Oproštaj

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Car Marko Aurelije pokazuje milost pobeđenima nakon njegovog uspeha protiv plemena. (Kapitolski muzej u Rimu)

Oproštaj je namerni i dobrovoljni postupak kojim se žrtva podvrgava promeni osećanja i stava prema prekršaju, napušta negativne emocije kao što su ljutnja i osveta (koliko god to bilo opravdano) i sa povećanom sposobnošću da poželi dobro počiniocu.[1][2] Oproštaj se razlikuje od odobravanja (propuštanja da se radnja smatra pogrešnom i da je potreban oproštaj), opravdavanja (ne smatranja počinioca odgovornim za radnju), zaboravljanja (uklanjanje svesti o krivičnom delu iz svesti), pomilovanja (koje se odobrava zbog priznatog prekršaja od strane predstavnika društva, kao što je sudija), i pomirenja (obnavljanja odnosa).[1]

U određenim kontekstima, oproštenje je pravni izraz za oslobađanje ili odustajanje od svih potraživanja zbog duga, zajma, obaveza ili drugih potraživanja.[3][4]

Kao psihološki koncept i vrlina, koristi od oproštenja istražene su u religijskoj misli, društvenim naukama i medicini. Oproštenje se može posmatrati jednostavno u smislu osobe koja oprašta[5] uključujući praštanje sebi, u smislu oproštene osobe ili u smislu odnosa između opraštača i oproštene osobe. U većini slučajeva, oprost se daje bez očekivanja restorativne pravde, i bez bilo kakvog odgovora počinioca (na primer, može se oprostiti osobi s kojom se nema kontakta ili je preminula). U praktičnom smislu, može da bude neophodno da prestupnik ponudi neki oblik priznanja, izvinjenja ili čak samo da zatraži oprost.[1]

Društvena i politička dimenzija praštanja uključuje strogo privatnu i religioznu sferu „oproštenja”. Pojam „oproštenja” generalno se smatra neobičnim na političkom polju. Međutim, Hana Arendt smatra da „sposobnost oproštenja” ima svoje mesto u javnim aferama. Filozof veruje da oprost može osloboditi resurse pojedinačno i kolektivno u suočavanju sa nepopravljivim. Tokom istrage u Ruandi o diskursima i praksama oproštenja nakon genocida iz 1994. godine, sociolog Benoa Giju ilustrovao je ekstremnu polisemiju (višestruko značenje) reči „oprost”, ali i izrazito politički karakter pojma. Zaključujući svoje delo, autor predlaže četiri glavna oblika opraštanja radi boljeg razumevanja, s jedne strane, dvosmislene upotrebe, a s druge strane, uslova pod kojima oproštaj može posredovati u obnavljanju društvene veze.[6]

Većina svetskih religija uključuje učenja o prirodi oproštenja, a mnoge od ovih učenja pružaju osnovu za mnogo različitih tradicija i praksa praštanja modernog dana. Neke religiozne doktrine ili filozofije stavljaju veći naglasak na potrebu da ljudi pronađu neku vrstu božanskog oproštenja za svoje nedostatke, druge stavljaju veći naglasak na potrebu da ljudi praktikuju oproštenje jedni drugima, a ima i onih koje u maloj meri razlikuju ili ne prave razliku između ljudskog i božanskog oproštaja.

Izraz opraštanje može se zamenljivo koristiti, te ljudi i kulture tumače taj pojam na različite načine. Ovo je posebno važno u relacijskoj komunikaciji, jer je oproštenje ključna komponenta u komunikaciji i sveukupnom napredovanju pojedinca, para ili grupe. Kada sve strane imaju obostrani pogled na oprost, tada se veza može održati. „Razumevanje prethodnih praštanja, istraživanje fiziologije opraštanja i obuka ljudi da postanu skloniji praštanju sve više znači da imamo zajedničko značenje tog pojma.”[7]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 „American Psychological Association. Forgiveness: A Sampling of Research Results. (PDF). 2006. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2011-06-26. Приступљено 2009-02-07. 
  2. ^ What Is Forgiveness? Архивирано 2013-11-14 на сајту Wayback Machine The Greater Good Science Center, University of California, Berkeley
  3. ^ Debt Forgiveness Архивирано 2013-10-31 на сајту Wayback Machine OECD, Glossary of Statistical Terms (2001)
  4. ^ Loan Forgiveness Архивирано 2013-11-13 на сајту Wayback Machine Glossary, U.S. Department of Education
  5. ^ Graham, Michael C. (2014). Facts of Life: ten issues of contentment. Outskirts Press. стр. 268. ISBN 978-1-4787-2259-5. 
  6. ^ Benoît Guillou, Le pardon est-il durable ? Une enquête au Rwanda, Paris, François Bourin”. 2014. Архивирано из оригинала на датум 2016-11-05. 
  7. ^ Lawler-Row, Kathleen A.; Scott, Cynthia A.; Raines, Rachel L.; Edlis-Matityahou, Meirav; Moore, Erin W. (2007-06-01). „The Varieties of Forgiveness Experience: Working toward a Comprehensive Definition of Forgiveness”. Journal of Religion and Health. 46 (2): 233—248. ISSN 1573-6571. doi:10.1007/s10943-006-9077-y. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Randall J. Cecrle, Balancing the Scales of Justices with Forgiveness and Repentance, 2007, ISBN 1-60266-041-7
  • Susan Forward, Toxic Parents: Overcoming Their Hurtful Legacy and Reclaiming Your Life, 1990
  • Charles Griswold, Forgiveness: a Philosophical Exploration, Cambridge University Press, 2007, ISBN 978-0-521-70351-2.
  • David Konstan, Before Forgiveness: The Origins of a Moral Idea (Cambridge/New York: Cambridge University Press, 2010).
  • J. Kramer, and D. Alstad, The Guru Papers: Masks of Authoritarian Power, 1993, ISBN 1-883319-00-5
  • K. Lampert, Traditions of Compassion: From Religious Duty to Social Activism. Palgrave-Macmillan 2005, ISBN 1-4039-8527-8
  • Eric Lomax, The Railway Man: A POW's Searing Account of War, Brutality, and Forgiveness
  • Fred Luskin, Forgive for Good: A Proven Prescription for Health and Happiness (Harper, 2002)
  • G. Marcus, The Power of Forgiveness, 2011, Sapients.Net
  • J. Murphy, and J. Hampton, Forgiveness and Mercy (Cambridge University Press, 1988).
  • K. Norlock, Forgiveness from a Feminist Perspective (Lexington Books, 2009.
  • G. Pettigrove, Forgiveness and Love (Oxford University Press, 2012).
  • Jeanne Safer, Forgiving and Not Forgiving: Why Sometimes It's Better Not to Forgive, 2000, ISBN 0-380-79471-3
  • D. Schmidt D. The Prayer of Revenge: Forgiveness in the Face of Injustice, 2003 ISBN 0-7814-3942-6
  • Colin Tipping, Radical Forgiveness: Making Room for the Miracle, 1997, ISBN 0-9704814-1-1

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]