Papilio alexanor
| Papilio alexanor | |
|---|---|
| |
| Papilio alexanor | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | P. alexanor
|
| Биномно име | |
| Papilio alexanor (Esper, 1799)
| |
Papilio alexanor, познат као Алексанор или јужни ластин репак (предложен назив за Србију је соколов репак[1]), је врста лептира из породице једрилаца (Papilionidae). Сматра се за једну од најупечатљивијих врста лептира у Европи.[2]
Опис
[уреди | уреди извор]Распон крила овог инсекта је од 62 до 90 mm.[3][4] *Papilio alexanor* је сличан ластином репку (*Papilio machaon*), али базална трећина предњег крила није потпуно црна, већ је оивичена широком црном траком. Ове траке се настављају и преко задњег крила, где такође уоквирују жуту базалну област.[3]
Ларва је слична ларви ластиног репка, али је шаренија, са већим и светлијим црвеним тачкама. Лако ју је уочити, јер стабљике биљака којима се храни постају беле због оглоданог епидермиса. Лутка је камено сива, веома равна, са гребенастим странама и неравном површином; причвршћена је за камење и подсећа на мали камени одломак.[3][5]
-
Дорзални поглед -
Вентрални поглед
Распрострањеност и станиште
[уреди | уреди извор]Ово је типична понто-медитеранска врста, са центром распрострањења у централној и јужној Анадолији.[1] Ареал обухвата планинске регионе југоисточне Европе (Балканско полуострво), Малу Азију и делове Азије од Ирана и Пакистана до западног Тјен Шана. У Европи су најбројније популације забележене у југоисточној Француској и Грчкој.[1] Врста има изоловане популације и у Италији,[6] Хрватској (Далмација)[2] и Србији (Златибор).[1]
Станиште
- Papilio alexanor* је термофилна врста која насељава суве, камените и кречњачке падине, често на надморским висинама од 500 до 1200 метара, а понекад и до 2100 метара.[6] Преферира травнате падине окренуте ка југу, прошаране ретким жбуњем. Ларве се развијају на биљкама које расту на врућем шљунку и отвореном тлу, као што су насипи, каменоломи и стеновите падине.[5] У Хрватској је врста забележена на стрмим кречњачким литицама са бујном вегетацијом на суседним сипарима.[2]
Биологија
[уреди | уреди извор]Животни циклус
[уреди | уреди извор]Одрасле јединке лете у једној генерацији (моноволтина врста) од краја априла до јула, у зависности од локалних климатских услова.[6] Развој ларве траје у просеку 22 дана и пролази кроз пет стадијума.[6] Врста презимљава у стадијуму лутке, а познато је да дијапауза (мировање) може трајати и до три године.[6]
Биљке хранитељке
[уреди | уреди извор]Ларва се храни различитим врстама из породице штитарки (Apiaceae), а избор биљке често зависи од региона.[5]
- У Прованси (Француска), гусенице се углавном хране врстом Ptychotis saxifraga.[5]
- У Грчкој су главне хранитељке Ferula communis и Opopanax hispidus.[5]
- У Хрватској је као једина биљка хранитељка забележена врста Opopanax chironium.[2]
- У Италији се ларве хране врстама Ptychotis saxifraga и Trinia glauca.[6]
- У Јерменији су забележене и Trinia vulgaris, Seseli montanum и друге врсте из рода Ferula.[7]
Понашање
[уреди | уреди извор]Одрасли лептири често клизе дуж стеновитих зидова и повремено се заустављају ради храњења нектаром, најчешће на цветовима чичкова (нпр. Cirsium eriophorum).[2] Верује се да је ово једина врста лептира која се одмара са раширеним крилима.[8]
Подврсте
[уреди | уреди извор]Познате подврсте укључују:[3]
- Papilio alexanor alexanor Esper, 1800
- Papilio alexanor destelensis (Nel & Chauliac, 1983) – Јужна Француска
- Papilio alexanor eitschbergeri Bollino & Sala, 1992 – Грчка (острво Самос)
- Papilio alexanor hazarajatica (Wyatt, 1961) – Авганистан
- Papilio alexanor judeus (Staudinger, 1894) – Мала Азија, Палестина, Закавказје. Има шире црне траке.
- Papilio alexanor magna Vérity, 1911
- Papilio alexanor orientalis (Romanov, 1884) – Јерменија. Већа од европског облика, са ужим црним тракама.
- Papilio alexanor radighierii (Sala & Bollino, 1991) – Пијемонт, Италија
- Papilio alexanor voldemar (Kreuzberg, 1989) – Западни Тјен Шан
Заштита и угроженост
[уреди | уреди извор]- Papilio alexanor* је заштићена врста, наведена у Анексу IV Директиве о стаништима Европске уније и Апендиксу II Бернске конвенције.[6][9] На европском нивоу, IUCN статус врсте је „Најмања брига” (Least Concern),[9] иако се у неким изворима наводи као „Готово угрожен” (Near Threatened).[1] У Хрватској је врста процењена као „Рањива” (VU).[2]
Фактори угрожавања Главне претње за опстанак врсте су:[5][6]
- Губитак станишта услед зарастања у жбуње и пошумљавања.
- Напуштање традиционалног сточарства, што доводи до промене вегетације.
- Интензивирање пољопривреде (нпр. подизање винограда).
- Туризам и изградња инфраструктуре.
- Климатске промене, којима је ова врста посебно подложна.[6]
- Илегално сакупљање одраслих јединки и ларви.[2]
Алексанор у Србији
[уреди | уреди извор]Присуство врсте *Papilio alexanor* у Србији потврђено је у мају 2025. године, када је један мужјак пронађен у Парку природе Златибор. Ово откриће представља важан податак за фауну лептира Србије.[1]
Станиште на Златибору је описано као топло, суво и сунчано подручје са серпентинским шибљаком. Аутори студије предложили су званични српски назив за ову врсту – соколов репак. Назив је инспирисан сличношћу тамних пруга на крилима лептира са пругама на репу сивог сокола (*Falco peregrinus*), као и аналогијом са називом за сродну врсту *Papilio machaon* (ластин репак).[1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е Vukajlović, Filip; Vujić, Mihailo; Miljević, Miroslav; Rakić, Slađana; Ristić, Zoran (2025-05-27). „THE SOUTHERN SWALLOWTAIL, Papilio alexanor Esper, 1800 (LEPIDOPTERA: PAPILIONIDAE), A NEW BUTTERFLY SPECIES IN THE FAUNA OF SERBIA” (PDF). Kragujevac Journal of Science. 47.
- ^ а б в г д ђ е Koren, Toni; Glibota, Zvonko; Verovnik, Rudi (2016). „Confirmed recent occurrence of the Southern Swallowtail (Papilio alexanor Esper, 1799) in Croatia (Lepidoptera: Papilionidae)” (PDF). SHILAP Revista de lepidopterología. 44 (176): 547—552.
- ^ а б в г „Papilio (Papilio) alexanor Esper, 1800”. Lepidoptera Mundi. Приступљено 2024-10-09.
- ^ „Papilio alexanor - Facts, Diet, Habitat & Pictures on Animalia.bio”. animalia.bio (на језику: енглески). Приступљено 2024-10-09.
- ^ а б в г д ђ „European Lepidoptera and their ecology: Papilio alexanor”. www.pyrgus.de. Приступљено 2024-10-09.
- ^ а б в г д ђ е ж з Bonelli, Simona; Barbero, Francesca; Casacci, Luca Pietro (2015). „Habitat preferences of Papilio alexanor Esper, [1800] (Lepidoptera: Papilionidae) in the Italian Maritime Alps” (PDF). Zoosystema. 37 (1): 169—180.
- ^ „Papilio alexanor”. Butterfly Conservation Armenia. Приступљено 2024-10-09.
- ^ „Papilio alexanor”. Butterflies of France. Приступљено 2024-10-09.
- ^ а б „Southern Swallowtail - Papilio alexanor - Esper, 1799”. eunis.eea.europa.eu. Приступљено 2024-10-09.
