Majklova adicija

Из Википедије, слободне енциклопедије

Majklova adicija (Majklova reakcija) je nukleofilna adicija karbanjona ili drugog nukleofila[1][2][3] u jedinjenje sa alfa, beta nezasićenim karbonilom. Ona pripada većoj klasi konjugatnih adicija. Ona je jedan od najkorisnijih metoda za blago formiranje C-C veza.[4] Postoje mnoge asimetrične varijante.[5][6]

Opšti mehanizam Majklove reakcije

U ovom šematskom prikazu R i R' supstituenti nukleofila (Mijklovog donora) su elektron-odvlačeće grupe, na primer acil i cijano. One čine metilenski vodonik kiselim, čime se formira karbanjon tokom reakcije sa bazom B:. Supstituent aktiviranog alkena (Majklov akceptor), je obično keton, tako da je to enon, mada on takođe može da bude nitro grupa.

Definicija[уреди]

Ovu reakciju je originalno definisao Artur Majkl,[7][8] kao adiciju enolata ketona ili aldehida na β ugljenik α,β-nezasićenih karbonilnih jedinjenja. Novija definicija, koju je predložio Kohler,[9] je 1,4-adicija dvostruko stabilizovanog ugljeničnog nukleofila na α,β-nezasićeno karbonilno jedinjenje. Neki primeri nukleofila su beta-ketoestri, malonati, i beta-cijanoestri. Rezultujući produkt sadrži veoma korisni 1,5-dioksigenisani motiv.

Klasični primeri Majklove reakcije su reakcije između:

Majklova adicija je važan atomski ekonomičan metod za dijastereoselektivno i enantioselektivno formiranje C-C veze. Klasična tandem sekvenca Majklove i aldolne adicije je Robinsonova anulacija.

Mehanizam[уреди]

Reakcioni mehanizam je jedinjenja 1, gde su R alkoksi ostaci, sa nukleofilom[4]:

Michael reaction mechanism

Deprotonacija 1 bazom dovodi do stabilizacije karbanjona (2) njegovim elektron-odvlačećim grupama. Strukture 2a do 2c su tri rezonantne strukture ove molekulske vrste, dve od kojih imaju enolatne jone. Ovaj nukleofil reaguje sa elektrofilnim alkenom 3 da formira 4 u reakciji konjugatne adicije. Protonska apstrakcija sa protonovane baze (ili rastvarača) enolatom 4 do 5 je finalni korak.

Reference[уреди]

  1. ^ Little, R.; Masjedizadeh, M.; Wallquist, O.; Mcloughlin, J. Org. React. 1995, 47, 315. (doi: 10.1002/0471264180.or047.02)
  2. ^ Mather, B. .; Viswanathan, K. .; Miller, K. .; Long, T. (2006). „Michael addition reactions in macromolecular design for emerging technologies“. Progress in Polymer Science 31 (5): 487–531. DOI:10.1016/j.progpolymsci.2006.03.001. 
  3. ^ Mather 2006 reprint
  4. ^ а б Michael Addition | PharmaXChange.info
  5. ^ Ian Hunt. „Chapter 18: Enols and Enolates – The Michael Addition reaction“. University of Calgary. 
  6. ^ Clayden Jonathan, Nick Greeves, Stuart Warren, Peter Wothers (2001). Organic chemistry. Oxford, Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 0-19-850346-6. 
  7. ^ Arthur Michael (1887). „Ueber die Addition von Natriumacetessig- und Natriummalonsäureäthern zu den Aethern ungesättigter Säuren“. Journal für Praktische Chemie 35 (1): 349–356. DOI:10.1002/prac.18870350136. 
  8. ^ Arthur Michael (1894). „Ueber die Addition von Natriumacetessig- und Natriummalonsäureäther zu den Aethern ungesättigter Säuren“. Journal für Praktische Chemie 49 (1): 20–29. DOI:10.1002/prac.18940490103. 
  9. ^ Kohler. (J. Am. Chem. Soc., 1907, 37, 385; ibid., 1935, 57, 1316.
  10. ^ H. T. Clarke and T. F. Murray (1941), „1,1,2,3-Propanetetracarboxylic acid, tetraethyl ester“, Organic Syntheses ; Coll. Vol. 1: 272 
  11. ^ R. L. Shriner and H. R. Todd (1943), „1,3-Cyclohexanedione, 5,5-dimethyl-“, Organic Syntheses ; Coll. Vol. 2: 200 
  12. ^ James Cason (1963), „β-Methylglutaric anhydride“, Organic Syntheses ; Coll. Vol. 4: 630 
  13. ^ R. B. Moffett (1963), „Methyl γ-Methyl-γ-nitrovalerate“, Organic Syntheses ; Coll. Vol. 4: 652 
  14. ^ E. C. Horning and A. F. Finelli (1963), „α-Phenyl-α-carbethoxyglutaronitrile“, Organic Syntheses ; Coll. Vol. 4: 776 
  15. ^ „Conversion of Nitro to Carbonyl by Ozonolysis of Nitronates: 2,5-Heptanedione“, Organic Syntheses, 1988 ; Coll. Vol. 6: 648 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]