Nikl(II) oksid

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Nikl(II) oksid
Nickel(II) oxide
Nickel(II) oxide
Nazivi
IUPAC naziv
Nikl(II) oksid
Drugi nazivi
Nikl monoksid
Oksonikl
Identifikacija
ECHA InfoCard 100.013.833
RTECS QR8400000
Svojstva
NiO
Molarna masa 74,6928 g/mol
Agregatno stanje zeleni kristali
Gustina 6,67 g/cm3
Tačka topljenja 1.955 °C (3.551 °F; 2.228 K)
zanemarljiva
Rastvorljivost rastvoran u amonijum hidroksidu, KCN
Indeks refrakcije (nD) 2,1818
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja JT Baker
Karcinogen
Toksičan je (T)
NFPA 704
Код запаљивости 0: Неће горети (нпр. вода)Health code 2: Intense or continued but not chronic exposure could cause temporary incapacitation or possible residual injury. E.g., chloroformКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no codeNFPA 704 four-colored diamond
0
2
0
Tačka paljenja Nije zapaljiv
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
Nikl(II) selenid
Nikl(II) telurid
Drugi katjoni
Paladijum(II) oksid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Nikl(II) oksid je hemijsko jedinjenje sa formulom NiO. On je jedini dobro okarakterisani oksid nikla (mada su poznati i nikl(III) oksid, Ni2O3 i NiO2[3]). Mineraloška forma NiO, bunzenit, je veoma retka. On se klasifikuje ka bazni metalni oksid. Nekoliko miliona kilograma različitog kvaliteta se proizvede godišnje, uglavnom kao intermedijar u produkciji legura nikla.[4]

Reference[уреди]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, A. (1984). Chemistry of the Elements. Oxford: Pergamon. стр. 1336—37. ISBN 0-08-022057-6. doi:10.1002/crat.2170200510. 
  4. ^ K. Lascelles, L. G. Morgan, D. Nicholls, D. Beyersmann “Nickel Compounds” in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry 2005 Wiley-VCH, Weinheim, 2005.

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]