Пређи на садржај

National Register of Historic Places

С Википедије, слободне енциклопедије

Национални регистар историјских места (NRHP) је званични списак савезне владе Сједињених Америчких Држава који обухвата локалитете, зграде, конструкције, историјске округе и објекте који се сматрају вредним очувања због свог историјског значаја или „велике уметничке вредности“. Доношењем Закона о очувању националног историјског наслеђа (NHPA) 1966. године успостављени су Национални регистар и поступак за упис непокретности у њега. Од више од милион и по уписаних непокретности у Националном регистру, 95.000 је уписано појединачно. Остатак чине доприносни ресурси у оквиру историјских округа. Током већег дела своје историје, Националним регистром је управљала Национална служба за паркове (NPS), агенција у оквиру Министарства унутрашњих послова Сједињених Америчких Држава. Његови циљеви су да помаже власницима непокретности и интересним групама, као што је Национални труст за очување историјског наслеђа, као и да координише, идентификује и штити историјска места у Сједињеним Америчким Државама. Иако су уписи у Национални регистар углавном симболични, признавање значаја обезбеђује одређене финансијске подстицаје власницима уписаних непокретности. Заштита непокретности није загарантована. Током процеса номинације, непокретност се оцењује према четири критеријума за укључивање у Национални регистар историјских места. Примена тих критеријума била је предмет критике академика из области историје и заштите наслеђа, као и јавности и политичара. Непокретност уписана у Национални регистар, или која се налази у оквиру националног регистра историјског округа, може се квалификовати за пореске подстицаје који произилазе из укупне вредности трошкова насталих у очувању те непокретности. Непокретности се могу номиновати у различитим облицима, укључујући појединачне непокретности, историјске округе и вишеструке пријаве непокретности (MPS). Регистар сврстава опште уписе у једну од пет врста непокретности: округ, локалитет, конструкцију, зграду или објекат. Историјски окрузи Националног регистра су дефинисана географска подручја која се састоје од доприносних и недоприносних непокретности. Неке непокретности се аутоматски додају у Национални регистар када њима почне да управља Национална служба за паркове. Оне обухватају националне историјске знаменитости (NHL), округе националних историјских знаменитости (NHLD), национална историјска места (NHS), националне историјске паркове, националне војне паркове, националне меморијале и неке националне споменике.

Историја

[уреди | уреди извор]
Џорџ Б. Хартзог млађи, директор Националне службе за паркове од 1964. до 1972.[1]

Дана 15. октобра 1966. године, Закон о очувању историјског наслеђа успоставио је Национални регистар историјских места и одговарајуће државне канцеларије за очување историјског наслеђа (SHPO).[2] Национални регистар је у почетку обухватао Националне историјске знаменитости проглашене пре његовог оснивања, као и сва друга историјска места у систему националних паркова.[3] Усвајање овог закона, који је измењен 1980. и 1992. године, представљало је први пут да су Сједињене Америчке Државе добиле свеобухватну политику очувања историјског наслеђа.[2][4] Закон из 1966. године захтевао је да те агенције раде у сарадњи са SHPO и независном савезном агенцијом, Саветодавним саветом за очување историјског наслеђа (ACHP), ради суочавања са негативним утицајима савезних активности на очување историјског наслеђа.[5] Ради управљања новооснованим Националним регистром историјских места, Национална служба за паркове Министарства унутрашњих послова САД, са директором Џорџом Б. Хартзогом млађим, основала је управну јединицу под називом Савезна канцеларија за археологију и очување историјског наслеђа (OAHP).[5][6] Хартзог је задужио OAHP да успостави програм Националног регистра предвиђен законом из 1966. године. Ернест Конали био је први директор ове канцеларије. У оквиру OAHP створене су нове дивизије које су се бавиле Националним регистром.[7] Ова дивизија је управљала неколико постојећих програма, укључујући Истраживање историјских места и Истраживање историјских америчких зграда, као и нови Национални регистар и Фонд за очување историјског наслеђа.[5] Први званични чувар Регистра био је Вилијам Џ. Мертаг, историчар архитектуре.[3] Током најранијих година Регистра, крајем 1960-их и почетком 1970-их, организација је била лабава, а SHPO су били мали, кадровски недовољно попуњени и недовољно финансирани.[6] Ипак, средства су и даље обезбеђивана за Фонд за очување историјског наслеђа како би се додељивала одговарајућа бесповратна средства власницима уписаних непокретности, најпре за кућне музеје и институционалне зграде, а касније и за комерцијалне објекте.[5] Године 1979, програми историје NPS-а повезани и са националним парковима Сједињених Америчких Држава и са Националним регистром формално су разврстани у две „дирекције помоћника директора“. Основане су Дирекција помоћника директора за археологију и очување историјског наслеђа и Дирекција помоћника директора за очување историјских паркова.[7] Од 1978. до 1981. године, главна агенција за Национални регистар била је Служба за заштиту наслеђа и рекреацију (HCRS) Министарства унутрашњих послова САД.[8] У фебруару 1983. године, две дирекције помоћника директора су спојене ради повећања ефикасности и признавања међузависности њихових програма. Џери Л. Роџерс изабран је да руководи овом новоформираном придруженом дирекцијом. Описан је као вешт администратор, осетљив на потребу да NPS сарађује са SHPO, академском заједницом и локалним самоуправама.[7] Иако нису детаљно описане у закону из 1966. године, SHPO су временом постале саставни део процеса уписа непокретности у Национални регистар. Измене закона из 1980. године додатно су прецизирале одговорности SHPO у вези са Националним регистром.[8] Неколико измена NHPA из 1992. године додало је нову категорију у Национални регистар, познату као традиционалне културне непокретности: оне које су повезане са домородачким америчким или хавајским групама.[4] Национални регистар историјских места значајно је порастао од својих законских почетака 1966. године. Године 1986, грађани и групе номиновали су 3.623 појединачне непокретности, локалитете и округе за укључивање у Национални регистар, што је чинило укупно 75.000 појединачних непокретности.[8] Од више од милион и по непокретности у Националном регистру, 95.000 је уписано појединачно. Остале су уписане као доприносни чланови у оквиру историјских округа.[5][9]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "National Park Service Directors and Directorate Архивирано фебруар 23, 2022 на сајту Wayback Machine, Historic Listing of National Park Service Officials, National Park Service Data Store (IRMA). Retrieved February 23, 2022.
  2. ^ а б "National Historic Preservation Act of 1966 Архивирано јануар 19, 2022 на сајту Wayback Machine, Public Law 102–575, National Conference of State Historic Preservation Officers. Retrieved February 23, 2022.
  3. ^ а б Mackintosh, Barry. "The Historic Sites Survey and National Historic Landmarks Program: A History[мртва веза], National Park Service Data Store (IRMA). Retrieved February 23, 2022.
  4. ^ а б Ferguson, T. J. (1996). . „Native Americans and the Practice of Archaeology”. Annual Review of Anthropology. 25: 63—79. JSTOR 2155818. doi:10.1146/annurev.anthro.25.1.63. Архивирано из оригинала 06. 02. 2017. г. Приступљено 19. 01. 2026.  (JSTOR), Annual Review of Anthropology, Vol. 25. (1996), pp. 63–79. Retrieved March 23, 2007.
  5. ^ а б в г д Fisher, Charles E. (1998). . „Promoting the Preservation of Historic Buildings: Historic Preservation Policy in the United States”. APT Bulletin. 29 (3/4): 7—11. JSTOR 1504604. doi:10.2307/1504604. 
  6. ^ а б Scarpino, Philip V. (1992). . „Planning for Preservation: A Look at the Federal-State Historic Preservation Program, 1966-1986”. The Public Historian. 14 (2): 49—66. JSTOR 3378268. doi:10.2307/3378268. Архивирано из оригинала 11. 11. 2018. г. Приступљено 19. 01. 2026.  (JSTOR), The Public Historian, Vol. 14, No. 2. (Spring, 1992), pp. 49–66. Retrieved March 21, 2007.
  7. ^ а б в Bearss, Edwin C. (1987). . „The National Park Service and Its History Program: 1864-1986: An Overview”. The Public Historian. 9 (2): 10—18. JSTOR 3377327. doi:10.2307/3377327. Архивирано из оригинала 03. 02. 2017. г. Приступљено 19. 01. 2026.  (JSTOR), The Public Historian, Vol. 9, No. 2, The National Park Service and Historic Preservation. (Spring, 1987), pp. 10–18. Retrieved March 22, 2007.
  8. ^ а б в Hertfelder, Eric (1987). . „The National Park Service and Historic Preservation: Historic Preservation beyond Smokey the Bear”. The Public Historian. 9 (2): 135—142. JSTOR 3377337. doi:10.2307/3377337. Архивирано из оригинала 11. 11. 2018. г. Приступљено 19. 01. 2026.  (JSTOR), The Public Historian, Vol. 9, No. 2, The National Park Service and Historic Preservation. (Spring, 1987), pp. 135–142. Retrieved March 21, 2007.
  9. ^ "National Register Database Архивирано август 28, 2018 на сајту Wayback Machine", National Register of Historic Places. Retrieved February 23, 2022.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Икона за клице

Овај чланак је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=National_Register_of_Historic_Places&oldid=30739117”