Kumarađiva

С Википедије, слободне енциклопедије
Statua Kumarađive u Sinkjangu, Kina.
Datum rođenja344.
Mesto rođenjaKuča kraljevstvo (sad Kuča)
 Kina
Datum smrti413.
Mesto smrtiČangan, (kasniji) Ćin (sad Sijan)
 Kina
PrebivališteKina
DržavljanstvoKinesko
ZanimanjeBudistički monah, naučnik, prevodilac, i filozof
DelovanjePrevod budističkih tekstova napisanih na sanskritu na kineski, osnivač škole Sanlun mahajana budizma

Kumarađiva ili Kumaradživa (Kumārajīva; tradicionalni kineski: 鳩摩羅什; pinjin: Jiūmóluóshí; takođe Chiu mo lo shih; 344 – 413)[1] je bio budistički monah, učitelj i prevodilac, jedan od velikih učitelja škole Srednjeg puta u Kini.[2]

Indijski monasi, Kumarađiva i učitelj meditacije Budhabadra delali su u Kini početkom 5. veka i zajedno sa svojim učenicima u velikoj meri utrli put čan budizmu.[3] Kumarađiva se smatra jednim od najvećih prevodilaca kineskog budizma. Prema Lu Čengu, Kumarađivini prevodi su „bez premca u smislu tehnike prevođenja, i u pogledu stepena vernosti“.[4]

Kumarađiva je prvo proučavao učenja sarvastivadinskih škola, kasnije je studirao pod Budasvaminom, da bi konačno postao pristalica mahajana budizma, proučavajući Nagarjunovu doktrinu Madjamake. Nakon što je savladao kineski jezik, Kumarađiva se nastanio kao prevodilac i naučnik u Čanganu (oko 401. godine).[5] On je bio šef tima prevodilaca koji je uključivao i njegovog prepisivača Sengrui.[6] Ovaj tim je bio odgovoran za prevod mnogih sanskritskih budističkih tekstova na kineski.

Kumarađiva je takođe u Kinu uveo Madjiamaka školu budističke filozofije koja će kasnije biti nazvana Sanlun („Škola tri traktata“).[7]

Život[уреди | уреди извор]

Prajnaparamita sutra koju je Kumarađiva preveo na kineski.

Kumarađiva je bio Indijac, ali je rođen na području današnjeg Kineskog Turkestana.[2] Obrazovao se u Sarvastivada školama, potom kod Budhasvamina, da bi na kraju postao sledbenik mahajane i studirao Nagarđuninu školu Srednjeg puta. Godine 401. je došao u Čangan (današnji Sijan u pokrajini Šensi), prestonicu tadašnje severnokineske države Jin, gde je živeo do svoje smrti, 413. podine.[2]

Tokom tih trinaest godina on je preveo veliki broj budističkih tekstova sa sanskrita na kineski jezik.[2] Takođe je poučavao brojne učenike, od kojih su neki postali veoma uticajni.[2] Medu Kumarađivinim učenicima, najistaknutiji su Seng-čao, koji je povezao madjamika i taoističke tekstove, i Tao-šeng, koji je zastupao doktrinu iznenadnog probuđenja.[3]

Rani život[уреди | уреди извор]

Kumarajivin otac Kumarajana je bio iz drevne Indije, verovatno iz današnjeg Kašmira,[8][9][10] njegov otac je bio indijski princ,[11] sin visokog ministra, na kojeg je kralj Kuče izvršio pritisak da se oženi njegovom mlađom sestrom, te je njegova majka bila Kučanska princeza i pobožni budista koja je značajno uticala na njegove rane studije. Njegov deda Ta-to se smatra da je imao dobru reputaciju. Njegov otac se zamonašio, napustio Kašmir, prešao planine Pamir i stigao u Kuču, gde je postao kraljevski sveštenik. Kraljeva sestra, Dživa, poznata i kao Dživaka, udala se za njega i imali su sina, Kumarađiva. Dživaka se pridružila manastiru Cio-li, severno od Kuče, kada je Kumarađiva imao samo sedam godina.[12]

Kao dečak (počevši od 9 godina), Kumarađiva je učio Agame i Sarvastivada Abhidharmu kod majstora u Severnoj Indiji, Kašmiru i Kuči, koji su bili centri monaštva i učenja Sarvastivade.[13][14] Kasnije je prešao i proučavao Mahajanu pod kašmirskim Budajašama u Kašgaru.[13] Dobio je puno monaštvo sa 20 godina u Kuči i takođe je proučavao Sarvastivada Vinaju zajedno sa filozofijom Madhjamake.[15] Vremenom je postao poznata ličnost poštovana zbog svog širokog učenja i veštine u debati.[13]

Hvatanje, zatvaranje i puštanje na slobodu[уреди | уреди извор]

Pagoda belog konja, Duenhuang, u spomen na Kumarađivog belog konja koji je nosio svete spise u Kinu, oko 384. godine

Godine 379, Kumarađiva slava je dosegla u Kinu kada je kineski budistički monah po imenu Seng Đuen posetio Kuču i opisao Kumarađive sposobnosti. Car Fu Đen (苻堅) iz bivše dinastije Ćin je tada uložio napore da dovede Kumarađiva u glavni grad Ćina, Čangan.[16] Da bi to uradio, njegov general Lu Guang je poslat sa vojskom da osvoji Kuču i vrati se sa Kumarađivom. Zapisano je da je Fu Đen rekao svom generalu: „Pošalji mi Kumarađiva čim osvojiš Kuču.“[17] Međutim, kada je glavna vojska Fu Đena u glavnom gradu bila poražena, njegov general Lu Guang je proglasio svoju državu i postao vojskovođa u 386. godine, a Kumarađiva je zarobljen kada je imao oko 40 godina.[18] Pošto nije bio budista, Lu Guang je držao Kumarađivu u zatvoru mnogo godina, esencijalno kao plen. Za to vreme, smatra se da je Kumarađiva upoznao kineski jezik. Lu je takođe naterao Kumarađiva da se oženi ćerkom kralja Kuča, te je bio primoran da odustane od svog monaškog zaveta.[19]

Nakon što je porodica Jao iz bivšeg Ćina zbacila prethodnog vladara Fu Đena, car Jao Sing je više puta molio vojskovođe porodice Lu da oslobode Kumarađivu i pošalju ga na istok u Čangan.[20] Kada porodica Lu nije želela da oslobodi Kumarađivu od svog zatočeništva, ogorčeni Jao Sing je poslao vojsku u Ljangdžou kako bi porazio vojskovođe porodice Lu i oslobodio Kumarađivu.[20] Konačno je vojska cara Jao uspela da pobedi porodicu Lu, a Kumarađiva je doveden na istok u prestonicu Čangan 401. godine.[20]

Čangan i prevodilački rad[уреди | уреди извор]

Koncizna mapa hanskog Čangana naslikana tokom dinastije Ćing

U Čanganu, Kumarađiva je predstavljen caru Jao Singu, dvoru i budističkim vođama. Postao je poznat i poštovan u Kini, dobivši titulu „Nacionalnog učitelja“ (guoši).[21][22] U Čanganu je Kumarađiva predvodio prevodilački tim naučnika koji je sponzirao dvor. Oni su radili na prevođenju brojnih sanskritskih budističkih tekstova na kineski jezik.[7] Jao Sing ga je smatrao svojim učiteljem, a mnogi mladi i stari kineski budisti su konvergirali njemu, učeći kako iz njegovih direktnih učenja, tako i kroz aktivnosti njegovog prevodilačkog biroa u Sjaojao vrtovima, gde su se održavale dnevne sesije (kojima je prisustvovalo preko hiljadu monaha).[21] U roku od desetak godina, Kumarađivin prevodilački biro preveo je oko trideset pet sutri u 294 svitka. Njegovi prevodi se i danas koriste u kineskom budizmu.[7] Kumarađiva je imao četiri glavna učenika koji su radili u njegovom timu: Daošenga (竺道生), Sengdžaoa (僧肇), Daoronga (道融) i Sengruija (僧睿).

Naučni rad[уреди | уреди извор]

Prevod[уреди | уреди извор]

Kumarađiva je revolucionisao kineski budizam, a stil prevođenja njegovog tima poznat je po svojoj jasnoći i po prevazilaženju prethodnog sistema prevoda „geji“ (podudaranje koncepta) koji je nastojao da uspostavi ekvivalente budističke terminologije sa daoističkim i konfučijanskim terminima. Kumarađivov čitljiv stil prevoda bio je prepoznatljiv, posedovao je glatkoću koja odražava njegov prioritet u prenošenju značenja za razliku od preciznog doslovnog prenošenja.[23] Zbog toga su njegovi prevodi osnovnih mahajanskih tekstova često ostajali popularniji od kasnijih, doslovnijih prevoda, npr. onih koje je uradio Sjuencang.[24]

Kumarađivi prevodi su bili veoma uticajni na razvoj budističkog kineskog i uveli su veoma često korišćene terminologije, kao što su:[25][26]

  • 大乘 ''Dà chéng'', ili „veće vozilo“, za sanskritski izraz Mahajana
  • 念處 „niàn chǔ” za smrtjupastana (postavljanje svesnosti)
  • 菩提 „pú tí” za Bodi (buđenje)
  • 性 „xìng” za datu (priroda, izvor)

Ovi prevodi su bili grupni napor, i stoga je tačnije reći da ih je prevela komisija koju je vodio Kumarađiva, a ne samo Kumarađiva. Proces prevođenja počeo bi čitanjem teksta od strane Kumarađive, koji je takođe davao usputne komentare na kineskom. Kineski monasi i studenti razgovarali bi o tekstu sa Kumarađivom i među sobom. Iz ovog procesa bi proizašao prevod na kineski, koji bi proveravao Kumarađiva. Tekst je zatim zapisan i revidiran više puta. To su takođe bili javni događaji kojima su prisustvovali poklonici, uključujući cara Jao Singa.[27]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Pollard 2015, стр. 287.
  2. ^ а б в г д Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije ), NOLIT, Beograd. (1977). стр. 271-285.
  3. ^ а б Зен, Енциклопедија живих религија, Нолит. . Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3. 
  4. ^ Beeby Lonsdale, Allison; Ensinger, Doris; Presas, Marisa (2000). Investigating Translation: Selected Papers from the 4th International Congress on Translation, Barcelona, 1998, p. 48. John Benjamins Publishing.
  5. ^ Rahul, Ram (2000). March of Central Asia, p. 83. Indus Publishing.
  6. ^ Lai, Whalen (1991). "Tao Sheng's Theory of Sudden Enlightenment Re-examined". In Gregory, Peter N. Sudden and Gradual. Approaches to Enlightenment in Chinese Thought. Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited. p. 180
  7. ^ а б в Mair, Victor H.; Sanping Chen, Wood, Frances (2013). Chinese Lives: The People Who Made a Civilization, #28, Kumarajiva. Thames & Hudson.
  8. ^ Singh 2009, стр. 523.
  9. ^ Chandra 1977, стр. 180.
  10. ^ Smith 1971, стр. 115.
  11. ^ Hansen, Valerie (2015). The Silk Road: A New History (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 66. ISBN 978-0-19-021842-3. 
  12. ^ Hansen, Valerie (2015). The Silk Road: A New History, p. 66. Oxford University Press.
  13. ^ а б в Zürcher 2007 p. 226.
  14. ^ Robinson, Richard H. 1967. Early Madhyamika in China and India, p. 71. Madison: University of Wisconsin Press.
  15. ^ Robinson, Richard H. 1967. Early Madhyamika in China and India, p. 73. Madison: University of Wisconsin Press.
  16. ^ Kumar 2005, стр. 107.
  17. ^ Duan, Wenjie. Dunhuang Art: Through the Eyes of Duan Wenjie. 1995. p. 94
  18. ^ Nan 1998, стр. 84.
  19. ^ Wu 1938, стр. 455
  20. ^ а б в Kumar 2005, стр. 108.
  21. ^ а б Yukteshwar Kumar (2005). A History of Sino-Indian Relations: 1st Century A.D. to 7th Century A.D. : Movement of Peoples and Ideas Between India and China from Kasyapa Matanga to Yi Jing, p. 128. APH Publishing.
  22. ^ Thompson, John M. (2008) Understanding Prajñā: Sengzhao's "wild Words" and the Search for Wisdom, p. 76.
  23. ^ Nattier 1992, стр. 186.
  24. ^ Nattier 1992, стр. 188.
  25. ^ Eitel & Edkins 1871, стр. 217.
  26. ^ Robinson, Richard H. 1967. Early Madhyāmika in China and India, p. 79. Madison: University of Wisconsin Press.
  27. ^ Thompson, John M. (2008) Understanding Prajñā: Sengzhao's "wild Words" and the Search for Wisdom, p. 78.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]