Nikl(II) oksid

С Википедије, слободне енциклопедије
Nikl(II) oksid
Nickel(II) oxide
Nickel(II) oxide
Nazivi
IUPAC naziv
Nikl(II) oksid
Drugi nazivi
Nikl monoksid
Oksonikl
Identifikacija
ECHA InfoCard 100.013.833
RTECS QR8400000
Svojstva
NiO
Molarna masa 74,6928 g/mol
Agregatno stanje zeleni kristali
Gustina 6,67 g/cm3
Tačka topljenja 1.955 °C (3.551 °F; 2.228 K)
zanemarljiva
Rastvorljivost rastvoran u amonijum hidroksidu, KCN
Indeks refrakcije (nD) 2,1818
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja JT Baker
Karcinogen
Toksičan je (T)
NFPA 704
Код запаљивости 0: Неће горети (нпр. вода)Health code 2: Intense or continued but not chronic exposure could cause temporary incapacitation or possible residual injury. E.g., chloroformКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no codeNFPA 704 four-colored diamond
0
2
0
Tačka paljenja Nije zapaljiv
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
Nikl(II) selenid
Nikl(II) telurid
Drugi katjoni
Paladijum(II) oksid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25°C [77°F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Nikl(II) oksid je hemijsko jedinjenje sa formulom NiO. On je jedini dobro okarakterisani oksid nikla (mada su poznati i nikl(III) oksid, Ni2O3 i NiO2[3]). Mineraloška forma NiO, bunzenit, je veoma retka. On se klasifikuje ka bazni metalni oksid. Nekoliko miliona kilograma različitog kvaliteta se proizvede godišnje, uglavnom kao intermedijar u produkciji legura nikla.[4]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, A. (1984). Chemistry of the Elements. Oxford: Pergamon. стр. 1336—37. ISBN 0-08-022057-6. doi:10.1002/crat.2170200510. 
  4. ^ K. Lascelles, L. G. Morgan, D. Nicholls, D. Beyersmann “Nickel Compounds” in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry 2005 Wiley-VCH, Weinheim, 2005.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]