Izotopi ksenona

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Glavni izotopi ksenona
izo ras
RA poluživot (t1/2) TR PR
124Xe 0.095% 1.8×1022 y[1] εε 124Te
125Xe syn 16.9 h ε 125I
126Xe 0.089% stabilan
127Xe syn 36.345 d ε 127I
128Xe 1.910% stabilan
129Xe 26.401% stabilan
130Xe 4.071% stabilan
131Xe 21.232% stabilan
132Xe 26.909% stabilan
133Xe syn 5.247 d β 133Cs
134Xe 10.436% stabilan
135Xe syn 9.14 h β 135Cs
136Xe 8.857% 2.165×1021 y[2] ββ 136Ba
Relativna atomska masa (Ar, stand.)

Ksenon koji se prirodno javlja (54Xe) sastoji se od sedam stabilnih izotopa i dva vrlo dugo-živuća izotopa. Zapaženo je dvostruko hvatanje elektrona kod 124Xe (poluživot 1,8 ± 0,5 (stat) ± 0,1 (sis) ×1022 godina)[1]] i dvostruko beta raspadanje u 136Xe (poluživot 2,165 ± 0,016 (stat) ± 0,095 (sis ) ×1021 godina),[2] koji spadaju u najduže merene poluživote svih nuklida. Očekivalo se da će izotopi 126Xe i 134Xe takođe biti podvrgnuti dvostrukom beta raspadu, [4] ali to kod ovih izotopa nikada nije primećeno, pa se smatraju stabilnim.[5][6] Ksenon ima drugi najveći broj stabilnih izotopa. Samo kalaj, sa 10 stabilnih izotopa, ima više.[7] Pored ovih stabilnih oblika, proučena su 32 veštačka nestabilna izotopa i različiti izomeri, najduži vek od kojih ima 127Xe, sa poluživotom od 36,345 dana. Svi ostali izotopi imaju poluživot kraći od 12 dana, većina manje od 20 sati. Najkraće živeći izotop, 108Xe,[8] ima poluživot od 58 µs i najteži je poznati nuklid sa jednakim brojem protona i neutrona. Od poznatih izomera, najduže živeći je 131mXe, sa poluživotom od 11,934 dana. 129Xe je proizveden beta raspadom od 129I (poluživot: 16 miliona godina); 131mXe, 133Xe, 133mXe, i 135Xe su neki od proizvoda cepanja 235U i 239Pu, pa se koriste kao pokazatelji nuklearnih eksplozija.

Reference[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Observation of two-neutrino double electron capture in 124Xe with XENON1T”. Nature. 568 (7753): 532—535. 2019. doi:10.1038/s41586-019-1124-4. 
  2. 2,0 2,1 Albert, J. B.; Auger, M.; Auty, D. J.; Barbeau, P. S.; Beauchamp, E.; Beck, D.; Belov, V.; Benitez-Medina, C.; Bonatt, J.; Breidenbach, M.; Brunner, T.; Burenkov, A.; Cao, G. F.; Chambers, C.; Chaves, J.; Cleveland, B.; Cook, S.; Craycraft, A.; Daniels, T.; Danilov, M.; Daugherty, S. J.; Davis, C. G.; Davis, J.; Devoe, R.; Delaquis, S.; Dobi, A.; Dolgolenko, A.; Dolinski, M. J.; Dunford, M.; et al. (2014). „Improved measurement of the 2νββ half-life of 136Xe with the EXO-200 detector”. Physical Review C. 89. Bibcode:2014PhRvC..89a5502A. arXiv:1306.6106Слободан приступ. doi:10.1103/PhysRevC.89.015502. 
  3. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  4. ^ Wang, Meng; Audi, Georges; Kondev, Filip G.; Huang, Wen Jian; Naimi, Sarah; Xu, Xing (2017), „The AME2016 atomic mass evaluation (II). Tables, graphs, and references” (PDF), Chinese Physics C, 41 (3): 030003—1—030003—442, doi:10.1088/1674-1137/41/3/030003 
  5. ^ Status of ββ-decay in Xenon, Roland Lüscher, accessed online September 17, 2007. Archived септембар 27, 2007 at the Wayback Machine
  6. ^ Barros, N.; Thurn, J.; Zuber, K. (2014). „Double beta decay searches of 134Xe, 126Xe, and 124Xe with large scale Xe detectors”. Journal of Physics G. 41 (11): 115105—1—115105—12. arXiv:1409.8308Слободан приступ. doi:10.1088/0954-3899/41/11/115105. 
  7. ^ Rajam, J. B. (1960). Atomic Physics (7th изд.). Delhi: S. Chand and Co. ISBN 978-81-219-1809-1. 
  8. ^ Auranen, K.; et al. (2018). „Superallowed α decay to doubly magic 100Sn” (PDF). Physical Review Letters. 121 (18): 182501. doi:10.1103/PhysRevLett.121.182501. 

Literatura[уреди]

  • Isotope masses from Ame2003 Atomic Mass Evaluation by Georges Audi, Aaldert Hendrik Wapstra, Catherine Thibault, Jean Blachot and Olivier Bersillon in Nuclear Physics A729 (2003).