Монодрама
Монодрама је позоришни или оперски комад који изводи један глумац или певач, обично тумачећи један лик.[1] У ширем смислу, то је врста драме у којој је текст додељен само једном лику, који монолошки износи свој текст.[2]
Овај назив се први пут појављује у Немачкој крајем 18. века.
Монодрама у опери
[уреди | уреди извор]У опери, монодрама је првобитно била мелодрама са једном улогом, као што су Пигмалион Жан-Жака Русоа (написана 1762, први пут изведена у Лиону 1770) и истоимено дело Георга Бенде (1779).
Термин монодрама (понекад моно-опера) примењује се и на модерна дела са једним солистом, као што је Срећна рука (1924) Арнолда Шенберга, која поред протагонисте има две додатне неме улоге, као и хорски пролог и епилог. Шенбергово Очекивање (1909) и Људски глас (1959) Франсиса Пуленка ближе прате традиционалну дефиницију. У делу Осам песама за лудог краља (1969) Питера Максвела Дејвиса, инструменталисти су доведени на сцену да учествују у радњи. Примери из 21. века укључују Емилију (2008) Каије Саријахо.
Монодрама у драмском позоришту
[уреди | уреди извор]
У Енглеској, први пример монодраме био је на митолошку тему, Пандора Френка Сејерса (Frank Sayers, 1790),[3] у форми рецитације са гласовима изван сцене. Роберт Сауди је преузео ову форму, написавши једанаест комада под тим називом између 1793. и 1804.[4] као и Метју Грегори Луис са својом јавно извођеном и веома мелодраматичном Заробљеницом (The Captive).[5] Мало других је заправо изведено на сцени, и монодрама је убрзо изгубила везу са музиком. Термин "драмски монолог" почео је да се примењује на таква дела, иако је израз "монодрама" остао у критичкој употреби. Алфред, Лорд Тенисон је своју поему Мод (1855) назвао монодрамом.[6]
У реалистичком позоришту, монодрама постаје популарна као средство психолошке анализе лика. Значајне примере писали су Аугуст Стриндберг, Антон Чехов (О штетности дувана, 1886, 1902) и Јуџин О’Нил.[2] У модерном позоришту, монодрама често изражава човекову усамљеност и отуђеност, као у делима Жана Коктоа и Семјуела Бекета (Крапова последња трака, 1958).[2] Патрик Зискинд користи форму обраћања једног лика публици у Контрабасу (1981). Новији пример је Ноћ у новембру (1994) ирске драматуршкиње Мери Џоунс.
Теорија Николаја Јевреинова
[уреди | уреди извор]Према теорији руског симболисте Николаја Јевреинова (1879–1953), изложеној у његовој књизи Позориште у животу (1927), монодрама је драмски приказ онога што се дешава у уму појединца. Све што публика види на сцени приказано је из менталног стања датог протагонисте.[2] Сви остали ликови су само пројекције различитих стања душе главног јунака. У Јевреиновој краткој монодрами У кулисама душе (1912), смењују се, суочавају и сукобљавају рационално, сентиментално и несвесно човеково Ја.[2] По овом теоријском мерилу, и Крлежина легенда Сјена могла би се сматрати монодрамом.[2]
Монодрама у српској књижевности и позоришту
[уреди | уреди извор]
Монодрама има значајно место у српској драмској књижевности и позоришном животу. Бројни српски писци су писали монодраме, а многи глумци су остварили запажене улоге у овој форми. Неки од текстова који су постали део антологија српске монодраме укључују:[7][8][9]
- Коста Трифковић - Мила
- Петар Кочић - Јазавац пред судом (иако има више ликова, често се изводи као монодрама Давида Штрпца)
- Бранислав Нушић - Кијавица, Дугме
- Момчило Настасијевић - Код Вечите славине (драматизација)
- Драган Алексић - Балада о Љуби Мољцу
- Момо Димић - Живео живот Тола Манојловић
- Јосип Пејаковић - Ој, животе!
- Миленко Вучетић - Љубица, прво лице множине
- Драган Ускоковић - Чеговић
- Радош Бајић - Лед
- Зијах Соколовић - Глумац... је глумац... је глумац
- Мирко Петровић - Фронтовац
- Миодраг Илић - Кајн
- Мирјана Ојданић - На рубу свега, Или-или, Приватизација[10]
- Весна Радојевић - Запис, God Save the Queen
- Весна Станковић - Милунка, Лина од камена тврђа, Муж је као чоколада
- Николина Вујовић - Нина
Значајну улогу у афирмацији монодраме одиграо је Фестивал монодраме и пантомиме у Земуну, који се одржава од 1973. године и представља једну од најзначајнијих манифестација ове врсте у свету. Глумица Рада Ђуричин једна је од уметница која је значајан део своје каријере посветила монодрами, приређујући и изводећи текстове о Десанки Максимовић, Катарини Ивановној, Силвији Плат, Александри Колонтај и другима.[11]
Фестивали
[уреди | уреди извор]Највећи фестивал соло позоришта на свету, United Solo, одржава се сваке године у Њујорку у Theatre Row. Године 2013. представио је преко 120 продукција.[12] У Килу, Немачка, редовно се одржава међународни позоришни фестивал за монодраме, Thespis International Monodrama Festival.[13] У Србији, најзначајнији је Фестивал монодраме и пантомиме у Земуну.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Радомир Путник, Предговор, у: Антологија савремене монодраме, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун, (без године издања).
- ^ а б в г д ђ Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985.
- ^ Lucio Tufano, La ricezione italiana del melologo à la Rousseau, in D’un scène à l’autre, Mardaga 2009, p.134
- ^ Carrie J. Preston, Modernism's Mythic Pose, Oxford University 2011, note 18, p.262
- ^ George Taylor, The French Revolution and the London Stage, Cambridge University 2000, pp.110-12
- ^ Christopher Ricks, Tennyson: a selected edition, Routledge 2014, p.512
- ^ Радомир Путник (прир.), Антологија савремене монодраме, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун.
- ^ Радомир Путник (прир.), Панорама монодрама, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун.
- ^ Радомир Путник (прир.), Позоришне и ТВ монодраме, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун.
- ^ Мирјана Ојданић, Сами са публиком, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун, 2007.
- ^ Рада Ђуричин, Моје монодраме, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун.
- ^ „Playbill, Oct. 3, 2013”.
- ^ „Thespis International Monodrama Festival”. Архивирано из оригинала 2010-11-03. г. Приступљено 2007-05-18.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
