Džon Drajden

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са John Dryden)
Džon Drajden
John Dryden by Sir Godfrey Kneller, Bt.jpg
Datum rođenja19 avgust 1631(1631-08-19)
Mesto rođenjaOldvinkl, Northemptonšir
 Engleska
Datum smrti12. maj 1700.(1700-05-12) (68 god.)
Mesto smrtiLondon
 Engleska
PrebivališteEngleska
Državljanstvoenglesko
UniverzitetVestminsterska škola
Triniti koledž, Kembridž
Zanimanjepesnik, književni kritičar, dramatičar, libretista

Džon Drajden (19. avgust 1631 – 12. maj 1700) bio je engleski pesnik, književni kritičar, prevodilac i dramaturg, koji je prvi dobio zvanje engleskog pesnika laureata 1668. godine.[1]

On se smatra dominantnom ličnošću u književnom životu restoratorske Engleske. Njegov uticaj je bio izražen do te mere da je to razdoblje postalo poznato u književnim krugovima kao drajdensko doba. Romantičarski pisac, Ser Volter Skot, ga je nazvao „Slavnim Džonom”.[2]

Rani život[уреди | уреди извор]

Drajden je rođen u seoskoj parohiji Oldvinkl blizu Trapstona u Northemptonširu, gde je njegov deda po majci bio rektor Svih Svetih. On je bio najstarije od četrnaestoro dece rođene u porodici Erazma Drajdena i Meri Pikering, unuka ser Erazma Drajdena, prvog barona (1553–1632), i supruge Fransis Vilks, puritanskog zemljoposednika koji je podržavao puritanski pokret i parlament. On je bio je rođak Džonatana Svifta. Kao dečak, Drajden je živeo u obližnjem selu Tičmarš, gde je verovatno i stekao svoje prvo obrazovanje. Godine 1644, poslat je u Vestminstersku školu kao kraljevski stipendista, gde je upravnik bio dr Ričard Bazbi, harizmatični učitelj i strogi disciplinar.[3] Pošto je u ustanovu ponovo osnovala Elizabeta I, Vestminster je tokom ovog perioda prihvatio sasvim drugačiji verski i politički duh koji je podsticao rojalizam i visoko anglikanstvo. Šta god da je Drajden odgovorio na ovo, on je očigledno poštovao upravnika i kasnije će poslati dva svoja sina u školu u Vestminsteru.

Kao humanistička javna škola, Vestminster je održavao nastavni plan i program koji je obučavao učenike u umetnosti retorike i predstavljanju argumenata za obe strane datog pitanja. Ovo je veština koja će ostati kod Drajdena i uticati na njegovo kasnije pisanje i razmišljanje, jer veliki njegovog rada deo pokazuje ove dijalektičke obrasce. Vestminsterski nastavni plan i program uključivao je nedeljne prevodilačke zadatke koji su razvili Drajdenovu sposobnost asimilacije. Ovo je takođe bilo izloženo u njegovim kasnijim radovima. Njegove godine u Vestminsteru nisu bile bez ikakvih događaja, a njegova prva objavljena pesma, elegija sa snažnim rojalističkim osećajem o smrti njegovog školskog druga Henrija, lorda Hejstingsa od malih boginja, aludira na pogubljenje kralja Čarlsa I, koje se dogodilo 30. januara 1649. godine, veoma blizu škole u kojoj se dr Bazbi prvo molio za kralja, a zatim zaključao svoje đake kako bi sprečio da prisustvuju spektaklu.

Godine 1650, Drajden je otišao na Triniti koledž u Kembridžu.[4] Ovde je doživeo povratak religioznom i političkom etosu svog detinjstva: učitelj Trojstva je bio puritanski propovednik po imenu Tomas Hil koji je bio rektor u Drajdenovom rodnom selu.[5] Iako postoji malo konkretnih informacija o Drajdenovim dodiplomskim godinama, on je sigurno sledio standardni nastavni plan i program klasika, retorike i matematike. Godine 1654, stekao je diplomu i diplomiravši na vrhu liste za Triniti te godine. U junu iste godine umro je Drajdenov otac, ostavivši mu posed koja je donela malo prihoda, ali je to bilo nedovoljno za život.[6]

Vrativši se u London tokom protektorata, Drajden je dobio posao kod državnog sekretara Olivera Kromvela, Džona Tarloa. Ovo imenovanje je možda bilo rezultat uticaja koji je u njegovo ime vršio njegov rođak Lord Čamberlejn, ser Gilbert Pikering. Na Kromvelovoj sahrani 23. novembra 1658. Drajden je učestvovao sa puritanskim pesnicima Džonom Miltonom i Endruom Marvelom. Ubrzo nakon toga objavio je svoju prvu važnu pesmu, Heroic Stanzas (1659), hvalospev o Kromvelovoj smrti, koji je oprezan i razborit u svom emotivnom prikazu. Godine 1660, Drajden je proslavio restauraciju monarhije i povratak Čarlsa II sa Astraea Redux, autentičnim rojalističkim panegirikom. U ovom delu međuvlada je ilustrovana kao vreme haosa, a Čarls je viđen kao obnovitelj mira i reda.

Kasniji život i karijera[уреди | уреди извор]

Nakon restauracije, kako se Drajden brzo uspostavio kao vodeći pesnik i književni kritičar svog vremena, on je svoju odanost preneo na novu vladu. Zajedno sa Astraea Redux, Drajden je pozdravio novi režim sa još dva hvalospeva: Njegovom svetom veličanstvu: Hvalospev o njegovom krunisanju (1662) i Mom lordu kancelaru (1662). Ove pesme sugerišu da je Drajden nastojao da se dodvori mogućem pokrovitelju, ali je umesto toga trebalo da zarađuje za život pisanjem za izdavače, a ne za aristokratiju, a time i za čitalačku publiku. Ove i druge njegove nedramske pesme su povremene - to jest, one slave javne događaje. Dakle, one su pisane za naciju, a ne za sebe, a pesnik laureat (kao što će kasnije postati) dužan je da godišnje napiše izvestan broj njih.[7] U novembru 1662. godine, Drajden je predložen za članstvo u Kraljevskom društvu i izabran je za ranog člana. Međutim, Drajden je bio neaktivan u poslovima tog društva i 1666. godine je izbačen zbog neplaćanja dažbina.

Oko 20 časova 18. decembra 1679, Drajdena su napali u Rouz aleji iza gostionice Lam & Flag, u blizini njegove kuće u Kovent Gardenu. Napad su izveli nasilnici koje je unajmio grof od Ročestera,[8][9] sa kojim je imao dugoročni stalni sukob.[10] Ta gostionica je bila poznata po organizovanju nagradnih borbi, zbog čega je dobila nadimak „Kanta krvi“.[11]

Drajdenova pesma, „Esej o satiri“, sadržala je brojne napade na kralja Čarlsa II, njegove ljubavnice i dvorjanke, ali najviše na grofa od Ročestera, ozloglašenog ženskaroša.[12]

Izabrani radovi[уреди | уреди извор]

Naslovna strana dela Hind i panter
Ilustracija u Aleksandovoj gozbi

Dramski radovi[уреди | уреди извор]

Navedeni datumi se odnose na prvu predstavu ili objavljivanje dela, i ukoliko to nije drugačije navedeno on su preuzeti i škotskih izdanja.[13]

Drugi radovi[уреди | уреди извор]

Princ o Velsa kao dete čije je rođenje Drajden proslavljao u delu Britannia Rediviva

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „John Dryden (British author)”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 13. 5. 2014. 
  2. ^ Scott, W. Waverley, vol. 12, chap 14, The Pirate: "I am desirous to hear of your meeting with Dryden". "What, with Glorious John?"
  3. ^ Hopkins, David, John Dryden, ed. by Isobel Armstrong, (Tavistock: Northcote House Publishers, 2004), 22
  4. ^ „Dryden, John (DRDN650J)”. A Cambridge Alumni Database. University of Cambridge. 
  5. ^ John Dryden The Major Works, ed. by Keith Walker, (Oxford: Oxford University Press, 1987), ix–x
  6. ^ John Dryden The Major Works, ed. by Keith Walker, (Oxford: Oxford University Press, 1987), x
  7. ^ Abrams, M.H., and Stephen Greenblatt eds. 'John Dryden' in The Norton Anthology of English Literature, 7th ed., (New York: Norton & Co, 2000), 2071
  8. ^ John Richardson, The Annals of London. University of California Press. 2000. стр. 156. ISBN 978-0520227958. Приступљено 30. 7. 2010. 
  9. ^ Wilson, Harold J (1939). „Rochester, Dryden, and the Rose-Street Affair”. The Review of English Studies. 15 (59): 294—301. JSTOR 509792. doi:10.1093/res/os-XV.59.294. 
  10. ^ „John Wilmot, 2nd Earl of Rochester”. luminarium.org. Приступљено 2. 8. 2010. 
  11. ^ „The Lamb & Flag - Fuller's Pub and Restaurant London”. lambandflagcoventgarden.co.uk. Приступљено 5. 2. 2019. 
  12. ^ Peschel, Bill (18. 12. 2008). „John Dryden Suffers For His Art (1679)”. Bill Peschel (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 02. 2022. г. Приступљено 5. 2. 2019. 
  13. ^ Walter Scott, ур. (1808). The Works of John Dryden. London: William Miller. 
  14. ^ Authorship is unresolved; not included in Scott.
  15. ^ Hatfield, Edwin F., ed., The Church Hymn book, 1872 (n. 313, pp. 193–94), New York and Chicago

Literatura[уреди | уреди извор]

  • The Works of John Dryden, 20 vols., ed. H.T. Swedenberg Jr. et al. (Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1956–2002)
  • John Dryden The Major Works, ed. by Keith Walker, (Oxford: Oxford University Press, 1987)
  • The Works of John Dryden, ed. by David Marriott (Hertfordshire: Wordsworth Editions, 1995)
  • John Dryden Selected Poems, ed. by David Hopkins (London: Everyman Paperbacks, 1998)
  • John Dryden Selected Poems, ed. by Steven N. Swicker and David Bywaters (London: Penguin Books, 2001) ISBN 978-0140439144
  • Winn, James Anderson. John Dryden and His World (New Haven: Yale University Press, 1987)
  • Eliot, T. S., "John Dryden," in Selected Essays (London: Faber and Faber, 1932)
  • Hopkins, David, John Dryden, ed. by Isobel Armstrong (Tavistock: Northcote House Publishers, 2004)
  • Oden, Richard, L. Dryden and Shadwell, The Literary Controversy and 'Mac Flecknoe (1668–1679) (Scholars' Facsimiles and Reprints, Inc., Delmar, New York, 1977)
  • Wilding, Michael, 'Allusion and Innuendo in MacFlecknoe', Essays in Criticism, 19 (1969) 355-70
  • Van Doren, Mark (2007). John Dryden: A Study of His Poetry. Read Books. ISBN 978-1406724882. 
  • Stark, Ryan. "John Dryden, New Philosophy, and Rhetoric," in Rhetoric, Science, and Magic in Seventeenth-Century England (Washington: Catholic University of America Press, 2009)

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

John Dryden na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Džon_Drajden&oldid=25616841”