Modernizam u muzici
Modernizam u muzici је oblast ili epoha u muzičkoj umetnosti koja se identifikuje na osnovu mnoštva pojavno različitih stilskih usmerenja koja počivaju na zajedničkim shvatanjima osnovnih postulata, nastalih od kraja 19. veka do početka sedamdesetih godina 20.veka.[1][2] Termin se između ostalog odnosi na status, percepciju i razumevanje umetničkog dela, kao celovite i originalne autorske kreacije.[3]
U muzici, modernizam je estetski stav koji leži u osnovi perioda promena i razvoja muzičkog jezika kao različitih reakcija u izazivanju i reinterpretaciji starijih kategorija muzike, inovacija koje su dovele do novih načina organizovanja. i približavanje harmonskim, melodijskim, zvučnim i ritmičkim aspektima muzike i promene u estetskim pogledima na svet i u bliskoj su vezi sa veći prepoznatljivim periodom modernizma u umetnosti tog vremena. Operativna reč koja se najviše asocira na to je „inovacija“.[4]
Osnovne postavke
[уреди | уреди извор]Modernizam u muzici prema Šuvakoviću :
nastao je kao opsesivno traganje za novim izrazima i tehnikama u modernizmu implicitno govori o veri u progres i u budućnost u kojoj će svi konflikti biti razrešeni i uspostavljena harmonija između čoveka i sveta u kojem živi. U modernizam je utisnuto i nezadovoljstvo umetnika položajem pojedinca, time i sebe samog u razvijenom kapitalističkom društvu, u kojem se pojedinac oseća ugroženim zbog sve veće dominacije materijalističkih, tržišnih merila vrednosti. Umetnik 20. veka bio je i svedok različitih katastrofa koje su obeležile ovo doba, na prvom mestu najstrašnijih ratova koje je istorija zabeležila. Otuda jačanje težnji ka autonomiji dela, koje se mogu dovesti u vezu s pojavom kritičkog, često konfliktnog i provokativnog odnosa umetnika prema društvu koje je sa sve većim teškoćama pratilo i razumevalo zbivanja na umetničkoj sceni, doživljavajući ih često kao groteskne ili dekadentne. Ne može se, međutim, zanemariti činjenica da su u nekim avangardnim pokretima u okviru modernizma, pored tendencija ka autonomnosti, postojale i one suprotne – ka što užem povezivanju života i umetnosti, što je jedna od mnogobrojnih protivrečnosti ovog razdoblja.[5]
Kroz modernizam u muzici autori su ispoljavali veru u „progres i u budućnost u kojoj bi svi konflikti biti razrešeni kroz uspostavljenje harmonije između čoveka i sveta u kojem on živi.“[6] U tom smislu istoričari muzike smatraju da su se modernisti posvetili istraživanju tehnika i principa organizacije muzičkog sadržaja u nastojanju da proučavanjem, znanjem i njegovom primenom realizuju sisteme međusobno zavisnih elemenata na mestu očekivanja umetničkog, konkretno, muzičkog dela.[7]
Pravci u modernizmu.[8]
[уреди | уреди извор]- Poimanje autonomije umetnosti
Zajedničko jednoj struji stvaralaca je i poimanje autonomije umetnosti u odnosu na druga područja ljudskog delovanja, kao i specijalizacija umetničkih kompetencija vezanih za pojedinačne istorijski „dokazane“ umetinčke grane – književnost, muziku, slikarstvo i vajarstvo, pozorište i arhitekturu (umereni ili istoricistički modernizam).
- Radikalni modernizam
Drugoj (znatno manjoj) grupi može „pripisati“ težnja ka sintezi umetnosti i svakodnevice (avangarde, radikalni modernizam).
Umetnici modernizma se najčešće posvećuju (uskim) stručnim oblastima svoje „grane“ i nastoje da u tim okvirima i na temelju kanona do dela dođu istraživanjem. Kompozitorski kanon se može odrediti kao skup idealizovanih predstava o prošlosti i njihovih adaptacija u strategije koje se realizuju u aktuelnom trenutku.[9]
Takođe, za modernističku umetnost se često vezuje delovanje pod okriljem institucije, s obzirom na to da su specijalizacija i autonomija umetničkih oblasti moguće samo u okviru ustanova posvećenih tom polju koje će dati kredibilitet određenoj umetničkoj ekspertizi.
Mada ne postoji muzikološki konsenzus o svim umetničkim stremljenjima koja čine korpus modernzima, ipak se može uz minimalne digresije, prihvatiti da on uključuje neoklasicizam, avangarde, socijalistički realizam i socijalistički modernizam, s tim što podele nisu međusobno isključive i jasno „iscrtane“.
- Ostale podele
Takođe, u literaturi je vrlo pristutna i podela modernizama na:
- Istoricistički/umereni modernizam u muzici,
- Radikalni/ekspresionistički modernizam u muzici,
- Druge mnogobrojne verzije.[10]
Vidi još
[уреди | уреди извор]Izvori
[уреди | уреди извор]- ^ Battier, Marc, What the GRM brought to music: from musique concrete to acousmatic music, na:www. music.arts.uci.edu
- ^ Berry, David M, Critical Theory and the Digital, New York, Bloomsbury, 2014
- ^ „Modernism”. Grove Music Online (на језику: енглески). doi:10.1093/gmo/9781561592630.001.0001/omo-9781561592630-e-0000040625. Приступљено 2021-02-03.
- ^ Metzer, David Joel (2009). Musical modernism at the turn of the twenty-first century. Music in the twentieth century. Cambridge ; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51779-9. OCLC 401146776.
- ^ Šuvaković, Miško, Pojmovnik teorije umetnosti, Beograd, Orion Art, 2011. p. 449.
- ^ Berry, David M, Post-digital humanities: Computation and Cultural Critique in the Arts and Humanities, https://er.educause.edu/~/media/files/article-downloads/erm1433.pdf
- ^ Bolter, Jay, Richard Grusin, Remediation –Understanding New Media, Cambridge, MIT press, 2000
- ^ „Modernism in Music (Early 20th Century Classical)”. PianoTV.net (на језику: енглески). 2017-05-16. Приступљено 2021-02-03.
- ^ Brün, Herbert (1970). „From Musical Ideas to Computers and Back”. Ур.: Harry Lincoln. The Computer and Music. London: Cornell University Press.
- ^ BURTNER, MATTHEW (2005). „Ecoacoustic and shamanic technologies for multimedia composition and performance”. Organised Sound. 10 (1): 3—19. ISSN 1355-7718. doi:10.1017/s1355771805000622.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Albright, Daniel. . Modernism and Music: An Anthology of Sources. Chicago: University of Chicago Press. 2004. ISBN 978-0-226-01267-4.. .
- Dahlhaus, Carl. 1989. Nineteenth-Century Music. Translated by J. Bradford Robinson. Berkeley: University of California Press.
- Goodwin, Andrew (2006). „Popular Music and Postmodern Theory”. Ур.: Storey, John. Cultural Theory and Popular Culture: A Reader. University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-2849-2.
- Károlyi, Ottó. Modern British Music: The Second British Musical Renaissance—From Elgar to P. Maxwell Davies. Rutherford, Madison, Teaneck: Farleigh Dickinson University Press. 1994. ISBN 978-0-8386-3532-2.; London and Toronto: Associated University Presses. .
- McHard, James L. . The Future of Modern Music: A Philosophical Exploration of Modernist Music in the 20th Century and Beyond. Livonia, Michigan: Iconic Press. 2008. ISBN 978-0-9778195-1-5., third edition. .
- Metzer, David Joel. . Musical Modernism at the Turn of the Twenty-first Century. Cambridge and New York: Cambridge University Press. 2009. ISBN 978-0-521-51779-9.. Music in the Twentieth Century 26. .
- Meyer, Leonard B. . Music, the Arts, and Ideas: Patterns and Predictions in Twentieth-Century Culture. Chicago and London: University of Chicago Press. 1994. ISBN 978-0-226-52143-5., second edition. .
- Morgan, Robert P. 1984. "Secret Languages: The Roots of Musical Modernism". Critical Inquiry 10, no. 3 (March): 442–61.
- Du Noyer, Paul (2003). The Illustrated Encyclopedia of Music (1st изд.). Fulham, London: Flame Tree Publishing. ISBN 978-1-904041-96-2.
- Priore, Domenic (2005). Smile: The Story of Brian Wilson's Lost Masterpiece. London: Sanctuary. ISBN 978-1-86074-627-7.
- Russolo, Luigi. 1913. L'arte dei rumori: manifesto futurista. Milan: Direzione del Movimento Futurista.
- Tarasti, Eero. . Myth and Music: A Semiotic Approach to the Aesthetics of Myth in Music, Especially that of Wagner, Sibelius and Stravinsky. 1979. ISBN 9789027979186.. Acta Musicologica Fennica 11; Religion and Society 51. Helsinki: Suomen Musiikkitieteellinen Seura; The Hague: Mouton. .
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
