Istraživanje svemira

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Mesec kao što se vidi u digitalno obrađenoj slici iz podataka prikupljenih tokom leta letilice Galileo

Istraživanje svemira je otkrivanje i istraživanje nebeskih struktura u svemiru razvijanjem i rastom svemirske tehnologije. Dok proučavanje svemira uglavnom obavljaju astronomi pomoću teleskopa, fizičko istraživanje svemira se vrši pomoću robotskih svemirskih sondi bez ljudstva i sa svemirskim letovima. Istraživanje svemira u užem smislu naziv za delatnost istraživanja područja van planete Zemlje koja uključuje direktnu prisutnost veštačkih fizičkih objekata i ljudskih bića u tom području. U širem smislu istraživanje svemira uključuje svaku gore navedenu delatnost koja se može odvijati i u vojne, ekonomske i neke druge svrhe.

Istraživanje svemira svoje korene ima u razvoju raketne tehnologije u prvoj polovici 20. veka, ali je podsticaj dobilo tek nakon završetka drugog svetskog i početka hladnog rata. Tada su suparničke supersile SAD i SSSR zaključile kako će se eventualni treći svetski rat odlučiti primenom interkontinentalnih balističkih projektila, a čiji je razvoj i usavršavanje sa sobom povlačilo nužnost istraživanja ne samo viših slojeva Zemljine atmosfere, nego i svemira. Godine 1945. je britanski naučnik Artur Klark izneo ideju u instaliranju veštačkih satelita u Zemljinoj orbiti, što su velike sile takođe prepoznale kao mogućnost za uspostavljanje komunikacionog sistema, odnosno prikupljanja informacija o neprijatelju.

Edvin „Baz” Oldrin, drugi čovek na Mesecu

Zbog svega toga je krajem 1940-ih započela tzv. svemirska utrka između dve supersile. Iz početka je SSSR stekao prednost, te je 4. 10. 1957. lansiran prvi veštački satelit iz programa Sputnjik, što predstavlja početak svemirske ere. Četiri godine kasnije Jurij Gagarin je postao prvi čovek u svemiru. SAD su na to reagovale početkom ambicioznog Apolo programa, kome je cilj bio iskrcavanje astronauta na Mesec. Nakon što je 21. 7. 1969. godine taj cilj ostvaren, američka javnost ga je shvatila kao krajnje dostignuće koje neće biti premašeno u doglednoj budućnosti, te je za istraživanje svemira počela gubiti interes, što se postepeno reflektovalo i na politički establišment.

Gubitak trke ka Mesecu je sovjetski svemirski program preusmerio ka još ambicioznijem, ali i teže ostvarivom cilju iskrcavanja ljudske posade na Mars. Zbog toga je 1970-ih uložen veliki napor kako bi se usavršilo dugotrajno održavanje ljudi u svemiru. Rezultat tih napora bila je gradnja prvih svemirskih stanica, odnosno održavanje stalne ljudske prisutnosti u orbiti Zemlje. Američka se u isto vreme koncentrirala na nešto praktičniji cilj razvoja orbitalnog transportnog sredstva koje bi se moglo koristiti više puta. Rezultat tih napora bio je Spejs-šatl, svemirski brod čiji je prvi model uspešno lansiran 1981. godine. Završetak hladnog rata je naneo veliki udarac daljem istraživanju svemira, s obzirom da su pobedničke SAD izgubile značajan podsticaj, a Rusija (naslednica SSSR-a) političku i drugu infrastrukturu za ambicioznije projekte. Takođe su se intenzivirale kritike istraživanja svemira, čiji zastupnici ga smatraju besmislenim trošenjem ogromnih sredstava koja bi se mogla bolje potrošiti za rešavanje gorućih problema na samoj planeti Zemlji. Mnogi takođe drže da se istraživanje svemira mora ograničiti isključivo na veštačke sonde, jer je održavanje ljudskog života u ekstremnim svemirskim uslovima preskupo, prerizično i neisplativo.

Završetkom Međunarodne svemirske stanice (ISS)[1] nakon STS-133 u martu 2011, planovi za istraživanje svemira od strane SAD-a ostaju u toku. Konstelacija, program Buševe administracije za povratak na Mesec do 2020. godine[2] ocenjen je neadekvatno finansiranim i nerealnim od strane ekspertskog panela za izveštavanje iz 2009. godine.[3] Obamina administracija predložila je reviziju Konstelacije 2010. kako bi se usredotočila na razvoj sposobnosti za misije sa posadom izvan niske Zemljine orbite (LEO), predviđajući proširenje rada ISS-a nakon 2020. godine, prenoseći razvoj lansirnih vozila za ljudske posade iz angencije NASA na privatni sektoru, i razvijajući tehnologije koje će omogućiti misije izvan LEO, kao što su Zemlja-Mesec L1, Mesec, Zemlja-Sunce L2, asteroidi u blizini Zemlje i orbita Fobosa ili Marsa.[4]

Godine 2000, Narodna Republika Kina je pokrenula uspešan program svemirskih letova sa posadom, dok su Evropska unija, Japan i Indija takođe planirale buduće svemirske misije sa posadom. Kina, Rusija, Japan i Indija su zagovarale misije sa posadom na Mesec tokom 21. veka, dok je Evropska unija isto tako zagovarala misije sa posadom na Mesec i Mars tokom 20. i 21. veka. Od 1990-ih godina, privatni preduzetnici su počeli da promovišu svemirski turizam, a zatim javno svemirsko istraživanje Meseca (pogledajte nagradu Gugl Lunar X).

Reference[уреди]

  1. ^ Chow, Denise (9. 3. 2011). „After 13 Years, International Space Station Has All Its NASA Rooms”. Space.com. 
  2. ^ Connolly, John F. (октобар 2006). „Constellation Program Overview” (PDF). Constellation Program Office. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 7. 2007. Приступљено 6. 7. 2009. 
  3. ^ Lawler, Andrew (22. 10. 2009). „No to NASA: Augustine Commission Wants to More Boldly Go”. Science. Архивирано из оригинала на датум 13. 5. 2013. 
  4. ^ „President Outlines Exploration Goals, Promise”. Address at KSC. 15. 4. 2010. 

Literatura[уреди]

  • Launius, R.D. ; et al. (2012). „Spaceflight: The Development of Science, Surveillance, and Commerce in Space”. Proceedings of the IEEE. 100 (special centennial issue): 1785—1818. doi:10.1109/JPROC.2012.2187143.  An overview of the history of space exploration and predictions for the future.

Spoljašnje veze[уреди]