Карловачки генералат
Карловачки генералат је био војно-управна област Хабзбуршке монархије на подручјима између реке Купе и мора.[1] Успостављање војно-крајишког уређења на тим просторима започело је током 16. века, а коначан облик војне управе усталио се након 1578. године, за време надвојводе Карла, коме је била поверена одбрана јужних аустријских области од продора Турака. Новоизграђни утврђени град Карловац постао је средиште генералске управе, те је стога и читав генералат прозван Карловачким, док је и суседна војно-крајишка област на северу, по свом средишту у утврђеном граду Вараждину прозвана Вараждинским генералатом. Оба крајишка генералата била су подређена Ратном савету, који је заседао у аустријском граду Грацу.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
Карловачки генералат је настао реорганизацијом старијег система одбране, који се због своје феудалне структуре показао као неуспешан, те је стога замењен новим системом, заснованим на принципу строго централизоване територијалне одбране. Услед турских пустошења, која су била посебно изражена у првој половини 16. века, дотадашње хрватско становништво са тих простора се највећим делом повукло према северним областима, тако да се део преселио у тадашњу Горњу Славонију, а многи су се повукли још дубље у хабзбуршке области, све до Градишћа и даље до јужне Словачке. Не желећи да запустеле области између Купе и мора остави без одбране, хабзбуршка влст је приступила систематској репопулацији тог подручја, путем досељавања Срба из суседних турских области. Та миграциона кретања су се одвијала током читавог 16. и 17. века, а досегла су врхунац за време Великог бечког рата (1683-1699), када је Карловачки генералат проширен прикључивањем Лике и Крбаве.[1]
Службени језик у Карловачком генералату био је немачки. У сталне аустријске војне јединице, воју службу су вршили и тамошњи крајишници (граничари) — махом досељени Срби,[2] који су били ослобођени свих пореза и обавеза, али су због тога у доби од 16-те до 60-те године сматрани војним обвезницима. Карловачки генералат је укинут 1871. године, а његово подручје је припојено тадашњој Краљевини хрватској и Славонији.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Дабић 2000.
- ^ Дабић 1992, стр. 265-281.
Литература[уреди | уреди извор]
- Vukšić, Dragan (2015). Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje. Zagreb: Srpsko narodno vijeće.
- Гавриловић, Славко (1993). Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XV-XIX век). Београд: Филип Вишњић.
- Грбић, Манојло (1891a). Карловачко владичанство. књ. 1. Карловац.
- Грбић, Манојло (1891b). Карловачко владичанство. књ. 2. Карловац.
- Грбић, Манојло (1893). Карловачко владичанство. књ. 3. Карловац.
- Дабић, Војин С. (1975). „Прилог проучавању ратне привреде у Хрватској, Славонији и Банској крајини од половине XVI до краја XVII века”. Историјски часопис. 22: 91—102.
- Дабић, Војин С. (1984). Банска крајина (1688-1751): Прилог историји српског и хрватског народа и крајишког уређења у Банији. Београд-Загреб: Историјски институт & Просвјета.
- Дабић, Војин С. (1988). „Записници крајишких судова у Карловачком генералату 1668-1738. године”. Мешовита грађа (Miscellanea). 16 (1987): 7—48.
- Дабић, Војин С. (1989). „Упутство за региментског аудитора Карловачког генералата”. Мешовита грађа (Miscellanea). 19: 34—43.
- Dabić, Vojin S. (1992). „Wanderungen der Serben nach Kroatien und Slawonien vom Anfang des XVI bis Ende des XVII Jahrhunderts”. Историјски часопис. 38 (1991): 43—76.
- Дабић, Војин С. (1992). „Сеоба Срба у Хрватску и Славонију од почетка XVI до краја XVII века”. Catena mundi. 1. Београд: Матица Срба и исељеника Србије. стр. 265—281.
- Дабић, Војин С. (2000). Војна крајина: Карловачки генералат (1530-1746). Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
- Дабић, Војин С. (2007). „Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији до половине XVIII века”. Зборник о Србима у Хрватској. 6: 7—123.
- Dabić, Vojin S. (2011). „The Habsburg-Ottoman War of 1716-1718 and Demographic Changes in the War-Afflicted Territories”. The Peace of Passarowitz, 1718. West Lafayette: Purdue University Press. стр. 191—208.
- Ивић, Алекса (1923). „Миграције Срба у Хрватску током 16., 17. и 18. столећа”. Српски етнографски зборник. 28: 1—158.
- Ивић, Алекса (1926). „Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа”. Српски етнографски зборник. 36: 1—228.
- Радека, Милан (1963). Срби и православље Горње Крајине. Загреб: Савез удружења православног свештенства.
- Радека, Милан (1975). Горња Крајина или Карловачко владичанство. Загреб: Савез удружења православних свештеника.
- Радека, Милан (1989). Кордун у прошлости. Загреб: Просвјета.
- Точанац, Исидора (2012). „Парохије и свештенство Горњокарловачке епархије 1772. године: I – Карловачки генералат” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 33: 183—197. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 05. 2017. г. Приступљено 18. 12. 2018.
