Karl Boš

С Википедије, слободне енциклопедије

Karl Boš
Ime po rođenjuCarl Bosch
Datum rođenja27 avgust 1874(1874-08-27)
Mesto rođenjaKeln
 Nemačko carstvo
Datum smrti26. april 1940.(1940-04-26) (65 god.)
Mesto smrtiHajdelberg
 Nemačka
PrebivališteNemačka
Državljanstvonemačko
UniverzitetTehnički univerzitet u Berlinu
Zanimanjehemičar
PoslodavacBASF, IG Farben
Delovanjehemija
RadoviHaber-Bošov proces
PrethodnikJohanes Vislicenus[1]
Nagrade
Potpis

Karl Boš (27. avgust 1874 – 26. april 1940) bio je nemački hemičar i inženjer, i dobitnik Nobelove nagrade za hemiju.[2] On je bio pionir u polju industrijske hemije visokog pritiska i osnivač firme IG Farben, koja je svojevremeno bila najveća svetska hemijska kompanija.[3]

Biografija[уреди | уреди извор]

Rane godine[уреди | уреди извор]

Karl Boš je rođen u Kelnu u Nemačkoj u porodici uspešnog snabdevača gasa i gasne opreme.[4] Njegov ujak Robert Boš bio je pionir razvoja svećice i osnivač multinacionalne kompanije Boš. Karl, pokušavajući da se odluči između karijere u metalurgiji ili hemiji, studirao na Keniglič Tehničkom univerzitetu Šarlotenburg (danas Tehnički univerzitet u Berlinu) i na Univerzitetu u Lajpcigu od 1892 do 1898.

Karijera[уреди | уреди извор]

Karl Boš je pohađao Univerzitet u Lajpcigu, i tamo je studirao pod Johanesom Vislicenusom,[5] i stekao je doktorat 1898. godine za svoja istraživanja u oblasti organske hemije. Nakon toga je 1899. godine počeo da radi za BASF, u to vreme najveću nemačku firmu za proizvodnju hemikalija i boja. Od 1909 do 1913 on je transformisao Fric Haberov stoni model metoda za fiksiranje azota koristeći hemiju visokog pritiska putem Haber-Bošovog procesa za produkciju sintetičkog nitrata, proces koji ima bezbrojne industrijske primene za pravljenje mnogobrojnih industrijskih jedinjenja, robe široke potrošnje i komercijalnih proizvoda. Njegov primarni doprinos bio je širenje obima procesa, omogućavajući industrijsku proizvodnju ogromnih količina sintetičkog nitrata. Da bi to ostvario, morao je da izgradi postrojenje i opremu koja bi efikasno funkcionisala pod visokim pritiscima i temperaturama gasa.

Boš je isto tako bio odgovoran za pronalazak nekoliko praktičnih katalizatora, pored osmijuma i uranijuma koje je koristio Haber. To je značajno jer je osmijum bio veoma ograničen resurs, a uranijum veoma skup.[6]

Boš je dobio Simensov prsten 1924. za doprinos primenjenom istraživanju i podršku osnovnim istraživanjima. Godine 1931, dobio je Nobelovu nagradu za hemiju zajedno sa Fridrihom Bergiusom za uvođenje hemije visokog pritiska. Danas Haber-Bošov proces proizvodi 100 miliona tona azotnog đubriva svake godine.[7] Nakon nacističkog preuzimanja vlasti, Boš je bio jedan od industrijalaca izabranih za članstvo u Akademiji nemačkog prava Hansa Franka u oktobru 1933, gde je bio član Opšteg ekonomskog saveta (Generalrat der Wirtschaft). U decembru 1933, Boš je dobio ugovor za proširenje proizvodnje sintetičkog ulja, razvoj koji je bio od suštinskog značaja za buduće ratne planove Adolfa Hitlera.[8]

Lični život[уреди | уреди извор]

Bošov grob u Hajdelbergu
49° 23′ 46″ С; 8° 41′ 33″ И / 49.396155° С; 8.692567° И / 49.396155; 8.692567 (Site at Bergfriedhof und Jüdischer Friedhof or Mountain cemetery – Bergfriedhof Heidelberg)

Boš se oženio Elsu Šilbah 1902. Karl i Elsa su imali sina i ćerku. Kao kritičar mnogih nacističkih politika, uključujući antisemitizam, Boš je postepeno razrešen svojih visokih položaja, te je pao u depresiju i alkoholizam.[4] Umro je u Hajdelbergu.

Nasleđe[уреди | уреди извор]

Haber–Bošov proces danas troši više od jednog procenta ljudske proizvodnje energije i odgovoran je za ishranu otprilike jedne trećine populacije.[9] U proseku, polovina azota u ljudskom telu dolazi iz sintetički fiksiranih izvora, proizvod Haber-Bošove biljke.[10] Boš je bio vatreni kolekcionar insekata, minerala i dragulja. Njegovi prikupljeni meteoriti i drugi uzorci minerala pozajmljeni su Univerzitetu Jejl, a na kraju ih je kupio Smitsonijan.[11][12] On je bio astronom amater sa dobro opremljenom privatnom opservatorijom. U njegovu čast je nazvan asteroid 7414 Boš.[13]

Karl Boš, zajedno sa Fricom Haberom, proglašeni su za najuticajnije hemijske inženjere svih vremena od strane članova Instituta hemijskih inženjera.[14]

Haber-Bošov proces,[15][16][17] verovatno najpoznatiji hemijski proces na svetu, koji zahvata azot iz vazduha i pretvara ga u amonijak, ima svoju ulogu u procesu Zelene revolucije koja hrani rastuću populaciju sveta.[18]

Boš je takođe osvojio brojne nagrade, uključujući počasni doktorat Univerziteta u Karlsrueu (1918), Libigovu Memorijalnu medalju Udruženja nemačkih hemičara zajedno sa Bunzenovom medaljom Nemačkog Bunzenovog društva, Simensovim prstenom i Zlatnom Grašofovom memorijalnom medaljom VDI. Godine 1931, dobio je Nobelovu nagradu za hemiju za doprinos pronalasku hemijskih metoda visokog pritiska.[19] On je dobio i Eksnerovu medalju od Austrijskog trgovinskog udruženja i Memorijalnu medalju Karla Luega. Boš je takođe bio u član u raznim nemačkim i stranim naučnim akademijama i bio je predsedavajući Društva Kajzer Vilhelm, čiji je predsednik postao 1937.[20]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Entry at Academic Tree
  2. ^ „Carl Bosch - Biographical”. Nobelprize.org. Nobel Media AB. Приступљено 15. 12. 2013. 
  3. ^ Hager, Thomas (2006). The Demon under the Microscope. New York: Harmony Books. стр. 74. ISBN 978-1-4000-8214-8. 
  4. ^ а б Hager, Thomas (2008). The alchemy of air. New York: Harmony Books. ISBN 978-0-307-35178-4. OCLC 191318130. 
  5. ^ „Carl Bosch | German chemist”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 9. 12. 2017. 
  6. ^ Bosch, Carl. „The development of the chemical high pressure method during the establishment of the new ammonia industry” (PDF). Приступљено 17. 11. 2019. 
  7. ^ „Carl Bosch (German chemist)”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 15. 12. 2013. 
  8. ^ Klee, Ernst (2007). Das Personenlexikon zum Dritten Reich. Wer war was vor und nach 1945. Frankfurt-am-Main: Fischer-Taschenbuch-Verlag. стр. 66—67. ISBN 978-3-596-16048-8. 
  9. ^ Smil, Vaclav (2001). Enriching the earth. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. OCLC 61678151. 
  10. ^ „Fixing the Nitrogen Fix, Can Chemistry Save The World?, Discovery – BBC World Service”. BBC. Приступљено 27. 8. 2016. 
  11. ^ Wilson, Wendell E. (2013). „Carl Bosch (1874–1940)”. Biographical Archive. The Mineralogical Record. Архивирано из оригинала 28. 9. 2006. г. Приступљено 15. 12. 2013. 
  12. ^ Servos, Kurt (1954). „Meteorites in the Carl Bosch Collection of Minerals Yale University”. Geochimica et Cosmochimica Acta. 5 (6): 299—300. Bibcode:1954GeCoA...5..299S. doi:10.1016/0016-7037(54)90037-X. 
  13. ^ Lehmann, Gerhard; Kandler, Jens; Knöfel, André (27. 10. 2004). „Amateurastronomen am Sternenhimmel” (на језику: German). Amateure am Sternenhimmel. Приступљено 15. 12. 2013. 
  14. ^ „Haber and Bosch named top chemical engineers”. IChemE.org. Institution of Chemical Engineers. 21. 2. 2011. Архивирано из оригинала 5. 10. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2013. 
  15. ^ Papers, Chemistry (2018). Habers process chemistry. India: Arihant publications. стр. 264. ISBN 9789313163039. 
  16. ^ Appl, M. (1982). „The Haber–Bosch Process and the Development of Chemical Engineering”. A Century of Chemical Engineering. New York: Plenum Press. стр. 29—54. ISBN 978-0-306-40895-3. 
  17. ^ „Ammonia”. Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. doi:10.1002/14356007.a02_143.pub2. 
  18. ^ „Chemical engineers who changed the world”. tce today. Institution of Chemical Engineers. март 2010. 2010 Entries: Feed the world. Архивирано из оригинала 20. 3. 2011. г. 
  19. ^ Rupert Stevenson Bradley, Duncan Cottrel Munro (1965). High Pressure Chemistry. Pergamon Press. ISBN 0080110320. 
  20. ^ „Famous Scientists – Carl Bosch”. The Human Touch of Chemistry. Tata Chemicals. Архивирано из оригинала 29. 6. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2013. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Karl Boš na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Karl_Boš&oldid=27676884”