Морска змијуљица (врста)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Petromyzon marinus)
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Морска змијуљица
Sea Lamprey fish.jpg
Petromyzon marinus2.jpg
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Hyperoartia
Ред: Petromyzontiformes
Породица: Petromyzontidae
Род: Petromyzon
Linnaeus, 1758
Врста:
P. marinus
Биномијално име
Petromyzon marinus
Синоними[2][3]

Морска змијуљица (Petromyzon marinus) је паразитски паклар који настањује делове северне хемисфере.

Опис[уреди | уреди извор]

Морска змијуљица има тело попут јегуље, без упарених пераја. Уста су без вилице, округла и широка, шира од главе, док су јој зуби оштри и распоређени у много кружних узастопних редова. Иза ока имао 7 отвора шкрга, риба је маслинасто, браон и жуте боје на доњем и бочном делу телу са црним грудима, а светлије боје на трбуху. Одрасле јединке могу досећи дужину од 120 цм и тежину до 2,3 кг.[4]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Реч Petromyzon је од речи petro што означава „камен”, док myzon означава „сисати”, а marinus на латинском језику значи „од мора”.

Распрострањеност и станиште[уреди | уреди извор]

Врста настањује северне и западне пределе Атланског океана уз обале Европе и Северне Америке у Средоземном мору и пределе уз обалу Великих језера.[5][1] Откривена је на дубини од 4.000 м и подноси температуру 1–20 °C.[6][4] Највећа европска попуалција налази се широм југозападних делова Европе (северни и централни Португал, северозапад Шпаније и запад и југозапад Француске).[7] У овим европским земљама, дозвољен је риболов на морске змијуљице.[8]

Екологија и психологија[уреди | уреди извор]

Морске змијуљице из својих језера или морских стнаишта мигрирају у реке на мрест. Женке полажу велики број јаја у гнезда која су претходно направили мужјаци у подлогама потока умерено јаке струје. Морске змијуљице се укопавају у песак и муљ на дну у мирним водама, низводно од места за мрештење и хране се планктонима и стељом.[1] Након што проведе неколико годинама у слатководним стаништвима, морска змијуљица прелази у море или језера.[9][10][11] У неким деловима Европе ова врста сматра се деликатесом, као што је Финска, а доступна је у Француској, Шпанији и Португалу.[12]

Због животног циклуса пребацивања из слатке у слану воду и обрнуто, морске змијуљице подносе широк спектар салинитета. Промене у саставу мембране ове врсте утичу на кретање различитих јона кроз њу, мењајући количине компонената да би променили окружење мембране.[13][14] Ова врста такође одржава хомеостазу на бази киселине. Када у њих доспе виши ниво киселине, морске змијуљице могу излучити вишак киселине брже од већине осталих рибљих врста које настањују слане воде и то у краћем временског периоду, при чему се највећи део преноса јона дешава на површини шкрге.[15] Морске змијуљице паразитирају друге врсте и тако се хране.[16] Геном ове врсте секвенциониран је 2013. године.[17]

Морске змијуљице које настањују северна подручја имају највећи број хромозома (164—174) међу кичмењацима.[18][19]

Инвазивне врсте[уреди | уреди извор]

Морске змијуљице сматрају се штеточинама у региону Великих језера. Врста је пореклом из језера Фингер и Шамплејн, а настањују и језеро Онтарио, где су први пут примећене тридесетих година 19. века. Сматра се да је чишћење канала Веланд 1919. године омогућило њихово ширење из језера Онтарио у језеро Ери. Врста се убрзо проширила у Мичигенско, Хјурон и Горње језеро, где је постала аутохтона врста током тридесетих и четрдесертих година 20. века.[20][21]

У Великим језерима, морске змијуљице нападају домаће рибе попут језерске пастрмке, сива и језерске харинге, које се у прошлости никада нису суочавале са овом врстом. У Горњем језеру, језерска патрмска игра виталну улогу у екосистему и сматра се врховним предатором тог језера. Морске змијуљице имале су велику улогу у уништавању популације језерске пастрмке у овом језеру, чија је популација драстично опала, а однос између предатора и плена у овом екосистему постао је неуравнотежен.[22][23] Због штетности морске змијуљице по екосистеме, постоје баријере и спречавање превеликог размножавања ове врсте, односно разбијање њихових јајашца, све у циљу очувања језерске пастрмке.[24][25][26]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 NatureServe (2013). Petromyzon marinus. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2013: e.T16781A18229984. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T16781A18229984.enСлободан приступ. 
  2. ^ Froese, R.; Pauly, D. (2017). „Petromyzontidae”. FishBase version (02/2017). Приступљено 18. 5. 2017. 
  3. ^ „Petromyzontidae” (PDF). Deeplyfish – fishes of the world. Приступљено 18. 5. 2017. 
  4. 4,0 4,1 Petromyzon marinus – Sea lamprey”. FishBase. 
  5. ^ Silva, S., Servia, M.J., Vieira-Lanero, R., Barca, S. & Cobo, F. (2013). „Life cycle of the sea lamprey Petromyzon marinus: duration of and growth in the marine life stage”. Aquatic Biology. 18: 59—62. doi:10.3354/ab00488Слободан приступ. 
  6. ^ Fig. 1 Effect of lamphredin from the buccal glands of lampreys in Chi, Shaopeng; Xiao, Rong; Li, Qingwei; Zhou, Liwei; He, Rongqiao; Qi, Zhi (2009). „Suppression of neuronal excitability by the secretion of the lamprey (Lampetra japonica) provides a mechanism for its evolutionary stability”. Pflügers Archiv: European Journal of Physiology. 458 (3): 537—545. PMID 19198874. doi:10.1007/s00424-008-0631-1. 
  7. ^ Silva, S.; Vieira-Lanero, R.; Barca, S.; Cobo, F. (2016). „Densities and biomass of larval Sea Lamprey populations (Petromyzon marinus Linnaeus, 1758) in North West Spain and data comparisons with other European regions”. Marine and Freshwater Research. 68: 116. doi:10.1071/MF15065. 
  8. ^ Araújo, M.J., Silva, S., Stratoudakis, Y., Gonçalves, M., Lopez, R., Carneiro, M., Martins, R., Cobo, F. and Antunes, C. (2016). „Ch. 20. Sea lamprey fisheries in the Iberian Peninsula”. Ур.: A. Orlov and R. Beamish. Jawless Fishes of the World. 2. Cambridge Scholars Publishing. стр. 115—148. ISBN 978-1-4438-8582-9. 
  9. ^ Silva, S.; Servia, M. J.; Vieira-Lanero, R.; Cobo, F. (2013a). „Downstream migration and hematophagous feeding of newly metamorphosed sea lampreys (Petromyzon marinus Linnaeus, 1758)”. Hydrobiologia. 700: 277—286. doi:10.1007/s10750-012-1237-3. 
  10. ^ Silva, S., Servia, M. J., Vieira-Lanero, R., Nachón, D. J. & Cobo, F. (2013). „Hematophagous feeding of newly metamorphosed European sea lampreys Petromyzon marinus on strictly freshwater species”. Journal of Fish Biology. 82 (5): 1739—1745. PMID 23639169. doi:10.1111/jfb.12100. 
  11. ^ Silva, S.; Araújo, M. J.; Bao, M.; Mucientes, G.; Cobo, F. (2014). „The haematophagous feeding stage of anadromous populations of sea lamprey Petromyzon marinus: low host selectivity and wide range of habitats”. Hydrobiologia. 734 (1): 187—199. doi:10.1007/s10750-014-1879-4. hdl:10261/98126Слободан приступ. 
  12. ^ „Lamprey: a prehistoric sea monster sucks blood, then gets cooked in its own”. Atlas Obscura. 2018. Приступљено 15. 9. 2018. 
  13. ^ Reis-Santos, Patrick; McCormick, Stephen; Wilson, Jonathan (2008). „Ionoregulatory changes during metamorphosis and salinity exposure of juvenile sea lamprey (Petromyzon marinus L.)”. The Journal of Experimental Biology. 211 (Pt 6): 978—988. PMID 18310123. doi:10.1242/jeb.014423Слободан приступ. 
  14. ^ João, Maria; Machado, Maria; Ferreira, Ana; Quintella, Bernardo; Almeida, Pedro (2015). „Structural lipid changes and Na+/K+-ATPase activity of gill cells' basolateral membranes during saltwater acclimation in sea lamprey (Petromyzon marinus, L.) juveniles”. Comparative Biochemistry and Physiology. 189: 67—75. PMID 26244517. doi:10.1016/j.cbpa.2015.07.018. hdl:10174/16601Слободан приступ. 
  15. ^ Wilkie, Michael; Couturier, Jennifer; Tufts, Bruce (1998). „Mechanisms of acid-base regulation in migrant sea lampreys (Petromyzon marinus) following exhaustive exercise”. The Journal of Experimental Biology. 201: 1473—1482. PMID 9547326. 
  16. ^ Wilkie, Michael; Turnbull, Steven; Bird, Jonathan; Wang, Yuxiang; Claude, Jaime; Youson, John (2004). „Lamprey parasitism of sharks and teleosts: High capacity urea excretion in an extant vertebrate relic”. Comparative Biochemistry and Physiology. 138 (4): 485—492. PMID 15369838. doi:10.1016/j.cbpb.2004.06.001. 
  17. ^ Smith, Jeramiah J; Kuraku, Shigehiro; Holt, Carson; Sauka-Spengler, Tatjana; Jiang, Ning; Campbell, Michael S; Yandell, Mark D; Manousaki, Tereza; Meyer, Axel; Bloom, Ona E; Morgan, Jennifer R; Buxbaum, Joseph D; Sachidanandam, Ravi; Sims, Carrie; Garruss, Alexander S; Cook, Malcolm; Krumlauf, Robb; Wiedemann, Leanne M; Sower, Stacia A; Decatur, Wayne A; Hall, Jeffrey A; Amemiya, Chris T; Saha, Nil R; Buckley, Katherine M; Rast, Jonathan P; Das, Sabyasachi; Hirano, Masayuki; McCurley, Nathanael; Guo, Peng; Rohner, Nicolas; Tabin, Clifford J; Piccinelli, Paul; Elgar, Greg; Ruffier, Magali; Aken, Bronwen L; Searle, Stephen M J; Muffato, Matthieu; Pignatelli, Miguel; Herrero, Javier; Jones, Matthew; Brown, C Titus; Chung-Davidson, Yu-Wen; Nanlohy, Kaben G; Libants, Scot V; Yeh, Chu-Yin; McCauley, David W; Langeland, James A; Pancer, Zeev; Fritzsch, Bernd; de Jong, Pieter J; Zhu, Baoli; Fulton, Lucinda L; Theising, Brenda; Flicek, Paul; Bronner, Marianne E; Warren, Wesley C; Clifton, Sandra W; Wilson, Richard K; Li, Weiming (2013). „Sequencing of the sea lamprey (Petromyzon marinus) genome provides insights into vertebrate evolution”. Nature Genetics. 45 (4): 415—421. PMC 3709584Слободан приступ. PMID 23435085. doi:10.1038/ng.2568. 
  18. ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2011). "Petromyzontidae" на Фиш бејсу. [верзија на датум: February 2011]
  19. ^ „TFM fact sheet” (PDF). glfc.org. Приступљено 8. 4. 2018. 
  20. ^ Nonindigenous Aquatic Species Factsheet: Petromyzon marinus Архивирано на сајту Wayback Machine (11. мај 2009). U.S. Geological Survey (USGS), Nonindigenous Aquatic Species Program (NAS). Retrieved on 2007-08-04.
  21. ^ Dunbar, Willis (3. 5. 1949). „May 3, 1949”. Western Michigan at Work (на језику: енглески). WKZO. Приступљено 17. 12. 2019. 
  22. ^ McClelland, Edward (2008). „Great Lake Invaders”. E – the Environmental Magazine. 19 (2): 10—11. 
  23. ^ „Great Lakes Fishery Commission – Sea Lamprey”. www.glfc.org. Приступљено 24. 10. 2017. 
  24. ^ Pratt, T. C.; O’Connor, L. M.; Hallett, A. G. (2009). „Balancing Aquatic Habitat Fragmentation and Control of Invasive Species: Enhancing Selective Fish Passage at Sea Lamprey Control Barriers”. Transactions of the American Fisheries Society. 138 (3): 652—65. doi:10.1577/t08-118.1. 
  25. ^ AIS - Aquatic Invasive Species. „Sea lamprey” (PDF). Indiana State Government. 
  26. ^ „Recovery: Why Sea Lampreys Need to Be Restored and Killed”. nature.org. 11. 12. 2017. Приступљено 8. 4. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Tee-Van, John (1953). „Family Myliobatidae, Genus Aetobatus”. Fishes of the western North Atlantic, part two. New Haven,Sears Foundation for Marine Research, Yale Univ. стр. 253–263. Приступљено 27. 10. 2011. 
  • Jonsson, G. (1992). Islenskir fiskar. Fiolvi, Reykjavik, 568 pp.
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Silliman, William R.; Gruber, S.H. (1999). „Behavioral Biology of the Spotted Eagle Ray, Aetobatus narinari (Euphrasen, 1790), in Bimini, Bahamas; an Interim Report” (pdf). Приступљено 31. 10. 2011. 
  • Tee-Van, John (1953). „Family Myliobatidae, Genus Aetobatus”. Fishes of the western North Atlantic, part two. New Haven,Sears Foundation for Marine Research, Yale Univ. стр. 253–263. Приступљено 27. 10. 2011. 
  • Jonsson, G. (1992). Islenskir fiskar. Fiolvi, Reykjavik, 568 pp.
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]