Mitovi o stvaranju

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Stvaranje (oko 1896–1902) slika Džejmsa Tisoa[1]

Mitovi o stvaranju su simbolični narativi o poreklu svemira ili kosmosa.[2][3][4] Poreklo kosmosa jedna je od glavnih tema svih mitologija. Mitolozi često razlikuju prave mitove o stvaranju, ili kosmogonije, i mitove o poreklu. Kosmogonije pripovedaju kako je svemir postao ili je stvoren iz nekog prvobitnog stanja. Kosmogonijski mitovi uopšteno svoj vrhunac dosežu u stvaranju ljudskog roda, nakon čega mitski kosmos postaje sličan svetu ljudskog iskustva. Mitovi o poreklu daju objašnjenje kako su nastala kasnija obeležja poznatog sveta, kao što su ljudska bića, životinje i društveni poredak.[5] Ovi su mitovi obično nastavak kosmogonije i od nje preuzimaju temeljnu strukturu.[6]

Narav i značaj mitova o stvaranju[уреди]

Mitovi o stvaranju jedan su od najranijih pokušaja čovečanstva da odgovori na neka od najdubljih pitanja o naravi i poreklu univerzuma. Na ta pitanja se i danas pokušava dati odgovor.[7] Kosmogonija nudi etiologiju postojećeg sveta ili poretka te takođe pridonosi njegovoj stabilnosti.[8] Međutim, kosmogonijski mit nikada nije jednostavno etiološki, jer se bavi krajnjim izvorom svih stvari. Mitovi o stvaranju su temelj za čovekovu orentaciju u svetu. Oni definišu čovekovo mesto u univerzumu i kakve odnose čovek treba da gaji prema drugim ljudima, prirodi i celom svetu; oni daju osnovni ton koji određuje sve druge gestove, činove i strukture u nekoj kulturi.[9]

Premda mit o stvaranju (ili kosmogonijski mit) ne vodi nužno ka svom ritualnom izražaju, ritual je često dramatički prikaz mita. Ta se dramatizacija izvodi da bi se naglasila trajnost i delotvornost središnjih tema mita, kao izvora i temelja vrednosti u kulturi. U većini religioznih zajednica postoji predočenje o svetom i profanom vremenu. Na temelju kosmogonijskog mita ustanovljuje se sveto, ili stvarno, vreme. To je vreme ono najdelotvornije za život zajednice, a dramatizacija (upriličenje) mita o stvaranju omogućuje zajednici da sudeluje u vremenu koje je drukčijeg kvaliteta od običnoga vremena.[9] Ne radi se ovde o prisećanju, nego o obnavljanju dalekih mitskih događaja.[10]

Kosmogonije imaju funkciju posadašnjenja ili ponavljanja izvornog stvaranja. Simbolično ponavljanje mita o stvaranju u mnogim kulturama smatralo se i smatra novim stvaranjem. Takvo se novo stvaranje, na primer, „događa” kod rađanja deteta, ozdravljenja od bolesti, pa i u samoj smrti kao nečemu novom, novoj situaciji. Osim za pojedinca, mitovi o stvaranju takođe su vrlo važni i delotvorni za čitava društva: „Prilikom ponavljanja mitova, obnavlja se čitava zajednica; ona pronalazi svoje izvore, ona ponovno proživljava svoje početke.”[11] Tako se, na primer, u nekim kulturama ustoličenje novoga kralja poistovećivalo s ponovnim stvaranjem ili obnavljanjem sveta.[11] Slično tome, ceremonije i obredi vezani uz „Novu godinu” smatrani su ponavljanjem izvornog događaja nastanka sveta. Tako je i stvaranje sveta u Mesopotamiji, posebno kod Vavilonaca, bilo obredno ponavljano prilikom svetkovanja Nove godine.[12] Verojatno je nešto od toga prisutno i u modernim proslavama Nove godine. I gradnja određenih građevina, posebno hramova, ali i čitavih gradova kao slika sveta (imagines mundi), smatrana je ponavljanjem kosmogonije, ponekad čak „preslikavanjem” već postojećih nebeskih gradova.[13]

Zajednički elementi u mitovima o stvaranju[уреди]

Iako razdvojene nebrojenim geografskim preprekama, mnoge su kulture razvile mitove o stvaranju s istim temeljnim elementima:

Odin i njegova braća stvaraju svet od tela božanstva Imira.

Mnogi mitovi tako počinju s temom rađanja. Ovo je verojatno stoga što rađanje simbolizuja novi život, a početak života na zemlji može se uporediti s početkom života deteta. Ovo je usko vezano s predodžbom o prvom ocu i majci sveta, ili uz pripovedanje o rodoslovlju bogova.

U gotovo svakom drevnom mitu javlja se neko vrhovno biće. Ono je to koje pokreće niz događaja koji rezultiraju stvaranjem sveta. Ponekad postoje dva bića: pasivni i aktivni stvoritelj.

Tema nastanka života iznad ili pod zemljom takođe je česta. Drugi mitovi slični ovima govore o nastanku zemlje izranjanjem, a to su mitovi o roniocima.

Prema nekim predanjima, ljudi i životinje su nekad živeli u miru. Međutim, posvašao ih je greh ljudi. Ovaj greh je često izazvan strahom od tame i simbolizuje ga vatra. U drugim predajama ljudsku nevinost narušava jedan od bogova, a ne ljudi sami.[14]

Stvaranje se često događa razdvajanjem ili diferencijacijom elemenata. Na primer razdvajanjem neba od zemlje, svetla od tame, kopna od mora, nekoga androgenog bića na muško i žensko, i slično.

Vrste mitova o stvaranju[уреди]

Evolucijska klasifikacija[уреди]

Mitovi o stvaranju se mogu klasifikovati prema evolucijskom stupnju njihovog razvoja, počevši od najarhaičnijih (najjednostavnijih) do modernih (najsloženijih) mitova zapadnjačkih kultura. Tako bi najarhaičniji mitovi bili mitovi o stvaranju primitivnih afričkih ili indijanskih plemena, a najsloženiji mitovi oni na koje se nailazi u predajama monoteističkih religija. Ovaj su pristup razvili i upotrebljavali naučnici 19. veka. Međutim, kao prigovor ovoj klasifikaciji može se reći da početak sveta istovremeno predstavlja početak ljudskog stanja te je nemoguće govoriti o ovom početku kao nečemu jednostavnom.[9]

Klasifikacija prema geografskom kriterijumu[уреди]

Mitovi o stvaranju se mogu razvrstati i prema geografskom kriterijumu. Tako da postoje: mitovi sa Bliskog Istoka, mitovi klasičnog helenističkoga sveta, indijski mitovi, mitovi sa Dalekog Istoka (Kina, Japan i dr.), severno- i južnoamerički mitovi o stvaranju, afričke mitove i mitovi Australije i Okeanije, i tako u nedogled. Problem je u tome što ovom klasifikacijom teško da se može išta saznati o sadržaju i naravi samih mitova, osim nekih elemenata u mitovima koji su geografski uslovljeni. Tako, recimo, neki mitovi o stvaranju odražavaju geografske prilike određene kulture. U Mesopotamiji smeštenoj između reka Eufrata i Tigrisa, zavisnost od sistema navodnjavanja i stalna pretnja od poplava imali su jak uticaj na svakodnevni život, pa su, u skladu s tim, delovanje vode i vlast nad vodama igrali veliku ulogu u sumerskoj mitologiji.[5]

Strukturna klasifikacija[уреди]

Moderni su, međutim, naučnici počeli da proučavaju razne tipove mitova s obzirom na strukture koje oni otkrivaju. Tako postoje:

  • Stvaranje od strane vrhovnog bića: Pri ovakvom stvaranju, božanstvo-stvoritelj stvara svet pomoću svoje stvaralačke reči, ili pak emanacijom, pri čemu se kosmos često vrednuje kao degeneracija božanskog. Predodžba o „creatio ex nihilo” (lat. „stvaranje iz ničega”) javlja se prvi put u kasnijoj antici. Stvaranje se često događa uređenjem haosa (grč. „nered”) koji mora biti nadvladan i sadrži nepodeljenu pramateriju. Svet često nastaje od tela nekog od božanstava kojeg ubija drugo božanstvo (na primer, od tela božanstva Tiamat kojeg ubija Marduk u epu Enuma Elish; ili, u vedskom predanju, od tela primordijalnog čoveka Puruše, koje biva raskomadano da bi dalo materijal za svet i sve u njemu). Neka od obeležja ovog vrhovnog bića (božanstva) su: ono je oličenje mudrosti i moći, te postoji pre stvaranja sveta; stvaranje je svesno, namerno i uređeno; stvaranje je istovremeno izraz slobode i nakane božanstva; u nekoliko mitova o stvaranju božanstvo-stvoritelj napušta svet nakon što je stvoren (vidite deizam) i javlja se jedino kada stvorenom redu zapreti kakva katastrofa; na kraju, vrhovno božanstvo-stvoritelj često je bog neba. Ovde se mogu ubrojiti i biblijske pripovesti o stvaranju.
  • Stvaranje izranjanjem: U ovom tipu mita o stvaranju, stvorenje snagom vlastite unutarnje moći izranja iz podzemlja. Stvoreni red postupno izranja u sukcesivnim stadijumima. Ovo je slično rađanju ili metamorfozi (preobraženju) sveta od embrionalnog stanja do stanja zrelosti. Naglašena je simbolika zemlje ili dela zemlje kao spremišta svih potencijalnih oblika. Kao što je vrhovno božanstvo-stvoritelj ekvivalent neba, tako i mit o izranjanju svoj ekvivalent nalazi u liku Zemlje, trudne žene, ili semena.
  • Stvaranje od strane praroditelja sveta: Srodan drugom tipu mita je mit koji govori da je svet nastao kao potomstvo primordijalne majke i oca. Oni simboliziraju Zemlju (majka) i nebo (otac). Praroditelji se ovde uglavnom javljaju u kasnijoj fazi procesa stvaranja; pre postanka svetskih praroditelja na neki način postoji nered (haos). Roditelji se često prikazuju pasivnima i nezainteresiranima, što simbolizuje stanje tišine i savršenosti. Njihovi potomci, naprotiv, često su aktivni, simbolizirajući tako aktualnost, fragmentaciju i određenost stvarnosti – oni su definicija konkretne stvarnosti. Razdvajanjem svetskih praroditelja često se objašnjava nastanak sveta koji egzistira između neba i zemlje. Ovde se mogu ubrojiti i mitovi o Majci Zemlji, „sve-rodiljima”. Najpoznatija takva majka je grčka Geja.
  • Stvaranje iz kosmičkog jajeta: Jaje simbolizuje sveukupnost iz koje proizlazi svo stvorenje. Ono je poput maternice (utrobe) koja sadrži semenke stvaranja. U jajetu su sadržane mogućnosti za savršeno stvorenje. Jaje takođe simbolizuje prokreaciju, ponovno rađanje i novi život. U skladu s tim, mnogi mitovi o stvaranju govore kako je svet nastao iz jednog praiskonskog (kosmičkog) jajeta u kojem su sve stvari sadržane u embrionalnom stanju. Ključni trenutak u kosmogonijama ovoga tipa najčešće je čin probijanja ljuske jajeta. Iz njega onda može izaći bilo cela stvarnost, bilo jedan od bogova, bilo prvi čovek, bilo neko drugo mitsko biće ili stvarnost.
  • Stvaranje pomoću „ronioca”: Ovde su važna dva elementa. Prvo, tu je tema o kosmogonijskoj (praiskonskoj) vodi koja simbolizuje nediferencirane vode koje su postojale pre stvaranja zemlje. Drugo, tu je uvek i neka životinja (obično kornjača, dabar ili neka druga slična životinja) koja zaranja u vodu da dobavi deličak zemlje (blato) od kojega zatim nastaje poznati svet. U nekim razrađenijim verzijama ovakvoga mita kao ronilac se javlja đavo kojem božanstvo zapoveda da na površinu iznese nešto zemlje.

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ An interpretation of the creation narrative from the first book of the Torah (commonly known as the Book of Genesis), painting from the collections Archived 2013-04-16 at Archive.today of the Jewish Museum (New York)
  2. ^ Encyclopædia Britannica 2009
  3. ^ Womack 2005, стр. 81, "Creation myths are symbolic stories describing how the universe and its inhabitants came to be. Creation myths develop through oral traditions and therefore typically have multiple versions."
  4. ^ „Creation Stories”. Signs & Symbols — An Illustrated Guide to Their Origins and Meanings. DK Publishing. 2008. стр. 157. ISBN 9781405325394. »For many they are not a literal account of events, but may be perceived as symbolic of a deeper truth.« 
  5. 5,0 5,1 Bruce Vawter, "Creation stories", u: Microsoft Student with Encarta Premium 2007 (DVD), Microsoft Corporation, Redmond 2007.
  6. ^ Mircea Eliade, Mit i zbilja, Matica hrvatska, Zagreb 1970, 23.
  7. ^ Bernard Doyle, "Creation myths", u: Encyclopedia Mythica.
  8. ^ Manfred Hutter, "Kosmogonie", u: Lexikon für Theologie und Kirche, sv. VI, Herder, Freiburg-Basel-Wien 2006, 398.
  9. 9,0 9,1 9,2 Charles Long, "Creation Myth", u: Encyclopaedia Britannica 2007 Ultimate Reference Suite (DVD), Encyclopaedia Britannica, Chicago 2007.
  10. ^ Mircea Eliade, Mit i zbilja, Matica hrvatska, Zagreb 1970, 21.
  11. 11,0 11,1 Mircea Eliade, Mit i zbilja, Matica hrvatska, Zagreb 1970, 39.
  12. ^ Mircea Eliade, Povijest vjerovanja i religijskih ideja. Od kamenog doba do eleuzinskih misterija, Fabula Nova, Zagreb 2006, 99-102.
  13. ^ Mircea Eliade, Povijest vjerovanja i religijskih ideja. Od kamenog doba do eleuzinskih misterija, Fabula Nova, Zagreb 2006, 86-87.
  14. ^ Lindsey Murtagh, Common Elements in Creation Myths (http://www.cs.williams.edu/~lindsey/myths/myths.html, datum pristupa: 13. ožujka 2009.).

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]