Minijatura (iluminirani rukopis)

С Википедије, слободне енциклопедије
Minijatura Trojanskog konja, rad Vergiliusa Romanusa, rukopis Vergilijeve Enejida, rani 5. vek.

Reč minijatura, izvedena iz latinskog glagola miniare („obojiti minijumom“, crvenim olovom[1]) označava malu ilustraciju koja je korištena za ukrašavanje antičkog ili srednjovekovnog iluminiranog rukopisa; jednostavnih ilustracija ranih kodeksa umanjene ili ocrtane tim pigmentom. Generalno mali obim takvih srednjovekovnih slika doveo je do etimološke zabune sa minutnošću i do primene termina na male slike, posebno portretnim minijaturama,[2] koje su, međutim, izrasle iz iste tradicije i bar su u početku koristile slične tehnike.

Pored zapadne i vizantijske tradicije, postoji još jedna grupa azijskih tradicija, koja je uglavnom ilustrativnija po prirodi, a od svog porekla kao ukrasa rukopisnih knjiga takođe se razvila u male pojedinačne listove koji se čuvaju u albumima, koji se takođe nazivaju minijaturama, dok to nije slučaj sa zapadnim ekvivalentima u akvarelu i drugim medijima. Tu spadaju i persijske minijature, i njihovi mogulski, osmanski i drugi indijski izdanci.

Italija i Vizantija, 3.–6. vek[уреди | уреди извор]

Minijatura susreta Abrahama sa anđelom, iz Kotonovske geneze, 5.–6. vek.

Najranije sačuvane minijature su niz crteža u boji ili minijatura u obliku izrezanih iz Ambrosove Ilijade, ilustrovanog rukopisa Ilijade iz 3. veka. Po stilu i tretmanu slični su slikovnoj umetnosti kasnijeg rimskog klasičnog perioda. Na ovim slikama postoji znatna raznolikost u kvalitetu crteža, ali ima mnogo zapaženih primeraka finog crtanja figura, prilično klasičnog osećanja, što pokazuje da je ranija umetnost još uvek imala svoj uticaj. Takve indikacije pejzaža su klasičnog tipa, i nisu konvencionalne u smislu srednjovekovnog konvencionalizma, ali i dalje pokušavaju da slede prirodu, čak i na nesavršen način; baš kao i na pompejskim i drugim freskama rimskog doba.[2]

Sa umetničke tačke gledišta još veću vrednost imaju minijature vatikanskog rukopisa Vergilija, poznatog kao Vatikanski Vergilije, iz ranog 5. veka. Oni su u savršenijem stanju i širem obimu od ambrozijanskih fragmenata, pa stoga nude bolju priliku za ispitivanje metode i tehnike. Crtež je prilično klasičnog stila i prenosi se ideja da su minijature direktne kopije iz starije serije. Boje su neprozirne: zaista, u svim minijaturama ranih rukopisa upotreba telesne boje bila je univerzalna. Metoda koja se primenjivala pri postavljanju različitih scena na stranicu izuzetno je poučna o praksi koju su, kao što se može pretpostaviti, pratili umetnici ranih vekova. Čini se da je pozadina scene prvo naslikana u celosti, pokrivajući celu površinu stranice; zatim su preko ove pozadine naslikani veći likovi i predmeti; a preko ovih su zatim polagani manji detalji. (Slikarski algoritam.) Ponovo, zarad obezbeđenja perspektive, usvojen je raspored horizontalnih zona, pri čemu gornje sadrže figure u manje veličine od od donjih. [2]

Minijatura sedam lekari iz Bečkog dioskurida, početak 6. veka.

Vizantijska škola je bila predodređena da se odlučnije otrgne od prirodnog predstavljanja stvari i da razvije umetničke konvencije. Ipak, u najboljim ranim primerima ove škole klasični osećaj i dalje ostaje, o čemu svedoče relikvije minijatura Kotonske geneze, i najbolje minijature bečkih Dioskurida; a u minijaturama kasnijih vizantijskih rukopisa, koji su prepisani iz ranijih primera, reprodukcija modela je verna. Ali, upoređujući minijature vizantijske škole generalno sa njihovim klasičnim prethodnicima, stiče se osećaj da se sa otvorenog vazduha prešlo u klauster. Pod ograničenjem crkvene dominacije vizantijska umetnost je postajala sve više stereotipna i konvencionalna. U porastu je bila tendencija upotrebe pohotnih senki u oslikavanju crnpurastih nijansi, izdužuja i omršavljivanja udova i ukočivanja hoda. Smeđe, plavo-sive i neutralne nijanse idu u prilog tome. Ovde se prvi put pronalazi tehnički tretman bojenja mesa, koji je nakon toga postao posebna praksa italijanskih minijaturista, naime polaganje stvarnih nijansi mesa preko maslinaste osnove, zelene ili druge tamne boje. Pejzaž, kakav je bio, ubrzo je postao sasvim konvencionalan, dajući primer za ono izvanredno odsustvo istinskog predstavljanja prirode, što je tako upečatljiv atribut minijatura srednjeg veka.[2]

Severozapadna Evropa, 8.–12. vek[уреди | уреди извор]

Ovaj raskošno ukrašen tekst koji otvara Jevanđelje po Jovanu u Kelskoj knjizi, sa početka 9. veka, prikazuje izolacijski stil iluminacije: dekorativni i neilustrativni.

U matičnim školama iluminacije zapadne Evrope samo je dekoracija bila vodeći motiv. U rukopisima merovinškog perioda, u školi koja je povezivala Franačku i severnu Italiju, i koja je poznata kao lombardska ili franko-lombardsko, u španskim rukopisima, u produkcijama insularne umetnosti Britanskih ostrva, crtanje figura jedva da je bilo poznato, služeći pre kao odlika ukrasa nego kao prikaz ljudskog oblika.[2]

Anglosaksonska škola, posebno razvijena u Kenterberiju i Vinčesteru, koja je svoj karakteristični crtež slobodnog stila verovatno izvodila iz klasičnih rimskih modela, na koje je vizantijski element jedva uticao. Najviši kvaliteti minijatura 10. i 11. veka ove škole leži u finom crtanju obrisa, koje je trajno uticalo na englesku minijaturu kasnijih vekova. Međutim južna anglosaksonska škola se prilično izdvaja od opšte linije razvoja zapadne srednjovekovne minijature.[2]

Pod karolinškim monarsima razvila se škola slikanja izvedena iz klasičnih uzora, uglavnom vizantijskog tipa. U ovoj školi, koja je svoje poreklo dugovala potpori Karla Velikog, vidi se da se minijatura pojavljuje u dva oblika. Prvo, postoji istinski konvencionalna minijatura koja sledi vizantijski model, pri čemu su predmeti uglavnom portreti četvoro jevanđelista ili portreti samih careva: formalne figure; stranice su sjajno obojene i pozlaćene, uglavnom smeštene u arhitektonskom okruženju fiksnog tipa i bez pejzaža u pravom smislu te reči. Ova minijatura je popraćena rasipnim ukrasima na granicama i početnim crtama, i postavila je obrazac za kasnije kontinentalne škole Zapada. S druge strane, tu je i minijatura u kojoj se pokušava ilustrovati, kao, na primer, prikazivanje scena iz Biblije. Ovde postoji više slobode; i može se pratiti klasični stil koji kopira rimski, za razliku od vizantijskih, uzora.[2]

Minijatura Hristovog krštenja iz Blagoslova Svetog Etelvolda, 10. vek, primer je anglosaksonske škole.

Uticaj koji je Karolinška škola izvršila na minijature južnih anglosaksonskih umetnika pokazuje se u širokoj upotrebi boje tela i u složenijoj primeni zlata u dekoraciji. Takav jedan rukopis, kao što je Blagoslov Svetog Etelvolda, biskupa od Vinčestera, 963. do 984. godine, sa serijom minijatura nacrtanih u domaćem stilu, ali obojenih neprozirnim pigmentima, pokazuje uticaj strane umetnosti. Međutim stvarni crtež je u osnovi ostao nacionalni, obeležen sopstvenim tretmanom ljudske figure i rasporedom draperije sa lepršavim naborima. Stil je bio prefinjen, težeći preterivanju i nesrazmeri udova. Sa normanskim osvajanjem izumrla je ova izvanredna škola.[2]

Pala indijske minijature, 8. - 12. vek[уреди | уреди извор]

Bengalska folio slika, rani 12. vek.

Pod pokroviteljstvom Pala dinastije minijaturno slikarstvo je uvedeno u Indiji slikanjem na budističkim rukopisima na palminom lišću. Jedan od najranijih sačuvanih primera budističkih ilustrovanih rukopisa palminog lišća je Astasahasrika Prajnaparamita iz 985. godine, sačuvan u biblioteci Univerziteta u Kembridžu.[3] Umetnost palskih iluminiranih rukopisa razvijala se u budističkim centrima Bihar i Bengal. Palske minijaturne slike nisu samo inspirisale nepalske i tibetanske minijaturne slike, već su inspirisale hinduizam i džainizam da razviju sopstvene minijaturne slikarske tradicije u kasnijem periodu.[4]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Wedgwood, Hensleigh (1855). „On False Etymologies”. Transactions of the Philological Society (6): 70. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж  Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуWilliamson, George Charles (1911). „Miniature”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica. 18 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 523—528. 
  3. ^ „Sanskrit Manuscripts : Prajñāpāramitāstotra, Aṣṭasāhasrikā Prajñāpāramitā”. Cambridge Digital Library. Приступљено 2018-06-02. 
  4. ^ Art, Los Angeles County Museum of; Pal, Pratapaditya; Richardson, Hugh (1983). Art of Tibet: A Catalogue of the Los Angeles County Museum of Art Collection (на језику: енглески). University of California Press. ISBN 9780875871127. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Otto Pächt, Book Illumination in the Middle Ages (trans fr German), 1986, Harvey Miller Publishers, London, ISBN 0-19-921060-8
  • Walther, Ingo F. and Wolf, Norbert, Masterpieces of Illumination (Codices Illustres); pp 350–3; 2005, Taschen, Köln; ISBN 3-8228-4750-X
  • Jonathan Alexander; Medieval Illuminators and their Methods of Work; p. 9, Yale UP, 1992, ISBN 0-300-05689-3
  • Calkins, Robert G. Illuminated Books of the Middle Ages. Ithaca, New York: Cornell University Press, 1983.
  • Papadaki-Oekland Stella,Byzantine Illuminated Manuscripts of the Book of Job, ISBN 2-503-53232-2.
  • Kren, T. & McKendrick, Scot (eds), Illuminating the Renaissance – The Triumph of Flemish Manuscript Painting in Europe, Getty Museum/Royal Academy of Arts, 2003, ISBN 1-903973-28-7
  • McKendrick, Scot; Lowden, John; Doyle, Kathleen, (eds), Royal Manuscripts, The Genius of Illumination, 2011, British Library, ISBN 9780712358156
  • T. Voronova and A Sterligov, Western European Illuminated Manuscripts (in the St Petersberg Public Library), 2003, Sirocco, London
  • Weitzmann, Kurt. Late Antique and Early Christian Book Illumination. Chatto & Windus, London (New York: George Braziller) 1977.
  • Nordenfalk, Carl. Celtic and Anglo-Saxon Painting: Book illumination in the British Isles 600–800. Chatto & Windus, London (New York: George Braziller), 1977.
  • Brown, Michelle P., Manuscripts from the Anglo-Saxon Age, 2007, British Library, ISBN 9780712306805
  • Williams, John, Early Spanish Manuscript Illumination Chatto & Windus, London (New York, George Braziller), 1977.
  • Cahn, Walter, Romanesque Bible Illumination, Ithaca, New York: Cornell University Press, 1982, ISBN 0801414466
  • Canby, Sheila R., Persian Painting, 1993, British Museum Press, ISBN 9780714114590
  • Titley, Norah M., Persian Miniature Painting, and its Influence on the Art of Turkey and India, 1983, University of Texas Press, ISBN 0292764847
  • Welch, Stuart Cary. Royal Persian Manuscripts, Thames & Hudson, 1976, ISBN 0500270740
  • Sandra Hindman, Michael Camille, Nina Rowe & Rowan Watson, Manuscript Illumination in the Modern Age : Recovery and Reconstruction, Evanston : Northwestern University, 2001.
  • Thomas Coomans & Jan De Maeyer (ed.), The Revival of Mediaeval Illuminating in the Nineteenth Century (KADOC Artes, 9), University Press Leuven, 2007, 336 p.
  • Alfred Rahlfs, Verzeichnis der griechischen Handschriften des Alten Testaments, für das Septuaginta-Unternehmen, Göttingen 1914, p. 107-108.
  • Constantin von Tischendorf, Monumenta sacra inedita (Leipzig 1857), XIII, XXII-XXXVI.
  • Weitzmann, Kurt, ed., Age of spirituality: late antique and early Christian art, third to seventh century, no. 408-409, 1979, Metropolitan Museum of Art, New York, ISBN 9780870991790
  • Weitzmann, Kurt. Late Antique and Early Christian Book Illumination. New York: George Braziller, 1977.
  • Weitzmann, Kurt and Herbert L. Kessler. The Cotton Genesis: British Library, Codex Cotton Otho B VI. Princeton: Princeton University Press, 1986.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]