Menadžment informacioni sistemi

С Википедије, слободне енциклопедије

Menadžment informacioni sistem (engl. Management Information System, MIS) odnosi se na obradu informacija putem kompjutera i drugih pametnih uređaja koji omogućavaju upravljanje i podršku odlukama menadžera unutar organizacije. Koncept obuhvata sisteme koji se nazivaju: sistem za obradu transakcija, sistem za podršku odlučivanju, ekspertni sistem ili izvršni informacioni sistem. Ovaj termin se često koristi na akademskim studijama koje se bave poslovanjem i povezan je sa drugim oblastima, kao što su informacioni sistemi, informacione tehnologije, informatika, elektronsko poslovanje i računarstvo; kao rezultat toga, termin se koristi kao sinonim za neke od ovih novonastalih oblasti.

Menadžment informacioni sistemi (množina) kao akademska disciplina proučava ljude, tehnologiju, organizacije, i odnose između njih.[1] Ova definicija se odnosi na „MIS” kao kurs studija poslovnih škola. Mnoge poslovne škole (ili fakulteti poslovnih administracija na univerzitetima) imaju odeljenje MIS-a, zajedno sa odeljenjima za računovodstvo, finansije, menadžment, marketing, i na mnogima od njih može se steći diploma (na osnovnim, master, i doktorskim studijama) iz Menadžment informacionih sistema.

Ekperti za menadžment informacione sisteme pomažu organizacijama da maksimizuju korist od ulaganja u osoblje, opremu, i poslovni proces.

Menadžment[уреди | уреди извор]

Postoje oblasti sa različitom količinom obaveza i odgovornosti menadžera informacionih sistema, počevši od glavnog direktora za informisanje (eng. Chief Information Officer - CIO), glavni direktor za tehnologije (eng. Chief technology officer - CTO), IT direktori i menadžeri IT bezbednosti. Glavni direktori za informisanje su odgovorni za sveukupnu tehnološku strategiju svojih organizacija. U osnovi, oni su više od donosioca odluka i sprovodilaca istih kada se radi o određivanju tehnoloških ili informacionih ciljeva organizacije kako bi se obezbedilo neophodno planiranje za sprovođenje tih ciljeva.

Glavni direktori za tehnologije su odgovorni za procenu kako nova tehnologija može pomoći njihovoj organizaciji. Oni obično preporučuju tehnološka rešenja kao podršku organizacionoj politici koju je izdao CIO.[2]

IT direktori, uključujući MIS direktore su odgovorni kako za odeljenja informacionih tehnologija svoje organizacije tako i za nadzor nad njima. Oni su takođe odgovorni za sprovođenje organizacione politike izabrane od strane drugih top menadžera (CIO, CTO). Njihova uloga je da osiguraju dostupnost podataka i mrežnih usluga koordinacijom IT aktivnosti.

Menadžeri IT bezbednosti nadgledaju mrežne i sugurnosne podatke kao što se može zaključiti iz naziva njihove pozicije. Oni razvijaju programe kako bi pružili informacije i podigli svest kod svojih zaposlenih o sigurnosnim pretnjama. Ovaj tim je veoma važan jer mora stalno da ažurira IT bezbednosne mere kako bi bili uspešni unutar svoje organizacije. Sve bezbednosne povrede moraju biti istražene i nadgledane od strane upravo ovog tima.

Istorija[уреди | уреди извор]

Kenneth i Aldrich Estel identifikuju šest era evolucije menadžment informacionog sistema koji odgovara pet fazama u razvoju računarske tehnologije:[3]

  1. Mejnfrejm i miniračunari
  2. Personalni računari
  3. Klijent-server mreže
  4. Računarski sistemi unutar preduzeća
  5. Računarstvo u oblaku

Prvom erom (mainframe i miniračunar) je vladao IBM i njihovi mainframe računari; ovi računari su često zauzimali cele sobe i zahtevali timove da ih vode – IBM je obezbedio hardver i softver. Kako je tehnologija napredovala, ovi računari su bili u mogućnosti da manipulišu većim kapacitetima i tako smanje svoje troškove. Manji, pristupačniji miniračunari su omogućili velikim preduzećima da upravljaju vlastitim računarskim centrima unutar firme / na terenu / u okviru svega što poseduju.

Druga era (personalni računar) počela je 1965. godine kada su mikroprocesori počeli da se nadmeću sa mejnfrejm računarima i miniračunarima i time ubrzali proces decentralizacije računarskih sistema sa velikih centara za podatke na manje kancelarije. Kasnih 1970-ih, tehnologija miniračunara je zamenjena personalnim računarima i računari relativno niskih cena su postali roba masovnog tržišta, time omogućivši preduzećima da svojim zaposlenima obezbede pristup računarskim sistemima koji bi deset godina ranije koštali desetine hiljada dolara. Ova ekspanzija računara je stvorila tržište spremno za povezivanje mreža i popularizaciju Interneta. (Primetimo da je prvi mikroprocesor – 4 - bitni uređaj namenjen programabilnom kalkulatoru predstavljen 1971. godine, a mikroračunarski sistemi nisu bili dostupni još nekoliko narednih godina. MITS Altair 8800 je bio prvi poznatiji mikroračunarski sistem, za kojim su ubrzo usledili Apple I i Apple II. Diskutabilno je zbog čega mikroračunarski sistemi nisu napravili značajniji proboj u sferu korišćenja miniračunara do 1979. kada je VisiCalc izazvao rekordnu prodaju računara Apple II (na kome se mogao koristiti). IBM Personal Computer je predstavljen 1981. i generalno je bio pogodniji preduzećima, ali su mu njegova ograničenja smanjila sposobnost da parira miniračunarima do, otprilike, kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih.

Sa porastom složenosti tehnologije i smanjenjem troškova, potreba za razmenom informacija u okviru preduzeća je takođe porasla i dovela do pojave treće ere (klijent/server), u kojoj računari u zajedničkoj mreži pristupaju deljenim informacijama na serveru. Ovo omogućava hiljadama, čak milionima ljudi istovremeni pristup podacima. Mreže velikih brzina dovele su do pojave četvrte ere (preduzeće) koja je povezala sve aspekte poslovnog preduzeća, ponudivši pristup raznovrsnim informacijama obuhvativši čitavu strukturu menadžmenta. Svaki računar je upotrebljen na najbolji način.

Peta era (cloud računarstvo) je poslednja i koristi tehnologiju mreža kako bi omogućila korišćenje aplikacija kao i skladištenje podataka, nezavisno od konfiguracije, lokacije ili prirode hardvera. Ovo je, zajedno sa brzim mobilnim telefonima i Wi-Fi mrežama, dovelo do novih nivoa mobilnosti u kojima menadžeri mogu pristupati MIS-u sa daljine pomoću laptopova, tablet računara i pametnih telefona.

Tipovi i terminologija[уреди | уреди извор]

Termini menadžment informacioni sistem (MIS), informacioni sistem, integrisana softverska rešenja (eng. Enterprise resource planning - ERP) i menadžment informacionih tehnologija (IT) se obično ne razlikuju. Informacioni sistemi i MIS su širi pojmovi koji obuhvataju ERP. Menadžment informacionih tehnologija se bavi upravljanjem informacionih tehnologija koje predstavljaju resurse preduzeća, nezavisno od njihove namene.

Prednosti[уреди | уреди извор]

Neke od prednosti koje se mogu postići korišćenjem:[6]

  • Preduzeća su u mogućnosti da identifikuju svoje snage i slabosti na osnovu izveštaja o prihodima, evidencije performansi zaposlenih itd. Prepoznavanje ovih aspekata može pomoći preduzeću da unapredi svoje poslovne procese i izvršne poslove.
  • Pruža celokupnu sliku preduzeća.
  • Koristi se kao alat za komunikaciju i planiranje.
  • Dostupnost podataka o korisnicima i povratnih informacija može pomoći preduzeću da uskladi svoje poslovne procese sa potrebama svojih kupaca. Efektivno upravljanje korisničkim podacima može pomoći preduzeću da vrši aktivnosti promocije i direktnog marketinga.
  • MIS može pomoći preduzeću da stekne konkurentsku prednost. Konkurentska prednost je sposobnost preduzeća da uradi nešto bolje, brže, jeftinije ili jedinstveno, u odnosu na konkurente na tržištu.
  • MIS izveštaj pomaže pri donošenju odluka i delovanju u skladu sa određenim ciljem u kratkom vremenskom roku.

Poslovne aplikacije[уреди | уреди извор]

  • Poslovni sistemi - takođe poznati kao integrisana softverska rešenja (ERP) - pružaju integrisane softverske module i jedinstvenu bazu podataka koju zaposleni koriste za planiranje, upravljanje i kontrolu osnovnih poslovnih procesa na različitim lokacijama. Moduli ERP sistema mogu obuhvatati finansije, računovodstvo, marketing, ljudske resurse, proizvodnju, upravljanje zalihama i distribuciju.[7]
  • Sistemi za upravljanje lancima snabdevanja (eng. Supply chain management system - SCM) omogućavaju efikasnije upravljanje lancem snabdevanja povezujući sve karike u lancu snabdevanja. Ovo podrazumeva: dobavljače, proizvođače, trgovce na veliko, trgovce na malo i krajnje kupce.[8]
  • Sistemi za upravljanje odnosima sa klijentima (eng. Customer Relationship management - CRM) pomažu preduzećima da upravljaju odnosima sa potencijalnim i sadašnjim klijentima i poslovnim partnerima u marketingu, prodaji i pružanju usluga. [9]
  • Sistem za upravljanje znanjem (eng. Knowledge Management Systems - KMS) pomaže organizacijama da olakšaju prikupljanje, snimanje, sistematizaciju, pronalaženje i širenje znanja. Ovo podrazumeva: dokumente, računovodstvene zapise, neformalne procedure, prakse i veštine. Upravljanje znanjem (eng. Knowledge Management - KM) kao sistem obuhvata proces stvaranja i sticanja znanja kako iz internih procesa tako i okruženja. Prikupljena znanja se ugrađuju u organizacione politike i procedure, a zatim se dele sa interesnim stranama.[10]

Razvoj[уреди | уреди извор]

"Koraci koji se preduzimaju pri projektovanju informacionog sistema koji rešava neki organizacioni problem nazivaju se razvoj sistema".[11] To uključuje analizu sistema, dizajn sistema, programiranje/implementaciju, testiranje, konverziju, izradu i na kraju, održavanje.

Konverzija je proces promene ili pretvaranja starog sistema u novi. Ovo se može postići na tri osnovna načina:

  • Direktno uvođenje - Novi sistem zamenjuje stari u određeno vreme.
  • Paralelna implementacija - i stari i novi sistem se koriste istovremeno sve dok programeri ne budu sigurni da novi sistem funkcioniše ispravno.
  • Pilot projekat – Uvođenje novog sistema na neki deo poslovnih aktivnosti, kako bi se videlo kako će se isti pokazati. Ako su rezultati dobri onda se novi sistem širi na ostatak preduzeća.

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „What is Management Information Systems?”. Mays Business School. Архивирано из оригинала 9. 5. 2015. г. 
  2. ^ „What Computer and Information Systems Managers Do”. US Bureau of Labor Statistics. 
  3. ^ Laudon, Kenneth C.; Laudon, Jane P. (2009). Management Information Systems: Managing the Digital Firm (11 изд.). Prentice Hall/CourseSmart. стр. 164. 
  4. ^ Transaction processing systems (TPS) collect and record the routine transactions of an organization. Examples of such systems are sales order entry, hotel reservations, payroll, employee record keeping, and shipping.
  5. ^ Bidgoli, Hossein, (2004). The Internet Encyclopedia, Volume 1, John Wiley & Sons, Inc. стр. 707.
  6. ^ (1995), Strategic Information Systems Planning: A Review, Information Resources Management Association International Conference, May 21–24, Atlanta.
  7. ^ Costa, A; Ferreira, C.; Bento, E.; Aparicio, F. (2016). „Enterprise resource planning adoption and satisfaction determinants”. Computers in Human Behavior. 63: 659—671. doi:10.1016/j.chb.2016.05.090. 
  8. ^ Taylor, Victoria. „Supply Chain Management: The Next Big Thing?”. Sept. 12, 2011. Business Week. Приступљено 5. 3. 2014. 
  9. ^ Lynn, Samara. „What is CRM?”. PC Mag. Приступљено 5. 3. 2014. 
  10. ^ Joshi 2013, стр. 328
  11. ^ Laudon, K.,&Laudon, J. (2010). Management information systems: Managing the digital firm. (11th ed.). Upper Saddle River, NJ: Pearson Prentice Hall.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Библиотечки ресурси о
Menadžment informacioni sistemi
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Menadžment_informacioni_sistemi&oldid=26761446”