Peščana oluja

С Википедије, слободне енциклопедије
Gledano odozgo, peščana oluja možda ne izgleda tako jaka kao što zaista jeste. Pustinja Namib (2017) 25° 20′ 07″ S 016° 03′ 05″ E / 25.33528° ЈГШ; 16.05139° ИГД / -25.33528; 16.05139 (Sandsturm)
Peščana oluja se približava gradu Al Asad u Iraku, 2005.

Peščana oluja je meteorološki fenomen karakterističan za suva i polusuva područja. Peščane oluje nastaju kada snažan vetar ponese pesak i prašinu sa suve površine. Čestice se prenose saltacijom i suspenzijom, izazivajući eroziju tla na jednom i depoziciju na drugom mjestu.

Suva područja oko severne Afrike i Arapskog poluostrva su glavni kopneni izvori prašine u vazduhu. Tvrdi se da[1] loše upravljanje suvim područjima, kao što je zanemarivanje sistema ugara, povećava veličinu i učestalost prašnih oluja sa pustinjskih margina, čime se menja lokalna i globalna klima, i utiče se na lokalnu ekonomiju.[2]

Termin peščana oluja se najčešće koristi u kontekstu pustinjskih prašinskih oluja, posebno u pustinji Sahara, ili na mestima gde je pesak prevalentniji tip zemljišta od prljavštine ili stena, kada, pored sitnih čestica koje zaklanjaju vidljivost, značajna količina većih čestica peska biva oduvana bliže površini. Izraz oluja prašine se češće koristi kada se sitnije čestice raznose na velike udaljenosti, posebno kada oluja prašine utiče na urbana područja.

Uzroci[уреди | уреди извор]

Animacija koja prikazuje globalno kretanje prašine iz azijske oluje prašine.

Kako se povećava sila prašine koja prelazi preko labavo držanih čestica, čestice peska prvo počinju da vibriraju, a zatim da se kreću po površini u procesu koji se naziva saltacija. Dok više puta udaraju o tlo, olabave i odlome manje čestice prašine koje tada počinju da putuju u suspenziji. Pri brzinama vetra većim od one koja izaziva suspenziju najmanjih, postojaće populacija zrna prašine koja će se kretati nizom mehanizama: suspenzijom, saltacijom i puzanjem.[2]

Jedna studija iz 2008. godine otkriva da početno slanje čestica peska izaziva statičko električno polje trenjem. Salatacijski pesak dobija negativno naelektrisanje u odnosu na tlo, što zauzvrat dovodi do otpuštanja više čestica peska koje zatim počinju da saltiraju. Utvrđeno je da ovaj proces udvostručuje broj čestica predviđen prethodnim teorijama.[3]

Jedna loša poljoprivredna praksa koja doprinosi prašnim olujama je obrada suvog zemljišta. Posebno loše poljoprivredne tehnike su intenzivna obrada zemljišta ili nepostojanje useva ili pokrovnih useva kada oluje udare u posebno ranjivim vremenima pre obnavljanja vegetacije.[4] U polusušnoj klimi, ove prakse povećavaju osetljivost na oluje prašine. Međutim, mogu se primeniti prakse očuvanja zemljišta da bi se kontrolisala erozija vetrom.

Fizički i ekološki efekti[уреди | уреди извор]

Oluja prašine u Sahari, na slici Džordža Fransisa Lajona

Peščana oluja može neočekivano da transportuje i nosi velike količine peska. Oluje prašine mogu nositi velike količine prašine, a prednja ivica se sastoji od zida od guste prašine visine čak 1,6 km (5.200 ft). Oluje prašine i peska koje dolaze sa pustinje Sahare lokalno su poznate kao samum ili simun (sîmūm, sîmūn). Habub (həbūb) je peščana oluja koja preovladava u regionu Sudana oko Kartuma, a pojave su najčešće tokom leta.

Pustinja Sahara je ključni izvor prašnih oluja, posebno depresija Bodele[5] i oblast koja pokriva sastav Mauritanije, Malija i Alžira.[6] Saharska prašina se često emituje u mediteransku atmosferu i prenosi se vetrovima ponekad čak na sever do centralne Evrope i Velike Britanije.[7]

Saharske oluje prašine povećale su se otprilike 10 puta tokom pola veka od 1950-ih, uzrokujući gubitak gornjeg sloja tla u Nigeru, Čadu, severnoj Nigeriji i Burkini Faso. U Mauritaniji su se javljale samo dve oluje prašne godišnje početkom 1960-ih, dok ih je bilo oko 80 godišnje od 2007. godine, prema Andrev Goudiju, profesoru geografije na Oksfordskom univerzitetu.[8][9] Nivoi saharske prašine koja je dolazila sa istočne obale Afrike u junu 2007. godine bili su pet puta veći nego u junu 2006. godine, i bili su najveći uočeni bar od 1999. godine, što je možda dovoljno ohladilo vode Atlantika da se malo smanji aktivnost uragana krajem 2007.[10][11]

Sidnej obavijen prašinom tokom australijske oluje prašine 2009.

Takođe se pokazalo da oluje prašine povećavaju širenje bolesti širom sveta.[12] Spore bakterija i virusi iz zemljišta bivaju olujama uneseni sa sitnim česticama u atmosferu i utiču na zagađenje vazduha u gradovima.[13]

Kratkoročni efekti izloženosti pustinjskoj prašini uključuju trenutno pojačane simptome i pogoršanje plućne funkcije kod osoba sa astmom,[14] povećan mortalitet i morbiditet od dugo transportovane prašine iz Sahare[15] i azijskih oluja[16] što sugeriše da dugo transportovane čestice prašne oluje negativno utiču na cirkulatorni sistem. Prašinska pneumonija je rezultat udisanja velikih količina prašine.

Produžena i nezaštićena izloženost respiratornog sistema u prašinskoj oluji takođe može izazvati silikozu,[17] koja će, ako se ne leči, dovesti do gušenja; silikoza je neizlečivo stanje koje takođe može dovesti do raka pluća. Postoji i opasnost od keratokonjunktivitisa sika („suvih očiju“) koji u teškim slučajevima bez hitnog i pravilnog lečenja može dovesti do slepila.

Vanzemaljske oluje prašine[уреди | уреди извор]

Oluje prašine nisu ograničene na Zemlju i poznato je da se formiraju na drugim planetama kao što je Mars.[18] Ove oluje prašine mogu se proširiti na veća područja od onih na Zemlji, ponekad okružujući planetu, sa brzinom vetra do 25 m/s (60 mph). Međutim, s obzirom na mnogo niži atmosferski pritisak na Marsu (otprilike 1% od Zemljinog), intenzitet Marsovih oluja nikada ne bi mogao da dostigne vrstu vetrova uraganske sile koji se iskuse na Zemlji.[19] Marsovske oluje prašine nastaju kada solarno grejanje zagreva atmosferu Marsa i izaziva kretanje vazduha, podižući prašinu sa zemlje. Šansa za oluje se povećava kada postoje velike temperaturne varijacije poput onih koje se vide na ekvatoru tokom leta na Marsu.[20]

Oluja prašine na Marsuoptička dubina tau – od maja do septembra 2018.
(Marsov klimatski dubinometar; Orbitalni istraživač Marsa)
(1:38; animacija; 30. oktobar 2018; opis datoteke)
Pešne oluje na Marsu
25. novembar 2012.
18. novembar 2012.
Navedene su lokacije rovera Oportjuniti i Kjuriositi

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Eslamian, Saeid; Eslamian, Faezeh (2017). Handbook of Drought and Water Scarcity: Management of Drought and Water Scarcity (на језику: енглески). CRC Press. ISBN 978-1-351-85113-8. Приступљено 4. 12. 2017. 
  2. ^ а б Squires, Victor R. „Physics, Mechanics and Processes of Dust and Sandstorms” (PDF). Adelaide University, Australia. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2015-06-05. Приступљено 2007-07-29. 
  3. ^ „Electric Sand Findings, University of Michigan Jan. 6, 2008”. Eurekalert.org. 2008-01-07. Архивирано из оригинала на датум 2016-05-20. Приступљено 2016-12-04. 
  4. ^ „Dust Storms Chapter” (PDF). Emergency Management Plan. State of Oregon. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2013-10-21. 
  5. ^ Koren, Ilan; Kaufman, Yoram J; Washington, Richard; Todd, Martin C; Rudich, Yinon; Martins, J Vanderlei; Rosenfeld, Daniel (2006). „The Bodélé depression: A single spot in the Sahara that provides most of the mineral dust to the Amazon forest”. Environmental Research Letters. 1 (1): 014005. Bibcode:2006ERL.....1a4005K. doi:10.1088/1748-9326/1/1/014005Слободан приступ. 
  6. ^ Middleton, N. J.; Goudie, A. S. (2001). „Saharan dust: Sources and trajectories”. Transactions of the Institute of British Geographers. 26 (2): 165. JSTOR 3650666. doi:10.1111/1475-5661.00013. 
  7. ^ Pericleous, Koulis; et al. (2006). „Airborne Transport of Saharan Dust to the Mediterranean and to the Atlantic”. Environmental Modelling and Simulation. EMS-2006: 54—59. ISBN 9780889866171. 
  8. ^ Brown, Lester R. (June 27, 2007) ENVIRONMENT: Around the Globe, Farmers Losing Ground Архивирано 2016-12-20 на сајту Wayback Machine. ipsnews.net
  9. ^ Brown, Lester R. „Losing Soil”. Архивирано из оригинала на датум 2007-06-29. Приступљено 2007-06-29. 
  10. ^ Loney, Jim (August 9, 2007) Scientists examine African dust link to hurricanes Архивирано 2016-12-20 на сајту Wayback Machine. Reuters
  11. ^ „NASA: Saharan Dust Has Chilling Effect on North Atlantic”. Nasa.gov. децембар 2007. Архивирано из оригинала на датум 2017-05-31. Приступљено 2016-12-04. 
  12. ^ Griffin, D. W. (2007). „Atmospheric Movement of Microorganisms in Clouds of Desert Dust and Implications for Human Health”. Clinical Microbiology Reviews. 20 (3): 459—77, table of contents. PMC 1932751Слободан приступ. PMID 17630335. doi:10.1128/CMR.00039-06. 
  13. ^ Sandstrom, T; Forsberg, B (2008). „Desert dust: An unrecognized source of dangerous air pollution?”. Epidemiology. 19 (6): 808—9. PMID 18854705. doi:10.1097/EDE.0b013e31818809e0. 
  14. ^ Park, Jeong Woong; Lim, Young Hee; Kyung, Sun Young; An, Chang Hyeok; Lee, Sang Pyo; Jeong, Seong Hwan; Ju, Young-Su (2005). „Effects of ambient particulate matter on peak expiratory flow rates and respiratory symptoms of asthmatics during Asian dust periods in Korea”. Respirology. 10 (4): 470—6. PMID 16135170. S2CID 39768807. doi:10.1111/j.1440-1843.2005.00728.x. 
  15. ^ Perez, Laura; Tobias, Aurelio; Querol, Xavier; Künzli, Nino; Pey, Jorge; Alastuey, Andrés; Viana, Mar; Valero, Natalia; González-Cabré, Manuel; Sunyer, Jordi (2008). „Coarse Particles from Saharan Dust and Daily Mortality”. Epidemiology. 19 (6): 800—7. PMID 18938653. S2CID 21092037. doi:10.1097/EDE.0b013e31818131cf. 
  16. ^ Lee, Hyewon; Kim, Ho; Honda, Yasushi; Lim, Youn-Hee; Yi, Seungmuk (2013). „Effect of Asian dust storms on daily mortality in seven metropolitan cities of Korea”. Atmospheric Environment. 79: 510—517. Bibcode:2013AtmEn..79..510L. doi:10.1016/j.atmosenv.2013.06.046. 
  17. ^ Goudie, Andrew S. (2014). „Desert dust and human health disorders”. Environment International. 63: 101—13. PMID 24275707. doi:10.1016/j.envint.2013.10.011. 
  18. ^ „Discovery Monitoring and Predicting Extraterrestrial Weather”. National Science foundation. Архивирано из оригинала на датум 2014-12-11. Приступљено 2013-11-21. 
  19. ^ „The Fact and Fiction of Martian Dust Storms”. National Aeronautics And Space Administration. Архивирано из оригинала на датум 2016-09-14. Приступљено 2015-09-18. 
  20. ^ „THEMIS keeps an eye on Mars for dust”. THEMIS. Архивирано из оригинала на датум 2013-07-03. Приступљено 2013-11-21. 
  21. ^ Wall, Mike (12. 6. 2018). „NASA's Curiosity Rover Is Tracking a Huge Dust Storm on Mars (Photo)”. Space.com. Приступљено 13. 6. 2018. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]