Lied

С Википедије, слободне енциклопедије
Austrianerlied.jpg

Lied (nemački za „pesma”)[1][2][3] termin je u nemačkom narodnom jeziku koji opisuje postavljanje poezije na klasičnu muziku kako bi se stvorio komad višeglasne muzike.[4] Termin se koristi za pesme s kraja četrnaestog ili ranog petnaestog veka, ili se čak odnosi na Minesang iz 12. i 13. veka.[5] Kasnije se to posebno odnosilo na postavke romantičarske poezije tokom kasnog osamnaestog i devetnaestog veka, pa sve do početka dvadesetog veka. Primeri uključuju postavke Jozefa Hajdna, Volfganga Amadeusa Mocarta, Ludviga van Betovena, Franca Šuberta, Roberta Šumana, Johanesa Bramsa, Huga Volfa, Gustava Malera ili Riharda Štrausa. Međutim, među govornicima drugih jezika „lied“ se često koristi naizmenično sa „umetničkom pesmom“ da bi obuhvatila dela koja je tradicija inspirisala na drugim jezicima. Pesme napravljene u liedu često se usredsređuju na pastoralne teme ili teme romantične ljubavi.[6]

Primeri[уреди | уреди извор]

Tipično, liedi se aranžiraju za jednog pevača i klavir, oni uz orkestarsku pratnju je kasniji razvoj. Neki od najpoznatijih primera lieda su Franc Šubertovi Der Tod und das Mädchen („Smrt i devojka“), Gretchen am Spinnrade i Der Doppelgänger. Ponekad se liedi sastavlja u pesničkom ciklusu (nemački Liederzyklus ili Liederkreis), u nizu pesama (uglavnom tri ili više) povezanih jednim narativom ili temom, kao što su Šubertova Die schöne Müllerin i Winterreise, ili Šumanovi Frauen-Liebe und Leben i Dichterliebe. Šubert i Šuman su najuže povezani sa ovim žanrom, uglavnom razvijenim u doba romantizma.[7][8]

Istorija[уреди | уреди извор]

Za govornike nemačkog jezika izraz „lied“ ima dugu istoriju, počev od pesama trubadura iz 12. veka (Minnesang) preko narodnih pesama (Volkslieder) i crkvenih pesama (Kirchenlieder) do pesama radnika dvadesetog veka (Arbeiterlieder) ili protestnih pesama (Kabarettlieder, Protestlieder).

Nemačka reč lied za „pesma“ (srodna engleskom dijalekatskom leed) prvi put je ušla u opštu upotrebu u nemačkom tokom ranog petnaestog veka, što je u velikoj meri istisnulo raniju reč gesang. Za pesnika i kompozitora Osvalda fon Volkenstajna ponekad se tvrdi da je tvorac ove reči zbog njegovih inovacija u kombinovanju reči i muzike.[9] Kompozitor kasnog četrnaestog veka poznat kao Salcburški monah napisao je šest dvodelnih lieda koji su stariji, ali Osvaldove pesme (od kojih oko polovine zapravo pozajmljuju muziku od drugih kompozitora) daleko nadmašuju Salcburškog monaha po broju ( ko 120 lieda) i kvalitetu.[4]

U Nemačkoj je veliko doba pesme došlo u devetnaestom veku. Nemački i austrijski kompozitori pre toga su pisali muziku za glas sa klavijaturom, ali su procvatom nemačke književnosti u doba klasike i romantizma kompozitori inspiraciju pronašli u poeziji koja je pokrenula žanr poznat kao lied. Počeci ove tradicije vide se u pesmama Hajdna, Mocarta i Betovena, ali upravo je kod Šuberta pronađena nova ravnoteža između reči i muzike, novi izraz smisla reči u i kroz muziku. Šubert je napisao preko 600 pesama, neke od njih u sekvencama ili ciklusima pesama koje pre povezuju avanturu duše, nego tela. Tradiciju su nastavili Šumann, Brams i Volf, a u 20. veku Rihard Štraus, Maler i Ficner. Kompozitori atonalne muzike, kao što je Arnold Šenberg,[10] Alban Berg i Anton Vebern, takođe su komponovali liede.

Druge nacionalne tradicije[уреди | уреди извор]

Lied tradicija je usko povezana sa nemačkim jezikom, ali paralele postoje i drugde, posebno u Francuskoj, sa melodijama takvih kompozitora kao što su Berlioz, Fore, Debisi i Pulank, i u Rusiji, posebno sa pesmama Musorgskog i Rahmanjinova. Engleska je isto tako imala procvat pesama, međutim to je bilo uže povezano sa narodnim pesmama, nego sa umetničkim, kako ih predstavlja Ralf Von Vilijams,[11][12][13] Bendžamin Britn,[14][15][16] Ajvor Garni,[17][18] i Gerald Finzi.[19][20]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „lied”. CollinsDictionary.com. HarperCollins. Приступљено 2020-11-17. 
  2. ^ „Lied”. Random House Unabridged Dictionary. New York: Random House, Inc. 1997. Приступљено 17. 11. 2020 — преко Infoplease. 
  3. ^ „lied”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. 
  4. ^ а б „Lied”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  5. ^ Lied на сајту Енциклопедија Британика
  6. ^ „Lieder”. GCSE Bitesize. BBC Schools. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2015. 
  7. ^ Deaville, James (2004). „A Multitude of Voices: The Lied at Mid Century”. Ур.: Parsons, James. The Cambridge Companion to the Lied. Cambridge and New York: Cambridge University Press. стр. 143. ISBN 978-0-521-80471-4. 
  8. ^ Thyme, Jürgen (2005). „Schubert's Strategies in Setting Free Verse”. Ур.: Lodato, Suzanne M.; Urrows, David Francis. Word and Music Studies: Essays on Music and the Spoken Word and on Surveying the Field: Essays from the Fourth International Conference in Word and Music Studies, Berlin, 2003. Amsterdam and New York: Editions Rodopi. стр. 90. ISBN 978-90-420-1897-6. 
  9. ^ Orrey, Leslie; Warrack, John (2002). „Lied”. Ур.: Latham, Alison. The Oxford Companion to Music. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-866212-9. 
  10. ^ Gramit, David (2004). „The Circulation of the Lied: The Double Life of an Art Form”. Ур.: Parsons, James. The Cambridge Companion to the Lied. Cambridge and New York: Cambridge University Press. стр. 311. ISBN 978-0-521-80471-4. 
  11. ^ De Savage, Heather (2013). „Chronology”. Ур.: Alain Frogley and Aidan Thomson. The Cambridge Companion to Vaughan Williams. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19768-7. 
  12. ^ Dibble, Jeremy (2003). Charles Villiers Stanford: Man and Musician. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816383-1. 
  13. ^ Foreman, Lewis (1998). Vaughan Williams in Perspective: Studies of an English Composer. Ilminster: Albion Press. ISBN 978-0-9528706-1-6. 
  14. ^ Bridcut, John (2012). The Essential Britten. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-29073-4. 
  15. ^ Carpenter, Humphrey (1992). Benjamin Britten: A Biography. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-14324-5. 
  16. ^ Matthews, David (2013). Britten. London: Haus Publishing. ISBN 978-1-908323-38-5. 
  17. ^ P. J. Kavanagh (2004). Ivor Gurney, Collected poems (reprint изд.). Fyfield Books. ISBN 1-85754-709-8. 
  18. ^ Kate Kennedy, ed. 'Ivor Gurney: Poet, Composer', Ivor Gurney Society Journal 2007
  19. ^ Banfield, Stephen. Gerald Finzi: An English Composer (Faber, 1997) ISBN 0-571-16269-X
  20. ^ Dressler, John C. Gerald Finzi: A Bio-Bibliography (Greenwood, 1997) ISBN 0-313-28693-0

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]