Пређи на садржај

Kultura cveta

С Википедије, слободне енциклопедије
Kultura cveta
Poster za film
Žanrdokumentarni
RežijaBranko Radaković
ScenarioBranko Radaković
ProducentBranko Radaković
Glavne ulogeDanijela Stanković, Tanja Miladinović, Saša Kostovski, Olga Vojinović, Nikola Radaković, Srećko Zdravković, Srđan Ilić...
MuzikaArgus, Jethro Tull, Frederic Chopin, Automobili, New Hornets...
KameraBranko Radaković
MontažaBranko Radaković
Godina2013.
Trajanje99 minuta
ZemljaSrbija
Jeziksrpski
IMDb veza

Kultura cveta je inventivan i neobičan dokumentarac sa igranim elementima. Sniman je na više od 50 lokacija u Baču, Novom Sadu, Beogradu, Velikom Gradištu, Usiju, Izvoru, Sisevcu, Ćupriji i Paraćinu.

Završen je početkom marta 2013. godine, a glavni snimatelj, montažer i reditelj je poznati multimedijalni umetnik Branko Radaković kome je ovo drugi dugometražni dokumentarni film u karijeri.

U njemu se pojavljuje veliki broj umetnika ali intervjuisani su i obični građani.

Radaković ga je radio u najvećoj medijskoj tajnosti, pa i uprkos tome, uzburkao je javnost i pre prvog javnog prikazivanja. Kritičari i filmski stvaraoci koji su ga pogledali, imaju različita mišljenja o njemu. Dok su ga neki oštro iskritikovali, drugi ga smatraju veoma značajnim umetničkim delom. Uprkos različitosti u mišljenjima kod filmskih teoretičara i stvaraoca, film je kod publike prihvaćen sa velikim oduševljenjem.

Dokumentarac je premijerno prikazan 28. aprila 2013. u Beogradu na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs.

O nastanku filma

[уреди | уреди извор]

U leto 2011. se sasvim spontano rodila ideja za film i tada je reditelj krenuo sa intervjuisanjem određenih ljudi. Montažu je započeo u oktobru iste te godine, a dok ga je montirao, paralelno je uradio još neke intervjue.

U proleće 2012. snimio je producenta i predsednika Udruženja filmskih i TV radnika Vojvodine Srđana Ilića.

Posotojale su i duže i kraće pauze u montaži, što zbog autorovih privatnih problema, što zbog rada na drugim projektima, a dosta vremena oduzimala su mu i učešća na drugim festivalima.

Kritičari o filmu

[уреди | уреди извор]

Miloš Živanović je o ovom filmu, između ostalog, rekao: ”Dramaturški gledano, prve dve trećine vremenskog toka radnje su eksplozivna naprava koja bi da je aktivirana u poslednjoj trećini ugrozila film do tačke pucanja po šavovima teme. Na neki način imamo priliku da vidimo kako se dve različite poetike sudaraju. Logično je da se brza i divlja reka pokuša da ukroti. Smirivanjem kroz priču o filmskoj kulturi jača je poenta nego da je nastavljeno efektno raspirivanje”.

Nikola Franquelli je u svojoj kritici izneo i sledeće: ”Mada, iako je tema ograničena na Srbiju, apsolutno je primjenjiva na cijeli svijet”.

Olga Stojanović je u svom osvrtu, između ostalog, navela: ”Sam Radakovićev poriv je jedan od onih iluzornih, ali relevantnih poduhvata koji ne pomažu, mada i ne 'odmažu' ucvalom cvetanju kulture. U stvarnosnom trenutku kada je kultura resor za karijerističke podele po redu izlaska na scenu, kada je kultura nagradjivačka bina, kada su urednici arbitralnih kulturnih rubrika majstori sopstvenog sumnjivog ukusa i majstorice umora – ovaj je film melem za oštećeno tkivo kulturnih opekotina trećeg stepena. Ironijsko cvetanje kulture u Radakovićevoj interpretaciji ove fenomenologije sučeljava se sa njenom medijskom i prezentativnom ništavnošću. Iako u autorovom delu nema anarhističkih tonova, ono je, na radost ove potpisnice, kontra-revolucija, osnosno KONTRAREVOLVERACIJA postojećeg stanja duhova i ništavnog etabliranog tela koje bi da nas robotizira u mračne tunele bez kraja i bezdušne auto -rute bez kuća i okućnica. Rečju, kultura nema više poslenike, već samo posrednike. Radaković je to provalio”.

Najpozitivniju recenziju, film je dobio od reditelja i teoretičara filma Mladena Milosavljevića koji je, između ostalog, napisao: ”Ako bismo govorili o smelosti ovog dokumentarca koji nam jednim, sa aspekta novijeg domaćeg filma, svakako netipičnim filmskim jezikom, priča jednu tipičnu i svima nama dobro poznatu priču, uporedio bi ga sa rediteljskim debijem Žan-Lik Godara, Do poslednjeg daha (A Bout de Souffle) iz 1959. I jedan i drugi film, na jedan inventivan i smeo način, govore o ljudima i njihovom pokušaju da nađu izlaz iz situacije u kojoj su se našli. U Godarovom filmu, kao uostalom i u filmovima ranije pomenutih autora, protagonista izlaz nalazi u smrti, dok se Radakovićevi junaci protiv nametnutih stega bore svojom umetnošću i optimizmom (npr. imamo odličnu scenu sa izmaštanim uljem na platnu). Kao što je poznato, Godarov debi je označio početak, tzv. 'novog talasa' u francuskoj kinematografiji. Iskreno se nadam i verujem da će i Kultura cveta, u skladu sa svojim naslovom, ali pre svega zahvaljujući nesumljivom kvalitetu i stvaralačkom potencijalu samog autora, označiti neki novi kulturni talas u našem filmu”.

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kultura_cveta&oldid=26757466”