Кисељача (лат.Oxalis acetosella од грч.[оxys] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ) — „кисео” и грч.[hals] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ) — „со”), зечја соца, киселица или кисела детелина[1] је вишегодишња биљка са меснатин кореном, који пузи одевен у црвенкасте љуске, одакле се гранају до 15cm дугачке дршке од листова и цветова.
Листови су троделни као код детелине, меко длакасти и обрнуто срцастог облика, оборених надоле, који се увече или при додиру склапају по дужини.[2] Листови су на наличју пурпурно црвени.[3]
Цветови су правилни, беле или љубичасте боје. Цветају у априлу и мају.[2]
Биљка садржи отровну оксалну киселину и соли оксалате, због чега није јестива, али пошто је пријатног, освежавајућег укуса, било је доста случајева тровања, нарочито код чобана.[1]
Сушена биљка губи киселину,[2] користи се само свежа, не суши се. Од свежих листова се прави сок са шећером, или се кува чај. Користи се за лечење скорбута,[2] као хомеопатски лек у случајевима метаболичког слабости, варење, болести јетре и жучи, поспешивање мокрења, као и у случајевима када постоји тенденција да се формира камење. Помаже код горушице, олакшава јетрене и сметње код варења, Паркинсонове болести, упале бубрега, кожних осипа, глиста, у раном стадијуму рака на желуцу и и код канцерозних унутрашњих и спољних чирева и отеклина.[4] Међутим, редовно уношење оксалне киселине може довести до оштећења бубрега,[1] због чега се препоручује пажљиво коришћење.[3]
Користи се и за спољну употребу, код разних упала,[2] те дезинфекцију рана.[3]
