Румски султанат

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ikonijski sultanat)
Ширење Румског султаната, од око 1100. до 1240. године

Румски султанат (перс. سلجوقیان روم), познат још и као Анадолски селџучки султанат, Иконијски султанат, Анадолска селџучка држава (тур. Anadolu Selçuklu Devleti) или Турска селџучка држава (тур. Türkiye Selçuklu Devleti),[1] била је турско-персијска[2][3][4][5]сунитска држава, која је успостављена на дијелу Анадолије који је од Византијског царства освојило Селџучко царство, које је успоставила Селџучка династија. Назив „Рум” је у ствари арапски назив за Андолију, ар Рум (арап. الرُّومُ), који потиче од грчког назива Ромеји (грч. Ρωμιοί).[6][7]

Румски султанат се издвојио из Селџучког царства за вријеме владавине Сулејмана ибн Куталмиша 1077. године, након битке код Манцикерта. Прва пријестоница је била у Изнику, а затим у Конији. Врхунац моћи је достигло крајем 12. и почетком 13. вијека, када је од Византије претео кључне луке на црноморском и средоземном приморју. На истоку, султанат је апсорбовао друге турске државе и проширио се до језера Ван. Трговина из Персије и средње Азије преко Анадолије развијена је системом каравансараја. Са Ђеновом су у том периоду формирано посебно снажне трговинске везе. Веће богатство омогућило је да султанат апсорбује друге турске државе које су биле успостављене у источној Анадолији (Данишменди, Менџукиди, Салтукиди, Артукиди).

Селџучки султани су носили бреме крсташки ратова и на крају су подлегли монголској инвазији 1243. године (битка код Коседага). До краја 13. вијека, Селџуци су постали вазали Илканата.[8] Моћ селџучких султана се распала у другој половини 13. вијека. Посљедњи селџучки вазалал Илканата, Масуд II, убијен је 1308. године. Нестанком Румског султаната настали су многе мали анадолски бејлици, међу њима и бејлик Османске династије, који је на крају освоји остатак бејлика и на простору Анадолије формирао Османско царство.

Култура и друштво[уреди | уреди извор]

Селџучка династија у Руму, као наследници Великих Селџука, заснивала је своје политичко, верско и културно наслеђе на персо-исламској традицији и грчко-римској традицији,[9] чак до те мере да су својим синовима давали персијска именима.[10] Као израз турско-персијске културе,[11] Рум Селџуци су били покровитељи персијске уметности, архитектуре и књижевности.[12] За разлику од Селџучког царства, селџучки султани Рума имали су персијска имена као што су Кеј-Кусрав, Кај-Кубад и Кај-Каус. Бирократе и верска елита њиховог царства била је персијског порекла.[13] У 13. веку, већина муслиманског становништва у главним анатолским урбаним центрима наводно је говорила персијски као главни језик.[14] У овом веку је склоност опонашању Ирана у смислу администрације, религије и културе достигла свој врхунац, што је резултирало стварањем „другог Ирана“ у Анадолији.[15]

Упркос свом турском пореклу, Селџуци су користили персијски у административне сврхе, чак су и њихове историје, које су замениле арапски, биле на персијском.[12] Њихова употреба турског језика једва да је уопште промовисана.[12] Чак је и султан Килиџ Арслан II, као дете, разговарао са дворјанима на персијском.[12] Канбаги наводи да су анатолски Селџуци били још више персијанизовани од Селџука који су владали иранском висоравни.[12] Рахат ал-судур, историја Великог Селџучког царства и његовог распада, коју је на персијском написао Мухамед бин Али Раванди, посвећена је султану Кајхусраву I.[16] Чак је и Тарики Али Салдјук, анонимна историја Султаната од Рума, написана на персијском.[17]

Један од њених најпознатијих персијских писаца, Руми, узео је своје име по имену државе. Штавише, византијски утицај у султанату је такође био значајан, пошто је византијска грчка аристократија остала део племства Селџука, а домаћи византијски (румски) сељаци су остали бројни у региону.[18][19] Културно потурчење у Анадолији првобитно је почело током 14. века, посебно током постепеног успона Османлија.[15]

Кизил кула (Црвени торањ) коју је између 1221–1226 саградио Кајкубад I у Алањи.

У изградњи каравансараја, медреса и џамија, румски селџуци су применили иранску селџучку архитектуру од цигле и малтера на употребу камена.[20] Међу њима су посебно значајни каравансараји (или ханови), који су се користили као стајалишта, трговачка места и одбрана за караване, а од којих је око стотину објеката изграђено током периода анадолских Селџука. Уз персијске утицаје, који су имали неоспоран ефекат,[21] селџучка архитектура је инспирисана локалним византијским (румским) архитектама, на пример Гок Медреса (Сивас), и Јерменима.[22] Као таква, анадолска архитектура представља неке од најизразитијих и најимпресивнијих грађевина у читавој историји исламске архитектуре. Касније ће ову анатолску архитектуру наследити Султанат Индије.[23]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Türkiye Selçuklu Devleti Tarihinde Bir Dönüm Noktası; II. İzzeddin Keykavus Dönemi” (PDF) (на језику: турски). 
  2. ^ Lewis 1989, стр. 29.
  3. ^ İhsanoğlu, Ekmeleddin (2005). „Institutionalisation of Science in the Medreses of Pre-Ottoman and Ottoman Turkey”. Turkish Studies in the History and Philosophy of Science (на језику: енглески). Springer, Dordrecht: 265—283. doi:10.1007/1-4020-3333-8_18. 
  4. ^ Peacock & Yildiz 2012, стр. 71-72
  5. ^ Canfield 2002, стр. 13.
  6. ^ Kazhdan 1991, стр. 1816.
  7. ^ Wittek 2013, стр. 81.
  8. ^ Saunders 2001, стр. 79.
  9. ^ Saljuqs: Saljuqs of Anatolia, Robert Hillenbrand, The Dictionary of Art, Vol.27, Ed. Jane Turner, (Macmillan Publishers Limited, 1996), 632.
  10. ^ Rudi Paul Lindner, Explorations in Ottoman Prehistory, (University of Michigan Press, 2003), 3.
  11. ^ Bernard Lewis, Istanbul and the Civilization of the Ottoman Empire, 29; "Even when the land of Rum became politically independent, it remained a colonial extension of Turco-Persian culture which had its centers in Iran and Central Asia","The literature of Seljuk Anatolia was almost entirely in Persian ..."
  12. ^ а б в г д Khanbaghi 2016, стр. 202.
  13. ^ Hillenbrand 2020, стр. 15.
  14. ^ Shukurov 2020, стр. 155.
  15. ^ а б Hillenbrand 2021, стр. 211.
  16. ^ Richards & Robinson 2003, стр. 265.
  17. ^ Crane 1993, стр. 2.
  18. ^ The Oriental Margins of the Byzantine World: a Prosopographical Perspective, / Rustam Shukurov, in Herrin, Judith; Saint-Guillain, Guillaume (2011). Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean After 1204. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-1-4094-1098-0. , pages 181–191
  19. ^ A sultan in Constantinople:the feasts of Ghiyath al-Din Kay-Khusraw I, Dimitri Korobeinikov, Eat, drink, and be merry (Luke 12:19) - food and wine in Byzantium, in Brubaker, Leslie; Linardou, Kallirroe (2007). Eat, Drink, and be Merry (Luke 12:19): Food and Wine in Byzantium : Papers of the 37th Annual Spring Symposium of Byzantine Studies, in Honour of Professor A.A.M. Bryer. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0-7546-6119-1. , page 96
  20. ^ West Asia:1000-1500, Sheila Blair and Jonathan Bloom, Atlas of World Art, Ed. John Onians, (Laurence King Publishing, 2004), 130.
  21. ^ Architecture (Muhammadan), H. Saladin, Encyclopaedia of Religion and Ethics, Vol.1, Ed. James Hastings and John Alexander, (Charles Scribner's son, 1908), 753.
  22. ^ Armenia during the Seljuk and Mongol Periods, Robert Bedrosian, The Armenian People From Ancient to Modern Times: The Dynastic Periods from Antiquity to the Fourteenth Century, Vol. I, Ed. Richard Hovannisian, (St. Martin's Press, 1999), 250.
  23. ^ Lost in Translation: Architecture, Taxonomy, and the "Eastern Turks", Finbarr Barry Flood, Muqarnas: History and Ideology: Architectural Heritage of the "Lands of Rum, 96.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Saunders, J.J. (2001). The history of the Mongol conquests (Reprint. изд.). Philadelphia, Pa.: University of Pennsylvania Press. стр. 79. ISBN 9780812217667. 
  • Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium (1. print. изд.). New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. стр. 1816. ISBN 9780195046526. 
  • Peacock, A.C.S.; Yildiz, Sara Nur, ур. (2012). The Seljuks of Anatolia : Court and society in the medieval Middle East. London: Tauris Academic Studies. стр. 71—72. ISBN 9781848858879. 
  • Canfield, Robert L., ур. (2002). Turko-Persia in historical perspective (First paperback edition. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 13. ISBN 978-0521522915. 
  • Lewis, Bernard (1989). Istanbul and the civilization of the Ottoman Empire (5th pr. изд.). Norman: University of Oklahoma Press. стр. 29. ISBN 9780806110608. 
  • Wittek, Paul (2013). Heywood, Colin, ур. Rise of the Ottoman Empire. Hoboken: Taylor and Francis. стр. 81. ISBN 9781136513190. 
  • Bosworth, C. E. (2004). The New Islamic Dynasties: a Chronological and Genealogical Manual. Edinburgh University Press. ISBN 0-7486-2137-7. 
  • Bektaş, Cengiz (1999). Selcuklu Kervansarayları, Korunmaları Ve Kullanlmaları üzerine bir öneri: A Proposal regarding the Seljuk Caravanserais, Their Protection and Use (на језику: турски и енглески). ISBN 975-7438-75-8. 
  • Crane, H. (1993). „Notes on Saldjūq Architectural Patronage in Thirteenth Century Anatolia”. Journal of the Economic and Social History of the Orient. 36 (1): 1—57. doi:10.1163/156852093X00010. 
  • Hillenbrand, Carole (2020). „What is Special about Seljuq History?”. Ур.: Canby, Sheila; Beyazit, Deniz; Rugiadi, Martina. The Seljuqs and their Successors: Art, Culture and History. Edinburgh University Press. стр. 6—16. ISBN 978-1474450348. 
  • Hillenbrand, Carole (2021). The Medieval Turks: Collected Essays. Edinburgh University Press. ISBN 978-1474485944. 
  • Kastritsis, Dimitris (2013). „The Historical Epic "Ahval-i Sultan Mehemmed" (The Tales of Sultan Mehmed) in the Context of Early Ottoman Historiography”. Writing History at the Ottoman Court: Editing the Past, Fashioning the Future. Indiana University Press. 
  • Richards, Donald S.; Robinson, Chase F. (2003). Texts, documents, and Artefacts. BRILL. 
  • Ring, Trudy; Watson, Noelle; Schellinger, Paul, ур. (1995). Southern Europe: International Dictionary of Historic Places. 3. Routledge. 
  • Shukurov, Rustam (2020). „Grasping the Magnitude: Saljuq Rum between Byzantium and Persia”. Ур.: Canby, Sheila; Beyazit, Deniz; Rugiadi, Martina. The Seljuqs and their Successors: Art, Culture and History. Edinburgh University Press. стр. 144—162. ISBN 978-1474450348. 
  • Tricht, Filip Van (2011). The Latin Renovatio of Byzantium: The Empire of Constantinople (1204-1228). Превод: Longbottom, Peter. Brill. 
  • Khanbaghi, Aptin (2016). „Champions of the Persian Language: The Mongols or the Turks?”. Ур.: De Nicola, Bruno; Melville, Charles. The Mongols' Middle East: Continuity and Transformation in Ilkhanid Iran. Brill. 
  • Bedrosian, Robert (1999). „Armenia during the Seljuk and Mongol Periods”. Ур.: Hovannisian, Richard. The Armenian People From Ancient to Modern Times: The Dynastic Periods from Antiquity to the Fourteenth Century. I. St. Martin's Press. 
  • Blair, Sheila; Bloom, Jonathan M. (1995). The Art and Architecture of Islam 1250–1800. Yale University Press. ISBN 978-0-300-06465-0. 
  • Blair, Sheila; Bloom, Jonathan (2004). „West Asia:1000-1500”. Ур.: Onians, John. Atlas of World Art. Laurence King Publishing. 
  • Blessing, Patricia (2014). Rebuilding Anatolia after the Mongol Conquest: Islamic Architecture in the Lands of Rūm, 1240–1330. Routledge. ISBN 978-1-4724-2406-8. 
  • Bloom, Jonathan M.; Blair, Sheila (2009). The Grove Encyclopedia of Islamic Art & Architecture. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530991-1. Приступљено 2013-03-15. 
  • Crane, H. (1993). „Notes on Saldjūq Architectural Patronage in Thirteenth Century Anatolia”. Journal of the Economic and Social History of the Orient. 36 (1): 1—57. doi:10.1163/156852093X00010. 
  • Kuban, Doğan (2001). The Miracle of Divriği. YKY. ISBN 975080290X. 
  • Ettinghausen, Richard; Grabar, Oleg; Jenkins-Madina, Marilyn (2001). Islamic Art and Architecture: 650–1250. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08869-4. Приступљено 2013-03-17. 
  • Flood, Finbarr Barry (2007). „Lost in Translation: Architecture, Taxonomy, and the Eastern "Turks"”. Muqarnas. 24: 79—115. doi:10.1163/22118993-90000112. 
  • Hattstein, Markus; Delius, Peter, ур. (2011). Islam: Art and Architecture. h.f.ullmann. ISBN 9783848003808. 
  • Saladin, H. (1908). „Architecture(Muhammadan)”. Ур.: Hastings, James; Alexander, John. Encyclopaedia of Religion and Ethics. 1. Charles Scribner's son. 
  • Saoud, Rabah (2003). Al-Hassani, Salim, ур. „Muslim Architecture Under Seljuk Patronage (1038-1327)” (PDF). Foundation for Science Technology and Civilisation. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]