Натурализам (филозофија)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Naturalism (philosophy))
Дио серије чланака на тему
Нерелигиозност
Нерелигиозност
Атеизам
Облици и варијације
Аспекти
Агностицизам
Нетеизам
Натурализам
Људи
Књиге
Секуларистичке орг.
Повезане теме

У филозофији, натурализам је „идеја или уверење, да само природни (а не натприродни или духовни) закони и силе делују у свету”.[1] Присталице натурализма (тј., натуралисти) тврде да су закони природе закони који одређују структуру и понашање универзума и да се промене свемира производ ових закона.[2]

„Натурализам се може интуитивно поделити на онтологијске и методолошке компоненте.”[3] Неки филозофи идентификује натурализам и материјализам. На пример, филозоф Пол Курц је тврдио да се природа боље објашњава позивајући се на материјалне принципе. Ови принципи укључују масу, енергију и друге физичке и хемијске особине прихваћене од стране научне заједнице. Натуралисти тврде да дух, божанства и духови нису стварни и да нема "циљева" у природи. Таква апсолутна вера у натурализам се обично назива метафизички натурализам.[4]

Осим пантеиста, који сматрају да су природа и Бог једно исто, теисти изазивају идеју да је природа сва стварност. Према неким теистима, природни закони се могу третирати као секундарни узроци Бога/ова.

У 20. веку, Вилард Ван Орман Квин, Џорџ Сантајана и други филозофи су тврдили да успех натурализма у науци значи да се научна метода треба користити и у филозофији. 

Порекло и историја[уреди | уреди извор]

Идеје и претпоставке филозофског натурализма су први пут виђене у радовима Јонских пресократовских филозофа. Један од таквих је био Талес, који се сматра оцем науке, пошто први даје објашњења природних појава без употребе натприродних разлога. Ови рани филозофи поштују правила емпиријске студије која може да предвиди натурализам.[5]

Натурализам је у класичној индијској филозофије основа две од шест ортодоксних школа и једане хетеродоксне школе хиндуизма.[6][7] Може се пратити уназад све до 2. века пре нове ере.[8][9]

Модерна наглашења методолошког натурализма су створили схолисти у 12. веку.

Током просветитељства, велики број филозофа, укључујући Френсиса Бејкона и Волтера, је истакао филозофска оправдања за уклањање натприродних сила из студија природног света.

Када су Пјера Симона де Лапласа питали што нема помена о интервенцији Бога у његовом радовима из небеске механике, одговорио је: "није ми требала таква хипотеза."[10]

Тренутна употреба термина натурализам потиче од дебата у Америци у првој половини 20 века. За натуралисте је природа једина стварност, не постоји "натприродно". Научни метод треба користити за истраживање све стварности, укључујући и људски дух.[11]

Метафизички натурализам[уреди | уреди извор]

Метафизички натурализам, такође назван "онтолошки натурализам" или "филозофски натурализам", је филозофски поглед на свет и систем веровања који каже да не постоји ништа осим природних елемената, принципа и односа које изучавају природне науке. Методолошки натурализам се са друге стране односи искључиво на методологију науке.

Метафизички натурализам тврди да су све особине у вези са свешћу и умом сводљиве на природу. Метафизички натурализам такође одбацује натприродне појмове и објашњења која су део многих религија.

Методолошки натурализам[уреди | уреди извор]

Методолошки натурализам се не интересује за тврдње о томе шта постоји, већ за методе изучавања природе. То је идеја о томе да сва научна истраживања, све хипотезе и догађаје треба тестирати. У овом другом смислу, натурализам настоји да обезбеди основу за спровођење научног истраживања закона природе. Методолошки натурализам је начин стицања знања. То је посебан систем размишљања у вези са когнитивним приступом стварности и зато се класификује као филозофија знања.

У серији чланака и књига од 1996. напред, Роберт Т. Пенок је користио термин "методолошки натурализам" да разјасни да се научна метода користи за објашњавање природних појава, без претпоставки о постојању или непостојању натприродних или паранормалних појава. Такође наглашава да се не заснива на догматском метафизичком натурализму како тврде креационисти и присталице теорије интелигентног дизајна.[12]

Погледи[уреди | уреди извор]

Алвин Плантинга[уреди | уреди извор]

Алвин Плантинга, професор емеритус филозофије на Универзитету Нотре Дама[13] и хришћанин је постао познати критичар натурализма и еволуције.[14] Он тврди да је вероватноћа да је еволуција створила човека ниска или непостојећа, ако је нико није усмеравао (на пример Бог). 

Плантинга тврди да натурализам и еволуција пружају незаустављивог "победника за веровање да су наше когнитивне способности поуздане".[15]

Роберт Т. Пенок[уреди | уреди извор]

Роберт Т. Пенок тврди,[16] да како су натприродни агенти и моћи "изнад и изван природног света и његових агената и моћи" и "нису ограничени природним законима", само логичке немогућности ограничавају оно што натприродно створење не може да уради. Он изјављује: "ако бисмо могли да применимо природно знање разумевању натприродних сила, онда, по дефиницији, оне неће бити натприродне". Како је натприродно нужно за нас мистерија, оно не може да пружи никакве знаке по којима се може судити о научним моделима. "Експериментисање захтева надзор и контролу варијабли.... Али, по дефиницији, ми немамо никакву контролу над натприродним ентитета или силама". 

Натурализам не говори ништа о постојању или непостојању натприродног, што је по овој дефиницији изван природних испитивања. Као практичан преглед, одрицање од натприродних објашњења би само било прагматичано. На пример, научници могу да верују у Бога, а да користе методолошки натурализам у својим научним радовима. Ова одредба не искључује и знање које је некако повезано са натприродним. Међутим, све што се може научно проучавати и објаснио није натприродно по дефиницији.

Вилард Ван Орман Квин[уреди | уреди извор]

Вилард Ван Орман Квин описује натурализам као одредбу да не постоји никакав већи суд за истину од природних наука. Нема боље методе од научне методе за испитивање научних тврдњи, а нема ни потребе ни места за "прве филозофије", попут метафизике или епистемологије.

Стога, филозофија треба да користи закључке научника у својим настојањима и да критикује ако су ови захтеви неосновани или контрадикторни. По његовом виђењу, филозофија је емпиријска попут науке.[17] Натурализам није догматска вера у то да је модерна науке потпуно тачна. Уместо тога, он само тврди да је наука најбољи начин за проучавање универзума. Међутим, Квиново мишљење не дели велики број филозофа.[18]

Карл Попер[уреди | уреди извор]

Карл Попер је изједначио натурализам са индуктивном теоријом науке. Он га је одбацио на основу опште критике индукције, али га је признао као корисно средство за верификовање хипотеза.

Том Кларк[уреди | уреди извор]

Том Кларк тренутно одржава сајта naturalism.org, основан 1998. године са циљем да се "подигне свест о натуралистичким погледима на свет и његовим позитивним последицама".[19][20][21]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Oxford English Dictionary Online naturalism
  2. ^ „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Naturalism”. 21. 11. 2009. Приступљено 6. 3. 2012. „Naturalism is not so much a special system as a point of view or tendency common to a number of philosophical and religious systems; not so much a well-defined set of positive and negative doctrines as an attitude or spirit pervading and influencing many doctrines. As the name implies, this tendency consists essentially in looking upon nature as the one original and fundamental source of all that exists, and in attempting to explain everything in terms of nature. Either the limits of nature are also the limits of existing reality, or at least the first cause, if its existence is found necessary, has nothing to do with the working of natural agencies. All events, therefore, find their adequate explanation within nature itself. But, as the terms nature and natural are themselves used in more than one sense, the term naturalism is also far from having one fixed meaning.” 
  3. ^ Papineau, David (22. 2. 2007). „Naturalism”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  4. ^ Kurtz, Paul (пролеће 1998). „Darwin Re-Crucified: Why Are So Many Afraid of Naturalism?”. Free Inquiry. 18 (2). Архивирано из оригинала 18. 10. 2012. г. Приступљено 13. 6. 2016. 
  5. ^ Jonathan Barnes's introduction to Early Greek Philosophy (Penguin)
  6. ^ A Chatterjee . Naturalism in Classical Indian Philosophy, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2014 Edition), Edward N. Zalta (ed.
  7. ^ Dale Riepe , Naturalistic Tradition in Indian Thought, Motilal Banarsidass. 1996. ISBN 978-81-208-1293-2. стр. 227-246.
  8. ^ Oliver Leaman (1999), Key Concepts in Eastern Philosophy.
  9. ^ J Ganeri (2012), The Self: Naturalism, Consciousness, and the First-Person Stance. . Oxford University Press. 2012. ISBN 978-0199652365. 
  10. ^ Rouse Ball, W. W. [1908] "Pierre Simon Laplace (1749–1827)", in A Short Account of the History of Mathematics, 4th ed., Dover. 2003. ISBN 978-0-486-20630-1.
  11. ^ Papineau, David "Naturalism", in "The Stanford Encyclopedia of Philosophy"
  12. ^ Kitzmiller trial: testimony of Robert T. Pennock
  13. ^ „Alvin Plantinga // Department of Philosophy // University of Notre Dame[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 31. 8. 2013. г. Приступљено 13. 6. 2016.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  14. ^ Beilby 2002, стр. 9
  15. ^ Beilby 2002, стр. 1–2, 10
  16. ^ Robert T. Pennock, Supernaturalist Explanations and the Prospects for a Theistic Science or "How do you know it was the lettuce?"
  17. ^ Rudder, Lynne (2013). Naturalism and the First-Person Perspective. Oxford University Press. стр. 5. ISBN 978-0-19-991474-6. 
  18. ^ Feldman, Richard (2012). „Naturalized Epistemology”. Ур.: Zalta, Edward N. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2012 изд.). Приступљено 4. 6. 2014. „Quinean Replacement Naturalism finds relatively few supporters.” 
  19. ^ About | Naturalism.org
  20. ^ The Heller School Faculty and Researchers | Thomas W. Clark
  21. ^ Worldview Naturalism in a Nutshell | Naturalism.org

Литература[уреди | уреди извор]

  • Audi, Robert (1996). "Naturalism". In Borchert, Donald M. The Encyclopedia of Philosophy Supplement. USA: Macmillan Reference. стр. 372–374. 
  • Danto, Arthur C. . "Naturalism". In Edwords, Paul. The Encyclopedia of Philosophy. New York: The Macmillan Co. . and The Free Press. 1967. pp. 448-450.  
  • Kurtz, Paul (1990). Philosophical Essays in Pragmatic Naturalism. Prometheus Books. 
  • Lacey, Alan R. . "Naturalism". In Honderich, Ted. . The Oxford Companion to Philosophy: Oxford University Press. 1995. pp. 604-606.  
  • Post, John F. . "Naturalism". In Audi, Robert. . The Cambridge Dictionary of Philosophy: Cambridge University Press. 1995. pp. 517-518.  
  • Sagan, Carl . Cosmos. . Random House. 2002. ISBN 978-0-375-50832-5. 
  • Beilby, J.K. (2002). Naturalism Defeated?: Essays on Plantinga's Evolutionary Argument Against Naturalism. G - Reference,Information and Interdisciplinary Subjects Series. Cornell University Press. ISBN 9780801487637. LCCN 2001006111. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Mario De Caro and David Macarthur (eds) Naturalism in Question. Cambridge, Mass. . Harvard University Press. 2004. . 
  • Mario De Caro and David Macarthur (eds) Naturalism and Normativity. New York. . Columbia University Press. 2010. . 
  • Miguel Espinoza, Repenser le naturalisme, Paris: L'Harmattan, 2014. 
  • Friedrich Albert Lange, The History of Materialism, London: Kegan Paul, Trench. . Trubner & Co Ltd. 1925. ISBN 978-0-415-22525-0.  
  • David Macarthur, "Quinean Naturalism in Question," Philo. vol 11, no. 1 (2008).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Подршка[уреди | уреди извор]

Неутрално[уреди | уреди извор]

Критика[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Натурализам_(филозофија)&oldid=27673590”