Nikl(II) hidroksid

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Nikl(II) hidroksid
Nickel(II) hydroxide
Nazivi
IUPAC naziv
Nikl(II) hidroksid
Drugi nazivi
Nikl hidroksid, teofrazit
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.031.813
EC broj 235-008-5
RTECS QR648000
Svojstva
Ni(OH)2
Molarna masa 92,724 g/mol (anhidrat)
110.72 g/mol (monohidrat)
Agregatno stanje zeleni kristali
Gustina 4,10 g/cm3
Tačka topljenja 230 °C (anhidrat, razlaže se)
0,013 g/100 mL
Rastvorljivost rastvoran u razblaženim kiselinama, amonijaku (monohidrat)
Struktura
Kristalna rešetka/struktura heksagonalna
Termohemija
Standardna molarna entropija So298 79 J·mol−1·K−1[3]
Standardna entalpija stvaranja jedinjenja ΔfHo298 −538 kJ·mol−1[3]
Opasnosti
Letalna doza ili koncentracija (LD, LC):
LD50 (LD50)
1515 mg/kg (oralno, pacov)
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije
Epruveta u sredini sadrži talog nikl(II) hidroksida

Nikl(II) hidroksid Ni(OH)2 je nerastvorljivo jedinjenje sa snažnim redoks svojstvima i širokom laboratorijskom i industrijskom primenom. Najčešće se koristi u punećim elektrodama baterija, preko oksidacije nikl(III) oksid-hidroksida.[4]

Osobine[уреди]

Nikl(II) hidroksid ima dve dobro poznate polimorfne strukture, α i β formu. α struktura se sastoji od Ni(OH)2 slojeva sa interkaliranim anjonima molekula vode koji zauzimaju prostor između slojeva.[5][6] β forma je heksagonalno najgušće pakovana struktura Ni2+ i OH- jona, bez drugih interkaliranih jona.[5][6] U prisustvu vode, α polimorf se tipično razlaže do β forme usled rastvaranja i rekristalizacije.[5][7] Osim α i β polimorfa, nekoliko γ nikl hidroksida je poznato. Oni su osobeni po kristalnoj strukturi sa mnogo većim rastojanjima između slojeva.[5]

Reakcije[уреди]

Ni(OH)2 brzo podleže oksidaciji do nikl oksihidroksida, NiOOH, u kombinaciji sa reakcijom redukcije.[8]

Reakcija 1

Ni(OH)2 + OH- → NiOOH + H2O + e-

Reakcija 2

M + H2O + e- → MH + OH-

Reference[уреди]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. 3,0 3,1 Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A22. ISBN 978-0-618-94690-7. 
  4. ^ Chen, J.; Bradhurst, D.H.; Dou, S.X.; Liu, H.K. J. Electrochem. Soc. 1999. 146, 3606-3612.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Oliva, P.; Leonardi, J.; Laurent, J.F. Journal of Power Sources. 1982, 8, 229-255.
  6. 6,0 6,1 Jeevanandam, P.; Koltypin, Y.; Gedanken, A. Am. Chem. Soc. Nano Letters. 2001, 1, 263-266.
  7. ^ Shukla, A.K.; Kumar, V.G.; Munichandriah, N. J. Electrochem. Soc.1994, 141, 2956-2959.
  8. ^ Ovshinsky, S.R.; Fetcenko, M.A.; Ross, J. Science. 1993, 260, 176-181.

Literatura[уреди]

  • Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A22. ISBN 978-0-618-94690-7. 

Vidi još[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]