Modernizam u muzici

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Modernizam u muzici је oblast ili epoha u muzičkoj umetnosti koja se identifikuje na osnovu mnoštva pojavno različitih stilskih usmerenja koja počivaju na zajedničkim shvatanjima osnovnih postulata, nastalih od kraja.[1] veka do početka sedamdesetih godina 20.veka.[2] Termin se između ostalog odnosi na status, percepciju i razumevanje umetničkog dela, kao celovite i originalne autorske kreacije.

Osnovne postavke[уреди]

Modernizam u muzici prema Šuvakoviću :

nastao je kao opsesivno traganje za novim izrazima i tehnikama u modernizmu implicitno govori o veri u progres i u budućnost u kojoj će svi konflikti biti razrešeni i uspostavljena harmonija između čoveka i sveta u kojem živi. U modernizam je utisnuto i nezadovoljstvo umetnika položajem pojedinca, time i sebe samog u razvijenom kapitalističkom društvu, u kojem se pojedinac oseća ugroženim zbog sve veće dominacije materijalističkih, tržišnih merila vrednosti. Umetnik 20. veka bio je i svedok različitih katastrofa koje su obeležile ovo doba, na prvom mestu najstrašnijih ratova koje je istorija zabeležila. Otuda jačanje težnji ka autonomiji dela, koje se mogu dovesti u vezu s pojavom kritičkog, često konfliktnog i provokativnog odnosa umetnika prema društvu koje je sa sve većim teškoćama pratilo i razumevalo zbivanja na umetničkoj sceni, doživljavajući ih često kao groteskne ili dekadentne. Ne može se, međutim, zanemariti činjenica da su u nekim avangardnim pokretima u okviru modernizma, pored tendencija ka autonomnosti, postojale i one suprotne – ka što užem povezivanju života i umetnosti, što je jedna od mnogobrojnih protivrečnosti ovog razdoblja.[3]

Kroz modernizam u muzici autori su ispoljavali veru u „progres i u budućnost u kojoj bi svi konflikti biti razrešeni kroz uspostavljenje harmonije između čoveka i sveta u kojem on živi.“[4] U tom smislu istoričari muzike smatraju da su se modernisti posvetili istraživanju tehnika i principa organizacije muzičkog sadržaja u nastojanju da proučavanjem, znanjem i njegovom primenom realizuju sisteme međusobno zavisnih elemenata na mestu očekivanja umetničkog, konkretno, muzičkog dela.[5]

Pravci u modernizmu[уреди]

Poimanje autonomije umetnosti

Zajedničko jednoj struji stvaralaca je i poimanje autonomije umetnosti u odnosu na druga područja ljudskog delovanja, kao i specijalizacija umetničkih kompetencija vezanih za pojedinačne istorijski „dokazane“ umetinčke grane – književnost, muziku, slikarstvo i vajarstvo, pozorište i arhitekturu (umereni ili istoricistički modernizam)

Radikalni modernizam

Drugoj (znatno manjoj) grupi može „pripisati“ težnja ka sintezi umetnosti i svakodnevice (avangarde, radikalni modernizam).

Umetnici modernizma se najčešće posvećuju (uskim) stručnim oblastima svoje „grane“ i nastoje da u tim okvirima i na temelju kanona do dela dođu istraživanjem. Kompozitorski kanon se može odrediti kao skup idealizovanih predstava o prošlosti i njihovih adaptacija u strategije koje se realizuju u aktuelnom trenutku.[6]

Takođe, za modernističku umetnost se često vezuje delovanje pod okriljem institucije, s obzirom na to da su specijalizacija i autonomija umetničkih oblasti moguće samo u okviru ustanova posvećenih tom polju koje će dati kredibilitet određenoj umetničkoj ekspertizi.

Mada ne postoji muzikološki konsenzus o svim umetničkim stremljenjima koja čine korpus modernzima, ipak se može uz minimalne digresije, prihvatiti da on uključuje neoklasicizam, avangarde, socijalistički realizam i socijalistički modernizam, s tim što podele nisu međusobno isključive i jasno „iscrtane“.

Ostale podele

Takođe, u literaturi je vrlo pristutna i podela modernizama na:

  • Istoricistički/umereni modernizam u muzici,
  • Radikalni/ekspresionistički modernizam u muzici,
  • Druge mnogobrojne verzije.[7]

Vidi još[уреди]

Izvori[уреди]

  1. ^ Battier, Marc, What the GRM brought to music: from musique concrete to acousmatic music, na:www. music.arts.uci.edu
  2. ^ Berry, David M, Critical Theory and the Digital, New York, Bloomsbury, 2014
  3. ^ Šuvaković, Miško, Pojmovnik teorije umetnosti, Beograd, Orion Art, 2011. p.449.
  4. ^ Berry, David M, Post-digital humanities: Computation and Cultural Critique in the Arts and Humanities, https://er.educause.edu/~/media/files/article-downloads/erm1433.pdf
  5. ^ Bolter, Jay, Richard Grusin, Remediation –Understanding New Media, Cambridge, MIT press, 2000
  6. ^ Brün, Herbert, From Musical Ideas to Computers and Back, Harry Lincoln (ed.) The Computer and Music, London. Cornell University Press.1970..
  7. ^ Burtner, Matthew, Making noise – extended techniques after experimentalism, http://www.newmusicbox.org/articles/making-noise-extended-techniques-afterexperimentalism/[мртва веза] (25.8.2017, 9:23)

Literatura[уреди]

  • Albright, Daniel. 2004. Modernism and Music: An Anthology of Sources. Chicago. University of Chicago Press.ISBN 978-0-226-01267-4..
  • Dahlhaus, Carl. 1989. Nineteenth-Century Music. Translated by J. Bradford Robinson. Berkeley: University of California Press.
  • Goodwin, Andrew (2006). „Popular Music and Postmodern Theory”. Ур.: John Storey. Cultural Theory and Popular Culture: A Reader. University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-2849-2. 
  • Károlyi, Ottó. 1994. Modern British Music: The Second British Musical Renaissance—From Elgar to P. Maxwell Davies. Rutherford, Madison, Teaneck: Farleigh Dickinson University Press; London and Toronto: Associated University Presses. ISBN 978-0-8386-3532-2..
  • McHard, James L. 2008. The Future of Modern Music: A Philosophical Exploration of Modernist Music in the 20th Century and Beyond, third edition. Livonia, Michigan. Iconic Press.ISBN 978-0-9778195-1-5..
  • Metzer, David Joel. 2009. Musical Modernism at the Turn of the Twenty-first Century. Music in the Twentieth Century 26. Cambridge and New York. Cambridge University Press.ISBN 978-0-521-51779-9..
  • Meyer, Leonard B. 1994. Music, the Arts, and Ideas: Patterns and Predictions in Twentieth-Century Culture, second edition. Chicago and London. University of Chicago Press.ISBN 978-0-226-52143-5..
  • Morgan, Robert P. 1984. "Secret Languages: The Roots of Musical Modernism". Critical Inquiry 10, no. 3 (March): 442–61.
  • Du Noyer, Paul (2003). The Illustrated Encyclopedia of Music (1st изд.). Fulham, London: Flame Tree Publishing. ISBN 978-1-904041-96-2. 
  • Priore, Domenic (2005). Smile: The Story of Brian Wilson's Lost Masterpiece. London: Sanctuary. ISBN 978-1-86074-627-7. 
  • Russolo, Luigi. 1913. L'arte dei rumori: manifesto futurista. Milan: Direzione del Movimento Futurista.
  • Tarasti, Eero. 1979. Myth and Music: A Semiotic Approach to the Aesthetics of Myth in Music, Especially that of Wagner, Sibelius and Stravinsky. Acta Musicologica Fennica 11; Religion and Society 51. Helsinki: Suomen Musiikkitieteellinen Seura; The Hague: Mouton. ISBN 9789027979186..