Румски султанат

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ikonijski sultanat)
Ширење Румског султаната, од око 1100. до 1240. године

Румски султанат (перс. سلجوقیان روم), познат још и као Анадолски селџучки султанат, Иконијски султанат, Анадолска селџучка држава (тур. Anadolu Selçuklu Devleti) или Турска селџучка држава (тур. Türkiye Selçuklu Devleti),[1] била је турско-персијска[2][3][4][5] сунитска држава, која је успостављена на дијелу Анадолије који је од Византијског царства освојило Селџучко царство, које је успоставила Селџучка династија. Назив „Рум” је уствари арапски назив за Андолију, ар Рум (арап. الرُّومُ), који потиче од грчког назива Ромеји (грч. Ρωμιοί).[6][7]

Румски султанат се издвојио из Селџучког царства за вријеме владавине Сулејмана ибн Куталмиша 1077. године, након битке код Манцикерта. Прва пријестолница је била у Изнику, а затим у Конији. Врхунац моћи је достигло крајем 12. и почетком 13. вијека, када је од Византије претео кључне луке на црноморском и средоземном приморју. На истоку, султанат је апсорбовао друге турске државе и проширио се до језера Ван. Трговина из Персије и средње Азије преко Анадолије развијена је системом каравансараја. Са Ђеновом су у том периоду формирано посебно снажне трговинске везе. Веће богатство омогућило је да султанат апсорбује друге турске државе које су биле успостављене у источној Анадолији (Данишменди, Менџукиди, Салтукиди, Артукиди).

Селџучки султани су носили бреме крсташки ратова и на крају су подлегли монголској инвазији 1243. године (битка код Коседага). До краја 13. вијека, Селџуци су постали вазали Илканата.[8] Моћ селџучких султана се распала у другој половини 13. вијека. Посљедњи селџучки вазалал Илканата, Масуд II, убијен је 1308. године. Нестанком Румског султаната настали су многе мали анадолски бејлици, међу њима и бејлик Османске династије, који је на крају освоји остатак бејлика и на простору Анадолије формирао Османско царство.

Референце[уреди]

  1. „Türkiye Selçuklu Devleti Tarihinde Bir Dönüm Noktası; II. İzzeddin Keykavus Dönemi” (PDF) (на језику: турски). 
  2. Lewis, Bernard (1989). Istanbul and the civilization of the Ottoman Empire (5th pr. изд.). Norman: University of Oklahoma Press. стр. 29. ISBN 9780806110608. 
  3. İhsanoğlu, Ekmeleddin (2005). „Institutionalisation of Science in the Medreses of Pre-Ottoman and Ottoman Turkey”. Turkish Studies in the History and Philosophy of Science (на језику: енглески). Springer, Dordrecht: 265—283. doi:10.1007/1-4020-3333-8_18. 
  4. Peacock, A.C.S.; Yildiz, Sara Nur, ур. (2012). The Seljuks of Anatolia : Court and society in the medieval Middle East. London: Tauris Academic Studies. стр. 71-72. ISBN 9781848858879. 
  5. Canfield, Robert L., ур. (2002). Turko-Persia in historical perspective (First paperback edition. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 13. ISBN 978-0521522915. 
  6. Kazhdan, Alexander P, ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium (1. print. изд.). New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. стр. 1816. ISBN 9780195046526. 
  7. Wittek, Paul (2013). Heywood, Colin, ур. Rise of the Ottoman Empire. Hoboken: Taylor and Francis. стр. 81. ISBN 9781136513190. 
  8. Saunders, J.J. (2001). The history of the Mongol conquests (Reprint. изд.). Philadelphia, Pa.: University of Pennsylvania Press. стр. 79. ISBN 9780812217667.