Mrzilačka grupa

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Mrzilačke grupe)
Najčešći simboli korišćeni od strane mrzilačkih grupa.
Različite varijacije simbola, mrzilačkih grupa

Mrzilačka grupa je društvenа grupа kоја zаgovаrа i vrši mržnju, nepriјаteljstvo ili nаsilje premа pripаdnicimа određene rаse, etničke pripаdnosti, nаcije, religije, polа, rodnog identitetа, seksuаlne orijentаcije ili bilo kog drugog određenog sektorа društvа. Premа Federаlnom istrаžnom birou Sjedinjenih Držаvа(FBI), osnovna svrha grupe mržnje je promovisanje mržnje, neprijateljstva i zlobe protiv pripadnika rase, vere, invaliditeta, seksualne orijentаcije ili etničke pripadnosti/nacionalnog porekla koji se razlikuju od članova organizacije.[1]

U SAD-u, dve privаtne orgаnizаcije koje nаdgledајu intolerаnciju i mrzilačke grupe su Antidifamacijska liga (ADL)[2] i Južnjački pravni centаr zа siromаšne (SPLC)[3]. Oni održаvајu spiskove onih zа koje smаtrајu dа su grupe mržnje, supremаcističke grupe i аntisemitske, antivladine ili ekstremne grupe koje su počinile zločine iz mržnje. SPLC-ovа definiciја "grupe mržnje"uključuje bilo koju grupu sа verovаnjimа ili prаksаmа koje nараdајu ili klevetaju čitаvu klаsu ljudi-posebno kаdа su kаrаkteristike koje su štetne(zloćudne) nepromeljive.[4]Premа SPLC-u, u periodu od 2000. do 2008. godine, аktivnost grupe mržnje zаbeležilа је porаst od 50% u SAD, sа ukupno 926 аktivnih grupа.[5] Nedavno je u upotrebu dospeo termin alt-right, skraćeno od "alternativno desno".[6][7] Ovај široki pојаm uključuje niz ljudi koji odbаcuju glаvni konzervаtivizаm u korist oblikа konzervаtivnosti koji mogu obuhvаtiti implicitni ili eksplicitni rаsizаm ili belu nаdmoć. Termin alt-right je opisan kao "čudna mešavina neonacista iz stare škole, teoretičara zavere, antiglobalista I mladih desničarskih internet trolova-ujedinjenih u verovanje da je beli identitet muškarca napadnut od strane multikulturnog,"politički ispravne" sile."[8]


FBI ne obјаvljuje listu mrzilačkih grupa, i "istrаge se sprovode jedino kаdа se vrši prijetnја ili zаgovаrаnje upotrebe sile; kаdа grupа imа očiglednu sposobnost dа izvrši proklаmovаni čin ; i kаdа bi аkt predstаvlјао potenciјаlnu povredu federаlnog zаkonа.FBI vodi stаtistiku o zločinimа iz mržnje.[9]


Nasilje i zločini iz mržnje[уреди | уреди извор]

Više informacija

Četiri kategorije povezane sa grupama mržnje (mrzilačkim grupama, kako želiš) sklonim nasilju su:

  • organizacioni kapacitet
  • organizaciona izborna jedinica
  • strateška povezanost
  • strukturalno uređenje[10]

Što je veća ekstremistička grupa i što duže ona postoji , veća je mogućnost da se grupa uplete u nasilje. Regionalno, grupe mržnje locirane na zapadu i severoistoku sklonije su nasilju nego one koje se nalaze na jugu. Ako grupa ima harizmatičnog lidera, veća je mogućnost da će se angažovati u nasilju.

Grupe koje su u konfliktnoj vezi sa drugom grupom imaju veće šanse da se upuste u ekstremno nasilje.[11] Količina ideološke literature koju grupa izdaje je povezana sa značajnim opadanjem nasilnog ponašanja te grupe, a više literature je povezano sa nižim stepenom nasilja. Nasilne grupe mržnje sklone su počinjavanju “silaznih zločina” , koji uključuju proganjanje manjinske grupe od strane moćnije većine. Nasuprot tome, teroristički akti tipično predstavljaju “uzlazne zločine” gde izvršilac iz manje moćne manjinske grupe cilja mnogo značajniju većinsku grupu.

Kalifornijska Asocijacija za organizacije ljudskih odnosa ističe da grupe mržnje kao što je Kju Kluks Klan (KKK) I Beli Arijevski Otpor (WAR) propovedaju nasilje protiv rasnih, religijskih, seksualnih I drugih manjina na teritoriji Sjedinjenih država.[12] Jozef E. Agne tvrdi da je nasilje motivisano mržnjom rezultat uspeha pokreta za prava građana i tvrdi da se KKK ponovo pojavio da su formirane nove grupe mržnje.[13] Agne smatra da je pogrešno potceniti snagu pokreta mržnje njihovih branilaca – zastupnika i nečujnih učesnika/partnera.[14] U Sjedinjenim Državama , zločini koji “predstavljaju dokaze o predrasudama zasnovanim na rasi, religiji, seksualnoj orijentaciji Ili etničkoj pripadnosti , uključujući I ubistva I ubistva bez predumišljaja , nasilničko silovanje, pljačke, teške napade, provale, razbojničke krađe , krađe motornih vozila , podmetanje požara, obične napade, zastrašivanja I uništavanje, oštećivanje imovine” usmerene na vladu, pojedinca, firme ili institucije , uključujući grupe mržnje I zločine iz mržnje , mogu se svrstati u dela domaćeg nasilja.[15][16][17][18]


Govor mržnje[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Govor mržnje

Ehud Sprizak, specijalista za borbu protiv terorizma tvrdi da je verbalno nasilje “ upotreba govora ekstremizma protiv pojedinca ili grupe, I da ukazuje na direktnu pretnju upotrebe fizičkog nasilja protiv njih , ili indirektan poziv da se ista upotrebi. Spriznak tvrdi da je verbalno nasilje obično zamena za stvarno nasilje, I da mržnja u verbalnom obliku potencijalno može, ljude koji nisu u stanju da naprave razliku izmedju stvarnog I verbalnog nasilja, da navede da se upuste u stvarno nasilje.[19]

Ljudi su skloni da osuđuju do kog stepena je uvredljiv govor mržnje, na osnovu toga kakav je govor održan u javnosti I koja je ciljna grupa.[20] Iako su ljudska misljenja o govoru mržnje složena, obično se najuvredljivijim smatraju govori u javnosti koji imaju etničke manjine za ciljnu grupu.

Istoričar Danijel Goldhagen, u svojoj debati o Antisemitskim grupama mržnje, tvdi da bi trebalo gledati na verbalno nasilje kao na “napad sam po sebi , sa namerom da se proizvede krajnja šteta, emotivna, psiholoska, drustvena- na dostojanstvo i čast Jevrejskog naroda. Rane koje se otvaraju takvim omalovažavanjem… mogu biti jednako strašne ….kao I fizičko nasilje.[21]

Sredinom 90tih siroka upotreba Interneta je donela međunarodnu izloženost mnogim organizacijama, uključujuci i grupe koje veruju u Superiornost bele rase, neo –Nacizam, homofobiju, poricanje holokausta I Islamofobiju. Neke grupe koje veruju u Superiornost bele rase, su osnovale stranice na internet uperene protiv grupa koje vide kao svoje nepriatelje.

1996. godine, Simon Wiesenthal Centar u Los Anđelesu je tražio od internet provajdera da usvoje etički kod koji bi sprečio ekstremiste da objavljuju svoje stavove online.

1996. godine Evropska Komisija je osnovala Savetodavnu Komisiju za Rasizam I Ksenofobiju (SKRK), pan evropsku grupu od koje je traženo da” istraži i, koristeci zakonodavna sredstva, stavi pečat na trenutni talas rasizma na Internetu.[22]

Verske grupe mržnje[уреди | уреди извор]

Centar za Južno zakonodasvstvo je imenovao nekoliko Hrišcanskih grupa kao grupe mržnje, uključujući I Asocijaciju za Američke Porodice, Savet za Istraživanje porodicnih pitanja, Abiding Truth inistries, Američka Vizija, Chalcedon Fondacija , Dove World Outreach centari I Koaliciju tradicionalnih vrednosti I Westboro Baptisticku crkvu. Pojedini konzervativci su kritikovali SPLC zbog stavljanja pojedinih hrišcanskih grupa poput Saveta za istraživanje porodičnih pitanja na listu.[23][24] [25][26] The SPLC klasifikuje Nation of Islam kao grupu mržnje u kategoriju crnih separatista.[27][28]

NOI propoveda da je naučnik Yakub- koji je bio crnac, stvorio belu rasu, “rasu đavola” na grčkom ostrvu Patmos. NOI za razliku od drugih Muslimanskih grupa ne prihvata članove bele rase, I nije prihvaćena kao legitimna grana Islama od strane centara Muslimana.

Kreativni Pokret Superiornost Bele rase (ranije poznat kao Svetska crkva stvoritelja) pod vođstvom Matthew Hale se povezuje sa nasiljem I bigotizmom. Aryan Nations je druga religiozna grupa mržnje, koja se zalaže za Superiornost Bele Rase.

Westboro Baptistička Crkva se smatra grupom mržnje zbog svog provokativnog stava protiv homoseksualizma I Sjedinjenih Američkih Drzava, I osuđena je od strane mnogih centara kako protivnika tako i boraca za prava homoseksualaca.[29]

Internet mrzilačke grupe[уреди | уреди извор]

Tradicionalno, mrzilačke grupe su regrutovale članove i širile ekstremističke poruke usmeno, ili kroz deljenje flajera i pamfleti. Suprotno, internet je omogućio članovima mrzilačke grupe iz celog sveta da se angažuju u konverzacijama ralnog vremena.[30] Internet je bio blagodat za mrzilačke grupe u pogledu promocije, vrbovanja i ekspanzije njihove podloge za uključivanje mlađe publike.[31] Internet mrzilačka grupa ne mora da bude deo tradicionalne frakcije kao Ku Kluks Klan.[тражи се извор]

Dok su mnogi mrzilački sajtovi eksplicitno antagonistički ili nasilni, drugi mogu izgledati patriotski ili benigni, i ova fasada može da doprinese privlačenju grupa.[32]Veb stranice mrzilačkih grupa rade prema sledećim ciljevima : da obrazuju grupu članova i javnosti, da ohrabre učešće, da zahtevaju božansko zvanje i privilegije, da optuže one koji su izvan grupe ( na primer vladu ili medije). Grupe koje rade efektno prema ovim ciljevima preko prisustva onlajn tendencija za osnaživanja smilsa njihovog identiteta, smanjenja nivoa pretnji od strane spoljnih grupa i regrutovanje više novih članova.

Simon Wiesenthal centar, u svom 2009 internet izveštaju, identifikovao je više od 10 000 problematičnih mrzilačkih i terorističkih veb sajtova i drugih internet objava. Izveštaj uključuje mrzilačke veb sajtove, društvene mreže, blogove, njuzgrupa, jutjuba i drugih video sajtova. Nalazi ilustruju da kako internet nastavlja da raste, ekstremisti nalaze nove načine da poranđu validnost njihovih mrzilačkih agenda i regrutovanih članova.

Kreatori mrzilačkih stranica i grupa na Fejsbuku biraju svoje mete, osnivaju svoje stranice ili grupe, a onda regrutuju članove.[33] Svako može da napravi grupu na Fejsbuku i pozove pratioce da postavljaju komentare, dodaju slike i učestvuju u diskusijama. Fejsbuk stranica je slična, sa izuzetkom da neko mora da „lajkuje“ stranicu da bi postao član. Zbog lakoće pravljenja i pridruživanja takvim grupama, mnoge takozvane mrzilačke grupe postoje samo u sajberprostoru.[30] Ujedinjeni patriotski front, internet zasnovana Australijska krajnje desničarska antiimigrantska i neonacistička organizacija osnovana 2015. godine[34] je bila opisana kao mrzilačka grupa.[35]


Psihologija mrzilačkih grupa[уреди | уреди извор]

Međugrupni konflikt ispunjen mržnjom može biti motivisan „privrženošću unutar grupe“, željom da se pozitivno doprinese grupi kojoj se pripada, ili „mržnjom izvan grupe“, željom da se povredi tuđa grupa.[36] Pojedinci, kao i grupe, više su motivisani „prvirženošću unutar grupe“ nego „mržnjom izvan grupe“, iako obe motivacije mogu unaprediti status grupe. Ova preferencija je naročito istaknuta kada grupa nije u takmičarskoj poziciji u odnosu na druge.[37] Ova naklonost prema kooperativnom ponašanju sugeriše da međugrupni konflikt može opasti ako članovi grupe posvete više energije pozitivnim unutargrupnim poboljšanjima nego izvangrupnom takmičenju. Kod grupa osnovanih oko seta moralnih načela veća je verovatnoća nego kod grupa koje nisu zasnovane na tim načelima da će ispoljiti „izvangrupnu mržnju“ kao odgovor na njihov naročito snažan osećaj „unutargrupne privrženosti“.[38]


Međugrupna pretnja se pojavljuje kada interesi jedne grupe prete ciljevima i blagostanju druge grupe.[39] Teorije o međugrupnoj pretnji pružaju okvir za međugrupne predrasude i agresiju.[40]


Jedan tip teorije o međugrupnoj pretnji, realistička teorija o grupnom konfliktu, govori o takmičenju među grupama pretpostavljajući da kada se dve grupe takmiče za ograničene resurse, potencijalni uspeh jedne grupe je u suprotnosti sa interesima druge, što dovodi do negativnih stavova van grupe.[41]Ako grupe imaju isti cilj, njihove interakcije će biti pozitivne, ali suprotstavljeni ciljevi će pogoršati međugrupne odnose. Međugrupni konflikt može povećati jedinstvo unutar grupe, dovodeći do većeg dispariteta i više sukoba među grupama.

Teorija simboličke pretnje govori da je međugrupna predrasuda i pretnja rezultat suprotastavljenih ideala, a ne posmatranog takmičenja i suprotstavljenih ciljeva.[42] Predrasude zasnovane na simboličkoj pretnji imaju tendenciju da budu jači predskazivači praktičnog ponašanja prema „izvangrupama“ nego predrasude zasnovane na stvarnoj pretnji.[43]

Realistička teorija grupnog konflikta i teorija simboličke pretnje su, u nekim slučajevima, kompatibilne. Teorija integrisane pretnje prepoznaje da sukob može nastati iz kombinacije Međugrupne dinamike i klasifikuje pretnje u četiri tipa: realna pretnja, simbolička pretnja, međugrupna strepnja, negativni stereotipi.[39] Intergroup threat theories provide a framework for intergroup biases and aggression.[40] Teorije međugrupne pretnje pružaju okvir za pristrasnost i agresiju između grupa. Međugrupna strepnja se odnosi na osećaj nelagodnosti među članovima drugih grupa, što predviđa pristrasne stavove i ponašanja.[44] Negativni stereotipi takođe su u korelaciji sa ovim ponašanjem, uzrokujući pretnju zasnovanu na negativnim očekivanjima o pojedincima izvan grupe.[45] Prema modelu mržnje sačinjenog od 7 etapa, mrzilačka grupa, ako je neometana, prolazi kroz sedam sukcesivnih faza.[46][47] U prve četiri faze, mrzilačke grupe vokalizuju svoja uverenja i u poslednje 3 faze one deluju na osnovu uverenja. Faktori koji doprinose verovatnoći da će grupa delovati uključuju ranjivost njenih članova kao i njeno oslanjanje na simbole i mitologije. Ovaj model ukazuje na tranzicioni period koji postoji između verbalnog nasilja i činjenja tog nasilja, odvajajući okorele mrzitelje od retoričkih mrzitelja. Dakle, govor mržnje se smatra preduslovom zločina iz mržnje i uslovom njihovog mogućeg ispoljavanja.

Intervencija mrzilačke grupe je najverovatnija ako grupa još nije prošla etapu od govora do akcije, i intervencije na nezrelim mrzilačkim grupama su efikasnije od onih koje su čvrsto uspostavljene.[47] Intervencija i rehabilitacija su najefikasnije kada onaj koji istražuje grupu mržnje može identifikovati i dekonstruisati lične nesigurnosti članova grupe, što zauzvrat doprinosi slabosti grupe. Možda najvažnije za suzbijanje grupne mržnje je prevencija regrutovanja novih članova kroz podršku onima koji su najranjiviji, posebno dece i omladine, u razvijanju pozitivnog samopoštovanja i humanizovanog shvatanja onih van grupe.[48]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Hate Crime Data Collection Guidelines", Uniform Crime Reporting: Summary Reporting System: National Incident-Based Reporting System, U.S. Department of Justice: Federal Bureau of Investigation, Criminal Justice Information Services Division, Revised October 1999.
  2. ^ „ADL: Fighting Anti-Semitism, Bigotry and Extremism”. Приступљено 13. 4. 2008. 
  3. ^ „SPLCenter.org...forwarding to index.jsp”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2019. г. Приступљено 13. 4. 2008. 
  4. ^ „Hate Map”. Приступљено 27. 9. 2010. 
  5. ^ Katel, Peter (8. 5. 2009). „Hate Groups”. 19 (18). CQ Researcher. стр. 421—48.  See "The Year in Hate" Southern Poverty Law Center, February 2009.
  6. ^ Lombroso, Daniel &, Applebaum, Yoni (21. 11. 2016). „'Hail Trump!': White Nationalists Salute the President Elect”. The Atlantic. Приступљено 17. 12. 2016. 
  7. ^ Goldstein, Joseph (20. 11. 2016). „Alt-Right Exults in Donald Trump's Election With a Salute: 'Heil Victory'”. New York Times. Приступљено 21. 11. 2016. 
  8. ^ Staff (1. 10. 2016). „The Rise of the alt-right”. The Week. Приступљено 17. 12. 2016. 
  9. ^ „Frequently Asked Questions”. Federal Bureau of Investigation. Приступљено 30. 5. 2015. 
  10. ^ Chermak, S.; Freilich, J.; Suttmoeller, M. (2013). „The organizational dynamics of far-right hate groups in the United States: comparing violent to nonviolent organizations”. Studies in Conflict and Terrorism. 36 (3): 193—218. S2CID 55870656. doi:10.1080/1057610X.2013.755912. 
  11. ^ Deloughery, K.; King, R.D.; Asal, V. (2012). „Close cousins or distant relatives?: the relationship between terrorism and hate crime”. Crime and Delinquency. 58 (5): 663—88. S2CID 146661972. doi:10.1177/0011128712452956. 
  12. ^ „Freedom From FearR: Ending California's Hate Violence Epidemic”. Cahro.org. CAHRO – California Association of Human Relations Organizations. 7. 1. 1992. Архивирано из оригинала 31. 07. 2013. г. Приступљено 14. 9. 2013. 
  13. ^ „The Church's Response to Hate-Group Violence”. Gbgm-umc.org. Архивирано из оригинала 24. 02. 2012. г. Приступљено 14. 9. 2013. 
  14. ^ „The Church's Response to Hate-Group Violence”. Архивирано из оригинала 24. 02. 2012. г. Приступљено 3. 06. 2018. 
  15. ^ The Uniform Crime Reporting (UCR) Program – Data Quality Guidelines for Statistics Appendix III – A Brief History of the Hate Crime Program
  16. ^ Federal Bureau of Investigation – Civil Rights „Federal Bureau of Investigation - Civil Rights - Hate Crime Overview”. Архивирано из оригинала 7. 3. 2016. г. Приступљено 28. 7. 2016. 
  17. ^ Hate Crime Statistics, 2006 Hate Crime Overview – The FBI's Role Архивирано 2015-07-17 на сајту Wayback Machine
  18. ^ 1999 Developing Hate Crime Questions for the National Crime Victim Survey (NCVS) pp. 1 „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 12. 5. 2003. г. Приступљено 4. 1. 2008. 
  19. ^ Sprinzak, Ehud, Brother against Brother: Violence and Extremism in Israeli Politics from Altalena to the Rabin Assassination (New York: The Free Press, 1999)
  20. ^ Cowan, G.; Hodge, C. (1996). „Judgments of hate speech: the effects of target group, publicness, and behavioral responses of the target”. Journal of Applied Social Psychology. 26 (4): 355—71. doi:10.1111/j.1559-1816.1996.tb01854.x. 
  21. ^ Goldhagen, Daniel Jonah, Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans the Holocaust (Knopf) (1996). стр. 124.
  22. ^ Newsbytes News Network (31 January 1996)
  23. ^ Sessions, David (16. 8. 2014). „Is the Family Research Council Really a Hate Group?”. The Daily Beast. Приступљено 3. 8. 2014. 
  24. ^ Waddington, Lynda (23. 11. 2010). „Groups that Helped Oust Iowa Judges Earn 'Hate Group' Designation; SPLC Adds American Family Association, Family Research Council to List”. Iowa Independent. Приступљено 25. 11. 2010. 
  25. ^ Thompson, Krissah (24. 11. 2010). „'Hate group' designation angers same-sex marriage opponents”. Washington Post. Приступљено 25. 11. 2010. 
  26. ^ Sprigg, Peter. „The Southern Poverty Law Center (SPLC) and Its So-Called 'Hate Groups'”. The Family Research Council. Приступљено 6. 8. 2014.  Спољашња веза у |newspaper= (помоћ)
  27. ^ Jessup, Michael (2006). „The Sword of Truth in the Sea of Lies: The Theology of Hate”. Ур.: Priest, Robert J.; Nieves, Alvaro L. This Side of Heaven: Race, Ethnicity, and Christian Faith. Oxford University Press. стр. 165—66. ISBN 978-0-19-531056-6. 
  28. ^ SPLC - Active U.S. Hate Groups in 2008: Black Separatist Архивирано 2008-03-14 на сајту Wayback Machine
  29. ^ The year in hate 2005, Southern Poverty Law Center.
  30. ^ а б Meddaugh & Kay (2009)
  31. ^ Schafer & Navarro (2002); Williamson and Pierson (2003)
  32. ^ McNamee, L.G.; Peterson, B.L.; Pena, J. (2010). „A call to educate, participate, invoke, and indict: understanding the communication of online hate groups”. Communication Monographs. 77 (2): 257—80. S2CID 143387827. doi:10.1080/03637751003758227. 
  33. ^ Perry & Olsson (2009)
  34. ^ McMahon, Michael Bachelard, Luke (17. 10. 2015). „New Aussie 'patriots' leader Blair Cottrell wanted Hitler in the classroom”. 
  35. ^ McPherson, Tahlia (20. 9. 2015). „Hostility to hit Albury”. 
  36. ^ Halevy, N.; Weisel, O.; Bornstein, G. (2012). „"In-group love" and "out-group hate" in repeated interaction between groups”. Journal of Behavioral Decision Making. 25 (2): 188—95. doi:10.1002/bdm.726. 
  37. ^ Halevy, N.; Bornstein, G.; Sagiv, L. (2008). „"In-group love" and "out-group hate" as motives for individual participation in intergroup conflict”. Psychological Science. 19 (4): 405—11. PMID 18399895. S2CID 6869770. doi:10.1111/j.1467-9280.2008.02100.x. 
  38. ^ Parker, M.T.; Janoff-Bulman, R. (2013). „Lessons from morality-based social identity: the power of outgroup "hate," not just ingroup "love"”. Social Justice Research. 26: 81—96. S2CID 255073464. doi:10.1007/s11211-012-0175-6. 
  39. ^ а б Stephan, W.G.; Stephan, C.W. (2000). „An integrated theory of prejudice”. Reducing Prejudice and Discrimination: The Claremont Symposium on Applied Social Psychology: 23—45. 
  40. ^ а б Riek, B.M.; Mania, E.W.; Gaertner, S.L. (2006). „Intergroup threat and outgroup attitudes: a meta-analytic review”. Personality and Social Psychology Review. 10 (4): 336—53. PMID 17201592. S2CID 144762865. doi:10.1207/s15327957pspr1004_4. 
  41. ^ Sherif, M., & Sherif, C.W. (1969). Social psychology. New York: Harper & Row. стр. 221—66. 
  42. ^ McConahay, J.B. „Self-interest versus racial attitudes as correlates of anti-busing attitudes in Louisville: Is it the buses or the blacks?”. Journal of Politics. 441: 692—720. 
  43. ^ Kinder, D.R.; Sears, D.O. (1981). „Prejudice and politics: Symbolic racism versus racial threats to the good life”. Journal of Personality and Social Psychology. 40 (3): 414—31. doi:10.1037/0022-3514.40.3.414. 
  44. ^ Ho, C.; Jackson, J.W. (2001). „Attitudes toward Asian Americans: Theory and measurement”. Journal of Applied Social Psychology. 31 (8): 1553—81. doi:10.1111/j.1559-1816.2001.tb02742.x. 
  45. ^ Eagley, A.H.; Mladinic, A. (1989). „Gender stereotypes and attitudes toward women and men”. Personality and Social Psychology Bulletin. 15 (4): 543—58. S2CID 145550350. doi:10.1177/0146167289154008. 
  46. ^ „2003 FBI Law Enforcement bulletin” (PDF). 2003. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 8. 2013. г. 
  47. ^ а б Schafer, J.R. (2006). „The seven-stage hate model: the psychopathology of hate groups”. Cultic Studies Review. 5: 73—86. 
  48. ^ Sternberg, R.J. (2005). The Psychology of Hate. Washington, D.C.: American Psychological Association. стр. 61—63. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mrzilačka_grupa&oldid=26763543”