Hipparque I. La SPH�re mobile”]. Archive for History of Exact Sciences. 29 (3): 201—236. S2CID 122098920. doi:10.1007/BF00348621.  .
• Neugebauer O. (1975). A History of Ancient Mathematical Astronomy. Vol. 1–3. Berlin, Heidelberg, New York: Springer Verlag.
• Newton R.R. (1977). The Crime of Claudius Ptolemy. Baltimore: Johns Hopkins University Press.
• Rawlins D. (1982). An Investigation of the Ancient Star Catalog. Proceedings of the Astronomical Society of the Pacific 94, 359–373. Has been updated several times: DIO, volume 8, number 1 (1998), page 2, note 3, and DIO, volume 10 (2000), page 79, note 177.
• Russo L. (1994). "The astronomy of Hipparchus and his time: A study based on pre-ptolemaic sources". Vistas in Astronomy 38.2: 207–248
• Schaefer B.E. (2005). "The Epoch of the Constellations on the Farnese Atlas and their Origin in Hipparchus's Lost Catalogue". Journal for the History of Astronomy 36.2: 167–196.
• Shcheglov D.A.. "Hipparchus on the Latitude of Southern India". Greek, Roman, and Byzantine Studies. 45: 359—380. 2005.  .
• Shcheglov, Dmitriy (2006). „Eratosthenes' Parallel of Rhodes and the History of the System of Climata”. Klio. 88 (2): 351—359. S2CID 190529073. doi:10.1524/klio.2006.88.2.351. .
• Shcheglov D.A.. "Ptolemy’s Latitude of Thule and the Map Projection in the Pre-Ptolemaic Geography". Antike Naturwissenschaft und ihre Rezeption (AKAN). . 17. 2007: 121—151.  .
• Shcheglov D.A. (2003–2007). "Hipparchus’ Table of Climata and Ptolemy’s Geography". Orbis Terrarum . . 9: 159—192.  .
• Sidoli N. (2004). "Hipparchus and the Ancient Metrical Methods on the Sphere". Journal for the History of Astronomy 35: 71–84.
• Steele J.M., Stephenson F.R., Morrison L.V. (1997). "The accuracy of eclipse times measured by the Babylonians". Journal for the History of Astronomy . 28.  , 337..345
• Stephenson F.R., Fatoohi L.J. (1993). "Lunar Eclipse Times Recorded in Babylonian History". Journal for the History of Astronomy . 24.  : 255..267
• Swerdlow, Noel (1969). „Hipparchus on the distance of the sun.”. Centaurus. 14 (1): 287—305. Bibcode:1969Cent...14..287S. doi:10.1111/j.1600-0498.1969.tb00145.x. .
• Toomer G.J.. "The Size of the Lunar Epicycle According to Hipparchus." . Centaurus. 12: 145—150. 1967.  .
• Toomer G.J.. "The Chord Table of Hipparchus and the Early History of Greek Trigonometry." . Centaurus. 18: 6—28. 1973.  .
• Toomer, G. J. (1974). „Hipparchus on the distances of the sun and moon”. Archives for the History of the Exact Sciences. 14 (2): 126—142. S2CID 122093782. doi:10.1007/BF00329826. .
• Toomer G.J.. "Hipparchus." In . Dictionary of Scientific Biography. 15: 207—224. 1978.  .
• Toomer, G. J. (1980). „Hipparchus' Empirical Basis for his Lunar Mean Motions”. Centaurus. 24: 97—109. Bibcode:1980Cent...24...97T. doi:10.1111/j.1600-0498.1980.tb00367.x. .
• Toomer G.J. (1988). "Hipparchus and Babylonian Astronomy." In A Scientific Humanist: Studies in Memory of Abraham Sachs, ed. Erle Leichty, Maria deJ. Ellis, and Pamel Gerardi. Philadelphia: Occasional Publications of the Samuel Noah Kramer Fund, 9.
• Wolff M. (1989). "Hipparchus and the Stoic Theory of Motion". In Matter and Metaphysics. Ed. J. Barnes & M. Mignucci. Napoli: Bibliopolis: 346–419.
• Dreyer, John L.E (1953). A History of Astronomy from Thales to Kepler. New York: Dover Publications. 
• Heath, Thomas (1921). A History of Greek Mathematics. Oxford: Clarendon Press. 
• Lloyd, G.E.R. (1973). Greek science after Aristotle. New York: Norton. ISBN 978-0-393-04371-6. 
• Neugebauer, Otto (1956). „Notes on Hipparchus”. Ур.: Weinberg, Saul S. The Aegean and the Near East: Studies Presented to Hetty Goldman. Locust Valley, NY: J.J. Augustin. 
• Ptolemy (1984). Ptolemy's Almagest. G.J. Toomer, trans. New York: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-91220-2. 
• Thomson, J.Oliver (1948). History of Ancient Geography. Cambridge: Cambridge University Press. 

Спољашње везе

• O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Хипарх са Родоса”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
• Biographical page at the Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јул 2012) University of Cambridge
• University of Cambridge's Page about Hipparchus's sole surviving work Архивирано на сајту Wayback Machine (23. мај 2012)
• Biographical page at the University of Oregon
• Biography of Hipparchus on Fermat's Last Theorem Blog
• Hipparchus (c. 190 – c. 120 B.C.), SEDS
• Os Eclipses, AsterDomus website, portuguese
• Ancient Astronomy, Integers, Great Ratios, and Aristarchus
• Hipparchus, Greek astronomer
• David Ulansey about Hipparchus's understanding of the precession
• M44 Praesepe at SEDS, University of Arizona
• A brief view by Carmen Rush on Hipparchus' stellar catalog
• Архивисти открили најстарију познату мапу звезда испод хришћанског рукописа („Политика”, 31. октобар 2022)