Лазар Латиновић

лазар латиновић
лазар латиновић
	Лазар Латиновић
Лични подаци
Датум рођења	15. март 1915.
Место рођења	Колунић, код Б. Петровца, Аустроугарска
Датум смрти	31. децембар 2006. (91 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Професија	друштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од	1938.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат; Други светски рат
Служба	Интернационалне бригаде; Покрет отпора; 1937 — 1939.; 1940 — 1944.
Чин	капетан НРА
Амбасадор ФНРЈ у Белгији
Период	1950 — 1953.
Претходник	Драгутин Ђурђев
Наследник	Маријан Баришић
Амбасадор ФНРЈ у Јапану
Период	1955 — 1958.
Претходник	Максимилијан Баће
Наследник	Франц Кос
Амбасадор ФНРЈ у Аргентини
Период	1961 — 1963.
Претходник	Салко Фејић
Наследник	Павле Бојц
Амбасадор СФРЈ у Шведској
Период	1967 — 1970.
Претходник	Анте Етеровић
Наследник	Цадик Данон
Одликовања
	југословенска одликовања:
Орден заслуга за народ
	инострана одликовања:

Лазар Латиновић (Колунић, код Б. Петровца, 15. март 1915 — Београд, 31. децембар 2006), учесник Шпанског грађанског рата и Француског покрета отпора, током Другог светског рата, друштвено-политички радник и амбасадор СФР Југославије и председник Удружења шпанских бораца и пријатеља.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 15. марта 1915. године у селу Колунић, код Босанског Петровца. После завршетка Трговачке академије у Бањој Луци, 1936. године је отишао у Праг, где је студирао економију.

Шпански грађански рат[уреди | уреди извор]

Заједно са групом југословенских студената, међу којима су били: Ратко Павловић Ћићко, Бранко Крсмановић, Вељко Влаховић, Лазар Удовички, Мирко Ковачевић, Марко Спахић, Иван Турк, Иво Вејвода, Ахмет Фетахагић и други, јануара 1937. године, отишао је у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада борио за одбрану Шпанске републике и против фашизма. Најпре се налазио у батаљону „Димитров“ 15. интернационалне бригаде, а потом у антитенковској батерији „Петко Милетић“. Учествовао је у биткама на Харами, Брунетеу, Арагону, Екстремадури, Теруелу и Левантеу. Рањаван је два пута. Добио је чин капетана Шпанске републиканске армије и постао командир своје батерије. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1938. године.

Учешће у Француском покрету отпора[уреди | уреди извор]

Фебруара 1939. године, после пада Барселоне и пораза Шпанске републике, заједно са другим борцима Интернационалних бригада, одлази у Француску. Током боравка у Француској, налазио се у логорима Сен Сипријен и Гирс, и војном затвору у Бордоу и Поу. Због политичког рада у логорима и организовања разних манифестација, заједно са Вјећеславом Цветком и Иваном Трипином, средином 1940. године, је изведен је пред Војни суд, који их је осудио на шест месеци затвора. Пошто им је у казну урачунат боравак у притвору, пуштени су октобра 1940. године.

После изласка из затвора, успео је да се пребаци у Марсеј, где се прикључује Покрету отпора. Истовремено је радио и на повратку југословенских шпанских бораца из француских логора у Југославију. После две године, илегално је прешао у Швајцарску, где је радио на организовању југословенских антифашиста. Потом се 1944. године поново вратио у Француску, где је, уз помоћ Покрета отпора и Америчке армије, организовао пребацивање око 1.500 Југословена из Швајцарске у Југославију, ради укључивања у Народнослободилачку војску Југославије (НОВЈ). Крајем 1944. године, пре завршетка рата, почиње дипломатску каријеру као генерални конзул и војни изасланик у Марсеју.

Послератни период[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, 1945. године, вратио се у домовину и наставио рад у дипломатској служби. Године 1948. именован је на положај министра саветника у амбасади у Паризу, а следеће године на исту функцију у Москви, где је остао до 1950. Потом је био амбасадор Југославије у Бриселу, до 1953, Токију (1955—1958), Буенос Ајресу (1961—1963) и Стокхолму (1967—1970), где је завршио своју дипломатску каријеру. По повратку у земљу, до пензије је радио у Савезној скупштини СФРЈ, као саветник за међународне односе.

Био је један од оснивача Удружења шпанских бораца Југославије, чији је председник постао 1999. године.

Умро је 31. децембра 2006. године у Београду.

Носилац је неколико иностраних и југословенских одликовања, међу којима су Орден заслуга за народ са златном звездом и Орден братства и јединства са златним венцем. Године 2006, поводом обележавања седамдесете годишњице почетка Шпанског грађанског рата и оснивања Интернационалних бригада, шпански краљ Хуан Карлос га је одликовао Орденом за грађанске заслуге.

Фото-галерија[уреди | уреди извор]

Лазар Латиновић са друговима у Шпанији, 1937. године. Стоје Лазар Латиновић и Бранко Крсмановић, а седе Мирко Ковачевић, Ратко Павловић Ћићко и Герхард Вајс Брацо.
Лазар Латиновић (доле лево) са друговима у логору Гирс, 1939. године. Међу осталима, слева на десно: Иван Гошњак, Коста Нађ, Матија Урадин (стоје) и Пеко Дапчевић (чучи до Латиновића).
Логор Гирс, 1939. године. Час фискултуре. Међу осталима: Слободан Митров, Лазар Латиновић и Срећко Манола.