Muzička psihologija

С Википедије, слободне енциклопедије

Muzička psihologija je naučna oblast koja istražuje duboku i složenu vezu između muzike, ljudskog uma i mozga, s ciljem da se shvate njihovi složeni odnos i kako njihova interakcija može pomoći da otkrijemo zašto nam je muzika toliko važna.

Ova oblast psihologije polazi od toga da je muzika vrsta jezika emocije, sa svojim komponentama i obrascima koji predstavljaju različita osećanja. Ljudi koji imaju poteškoće u izražavanju svojih osećanja u rečima ponekad se osećaju prijatno izražavajući ove emocije kroz muziku. Muzika ima sposobnost da imitira emocije. Vremenski obrasci muzike odražavaju naše emocionalne živote, kao što su uvod, nagomilavanje, vrhunac i zatvaranje. Na primer, spori tempo muzike prirodno prenosi tugu, jer ima strukturno sličnost sa sporošću koju možemo očekivatiu kod tužne osobe.

Opšta razmatranja[уреди | уреди извор]

Primarni slušni centar u kori mozga je jedna od glavnih oblasti povezanih sa rezolucijom superiornog tona.

Muzika se može razumeti u odnosu sa osnovnim mehanizmima uma:

  • koncepti,
  • emocije,
  • nagon,
  • znanja,
  • estetske emocije,
  • lepota,
  • dvostruka hijerarhija spoznaje
  • jezik.

Muzika u toj hijerarhiji igra komplikovanu i dvostruku ulogu u radu uma, ona razlikuje emocije i stvara sintezu, celovitost u ljudskoj psihi. 

Na ovom putu naše spoznaje o značenju muzike za našu psihu, naučnici se služe osnovnim mehanizmima slušnog sistema i istražuju percepciju i spoznaju muzičkih elemenata, kao što su slušanja, izvođenja, stvaranja, pamćenja, analize, opisivanja, učenja i nastave, kao i primjenjenih društvenih, razvojnih, naučnih i terapijskih studija.

Značaj muzike za ljudsku psihu[уреди | уреди извор]

Muzika ima sposobnost da u slušaocu evocira moćne emocionalne reakcije - hladnoću i uzbuđenje. A ovaj kapacitet je univerzalan. Kako muzika izaziva emocije i zadovoljstvo, to su ključne karakteristike muzike koje objašnjavaju naše emotivne reakcije na muziku.[1]

Muzika kao ispričana uspomena[уреди | уреди извор]

Slušanje muzike koja je dosta puta svirana tokom značajnog životnog događaja (npr. porodične proslave) pre mnogo godina može izazvati duboko nostalgično emocionalno iskustvo. Osećaj nije u muzici, več u onom po čemu nas ta muzika podseća. Za ilustrovanje moći muzike dobar primer je muzike koja se spominje u filmu Kazablanka, u kome glavni glumac...

Rick zabranjuje barskom pijanisti Semu da ikada svira "Kako vreme ide", zbog nepodnošljivih osećanja tuga i gubitka koji ga prate pri slušanju te pesme.

Sinhronizacija pokreta u muzici[уреди | уреди извор]

Kao ljudska bića, čovek imam kapacitet i sklonost da sinhronizuje pokrete tela prema spoljnim ritmičkim stimulusima, kao što je muzika.[2] Ritam može imati snažan efekat na kretanje, jer humani slušni sistem ima bogatu vezu sa motornim sistemima u mozgu. Ove veze pomažu u objašnjavanju zašto nas muzika često tera da želimo da plešemo i zašto osećamo prirodnu naklonost da se družimo uz muziku. 

I dok zvuci koji su jako glasni, ili iznenadne i brze templacije generišu povećano uzbuđenja, sasuprot tome, opuštajuća muzika može smanjiti osećaj anksioznosti.

Muzika kao jezik emocije[уреди | уреди извор]

Muzika je neka vrsta jezika emocije, sa svojim komponentama i obrascima koji predstavljaju različita osećanja. Ljudi koji imaju poteškoća u izražavajući svojih osećanja u rečima ponekad se osećaju prijatno izražavajući ove emocije kroz muziku. Muzika ima sposobnost da imitira emocije. Vremenski obrasci muzike odražavaju naše emocionalne živote, kao što su poičetak, nagomilavanje, vrhunac i zatvaranje. Na primer, spori tempo prirodno prenosi tugu, jer ima strukturno sličnost sa sporošću koju možemo očekivati u tužnoj osobi.

Muzika kao emocionalna zaraza[уреди | уреди извор]

Emocionali jezik muzike odnosi se na fenomen da percepcija emocije može ponekad izazvati istu emociju. Na primer ljudi pokazuju automatsko mrštenje kada posmatraju izraz lica straha i tuga. Zato muzička iskustva uključuju ne samo slušanje muzike več i gledanje izraza lica muzičara ili osoba koje sluđaju muziku. 

U tom smislu vizualni aspekti performansa u velikoj meri utiču na naša iskustva u muzici. Korišćenje izraza lica u muzici je jako važno za komunikaciju kroz emocionalni prikaz značenja muzike. Slušanje tužnog performanse u ćelijama mozga može izazvati stanje tuga kod slušalaca, kao i posmatranje nekog tužnog događaja, pretstave i sl.[3]

Muzika kao auditivni „kolač”[уреди | уреди извор]

Kognitivni psiholog Steven Pinker (1997) je okarakterisao muziku kao „auditivni cheesecake (kolač)”.[4] Po ovom mišljenju, muzika je koktel rekreativnih lekova koje unosimo kroz uvo kako bi stimulisali masu krugova zadovoljstva odjednom.

Naravno, muzika nije pilula koja, kada se proguta, neizbežno proizvodi određeno stanje duha. Međutim, kao i druge nagrade (npr. hrana, seks i novac), prijatna muzika aktivira sistem zadovoljstva i nagrađivanja . Kada nešto uhvati naše uvo, volimo to da se beskrajno ponavljamo u pesmi, jer nas to može zadovoljiti poput čizkejka.

Muzika kao slušna kućica[уреди | уреди извор]

Kognitivni psiholog Steven Pinker (1997) okarakterisao je muziku kao "slušnu kućicu". Po ovom mišljenju, muzika je koktel rekreativnih lekova koje unosimo kroz uvo kako bi stimulisali masu krugova zadovoljstva odjednom. Naravno, muzika nije pilula koja, kada se proguta, neizbežno proizvodi određeno stanje duha. Međutim, kao i druge nagrade (npr. hrana, seks i novac), prijatna muzika aktivira sistem zadovoljstva i nagrađivanja.[5] Kada nešto uhvati naše uvo, volimo to da se beskrajno ponavlja u pesmi, jer mi ne možemo dovoljno da se naslušamo.

Anticipacija muzike[уреди | уреди извор]

Ono što čini muziku toliko emocionalno moćnom je stvaranje očekivanja. Istraživanje pokazuje da je anticipacija ključni element u aktiviranju sistema nagrađivanja i izazivanja muzičkog zadovoljstva. Neočekivane promene intenziteta muzičkih karakteristika i tempa predstavljaju jedno od glavnih načina kojim muzika izaziva snažan emocionalni odgovor kod slušalaca.[6] Sa dovoljno izloženosti, razlika između očekivanih i stvarnih događaja se smanjuje tako da slušaoci počinju da predviđaju ove događaje. A muzika postaje manje prijatna.

Muzika i strahopoštovanje[уреди | уреди извор]

Muzika u nama izaziva i strahopoštovanje izraženo kroz osećanje plača, jer osećamo strah ali i divljenje. Osećaj je neuobičajeno čudo kada shvatimo šta su drugi umovi sposobni da tako nešto stvore.  Kao odgovor na ove emocije, često se kod nas javlja motivacija da poboljšamo sebe i društvo u komeživimo.[7]

Glavne oblasti primene[уреди | уреди извор]

Muzička psihologija sa naučnog i praktičnog apekta primenjuje se u nekoliko oblasti:

  • Pedagoškom radu — koji se bavi pitanjima obrazovanja i obuke muzičara;
  • Muzikološkim studijama — koje su, pre svega, povezane sa problemima reflektovanja stvarnosti u muzici i pokazivanja procesa formiranja umetničkog značenja u muzičkom radu;
  • Sociološko-psihološkom radu — koji se odnosi na različite zakonitosti o postojanju muzike u javnoj svesti;
  • Kliničkoj psihologiji — koja interesuje naučnike u smislu najčešćih zadataka proučavanja ljudske psihike, estetskih potreba i kreativnih manifestacija.
  • Ćisto muzičkom smislu — kao polje primene muzičke psihologije koje obuhvata sve vrste muzičkih aktivnosti: komponovanje muzike, sviranje muzike, percepciju muzike, muzičko-teorijske analize, muzičko obrazovanje.[8][9]

Izvori[уреди | уреди извор]

  1. ^ Thompson, William Forde (2015). Music, Thought, and Feeling: Understanding the Psychology of Music, 2nd ed. New york. Oxford University Press.
  2. ^ Ball, P (2010). The Music Instinct: How Music Works And Why We Can’t Do Without It? Oxford. Oxford University Press.
  3. ^ Juslin P. N. (2013). From everyday emotions to aesthetic emotions: towards a unified theory of musical emotions. Phys. Life Rev. 10, 235–266.
  4. ^ Pinker, S. (1997). How the mind works. New York: W.W. Norton.
  5. ^ Vuust P, Kringelbach ML. The pleasure of music. In: Kringelbach, Berridge, editors. Pleasures of the brain. Oxford, U.K.: Oxford University Press; 2010. pp. 255–269.
  6. ^ Salimpoor, V. N., Zald, D. H., Zatorre, R. J., Dagher, A., and McIntosh, A. R. (2015). Predictions and the brain: how musical sounds become rewarding. Trends Cogn. Sci. 19, 86–91.
  7. ^ Emmons, R.A. (2009). Gratitude. In D. Sander & K. R. Scherer, Eds., Oxford Companion to the Affective Sciences (p. 198). New York. Oxford University Press.
  8. ^ Ранкевич Г., Социально-типологические особенности восприятия музыки, в кн.: Эстетические очерки, вып. 3, М., 1973.
  9. ^ Wellek A., Musikpsychologie und Musikдsthetik, Fr./M., 1963.

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Deutsch, D. (Ed.) (1982). The Psychology of Music, 1st Edition. New York. Academic Press.ISBN 978-0-12-213562-0..
  • Deutsch, D. (Ed.) (1999). The Psychology of Music, 2nd Edition. San Diego. Academic Press.ISBN 978-0-12-213565-1..
  • Deutsch, D. (Ed.) (2013). The Psychology of Music, 3rd Edition. San Diego. Academic Press.ISBN 978-0-12-381460-9..
  • Dowling, W. Jay and Harwood, Dane L. (1986). Music Cognition. San Diego. Academic Press.ISBN 978-0-12-221430-1..
  • Hallam, Cross, & Thaut, (eds.) (2008). The Oxford Handbook of Music Psychology. Oxford: Oxford University Press.
  • Krumhansl, Carol L. (2001). Cognitive Foundations of Musical Pitch. Oxford. Oxford University Press.ISBN 978-0-19-514836-7..
  • Patel, Anirrudh D. (2010). Music, language, and the brain. New York: Oxford University Press.
  • Richard Parncutt (1989). Harmony: A Psychoacoustical Approach. Berlin: Springer.
  • Sloboda, John A. (1985). The Musical Mind: The Cognitive Psychology of Music. Oxford. Oxford University Press.ISBN 978-0-19-852128-0..
  • Lerdahl, F. and Jackendoff, R. (21996) A Generative Theory of Tonal Music. The MIT Press. ISBN 978-0-262-62107-6..
  • Jackendoff, Ray (1987): Consciousness and the Computational Mind. Cambridge: MIT Press. Chapter 11: Levels of Musical Structure, section 11.1: What is Musical Cognition?
  • Temperley, D.. The Cognition of Basic Musical Structures. The MIT Press. 2004. ISBN 978-0-262-70105-1..
  • Thompson, W. F. (2009). Music, Thought, and Feeling: Understanding the Psychology of Music New York. Oxford University Press.ISBN 978-0-19-537707-1..
  • Zbikowski, Lawrence M.. Conceptualizing Music: Cognitive Structure, Theory, and Analysis. Oxford University Press, USA. 2004. ISBN 978-0-19-514023-1..
  • North, A.C. & Hargreaves, D.J. (2008). The Social and Applied Psychology of Music. Oxford. Oxford University Press.ISBN 978-0-19-856742-4..

Videti još[уреди | уреди извор]