Pleurant

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Скулптура са надгробног споменика бургундског војводе Јована Неустрашивог

Pleurant (фр. pleurant, од pleurer, плакати) је скулпторална представа члана погребне поворке, који, у широкој кукуљици сличној монашкој, чија му капуљача готово у потпуности покрива лице, погнуте главе, одаје почаст покојнику. Овакве фигуре се срећу на монументалним надгробним споменицима позног средњег века.

Надгробни споменици XII–XIV века[уреди]

Представе лица која жале за покојником, или просјака, изведене у плитком рељефу, појављују се већ крајем XII века на надгробним споменицима који приказују погребни цермонијал (споменик Бруна, свештеника катедрале у Хилдесхајму, +1194). Током XIII и XIV века, ове фигуре ће постепено добијати на волумену (надгробни споменик Луја IX Светог, +1270, у базилици у Сен-Денију; уништен током Хугенотских ратова), да би крајем XIV века прерасле у низ потпуно самосталних статуета уметнутих у аркадама уоквирене нише саркофага на ком лежи представа покојника.[1]


Надгробни споменици XV–XVI века[уреди]

Надгробни споменик Филипа Смелог[уреди]

Прекретницу у развоју овог мотива представља надгробни споменик бургундског војводе Филипа Смелог (владао 1363-1404) у картузијанском манастиру у Шанмолу (Champmol) код Дижона, који је осмислио и започео Клаус Слутер (1381—1410), а, после извесних застоја у радовима, тек 1410. године завршио његов нећак Клаус де Верве. Погребну поворку овде чини четрдест фигура (високих 41 cm), војводиних рођака и представника племства, смештених под аркадни фриз саркофага. Приступајући свакој фигури као засебној целини, водећи, истовремено, рачуна о равнотежи читавог ансамбла, Слутер је, готово натуралистички, ставом, гестом и изразом лица успео да прикаже различите степене жалости.[2],[3] Реконструисани споменик се данас налази у Музеју лепих уметности у Дижону.

Поруџбине Филипа Доброг[уреди]

Током XV и XVI века фигуре „плакача“ сличне Слутеровим постају обавезни елемент читавог низа надгробних споменика племића и црквених великодостојника. Споменик Филипа Смелог представљао је узор ког се касније држао Филип Добри (бургундски војвода 1419-1467) када је наручивао надгробни споменик за своју прву жену, подигнут у цркви Сен-Бавон де Ган (Saint-Bavon de Gand, 1436-1442; дело Жила де Башера (Gilles de Bachere)), за своју сестру, Ану Бургундску, војвоткињу од Бедфорда (у цркви целестинаца у Паризу; наручен 1440, дело Гијома Велитона (Guillaume Veluton)), за свог оца, Јована Неустрашивог (бургундски војвода 1404-1419), подигнут у картузијанском манастиру у Дижону (1443—1470, дело Хуана де ла Уерта, Juan de la Huerta, и Моатиријеа, Moiturier).[2]

Надгробни споменик Филипа Поа[уреди]

Логични развој Слутерове концепције и квалитативно ново решење, које није имало значајнијег одјека, запажа се на надгробном споменику бургундског сенешала Филипа Поа (Philippe Pot), насталом око 1480. године (сада у Лувру).[2] Овде осам племића означених хералдичким обележјима кућа из којих потичу, представљених у природној величини, на раменима носи камену плочу на којој лежи представа покојника.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Panofsky, Erwin (1964). Tomb sculpture: Its changing aspects from ancient Egypt to Beruini. Thames & Hudson. стр. 60—62. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Mâle, Emile (1908). L'art religieux de la fin du moyen âge en France; étude sur l'iconographie du moyen âge et sur ses sources d'inspiration;. Paris, Librairie A. Colin. стр. 450—455. Приступљено 2015-11-22. 
  3. ^ Kleinclausz, Arthur Jean (1905). Claus Sluter et la sculpture bourguignonne au XVe siècle. Paris : Librairie de l'Art Ancien et Moderne. стр. 81—103. Приступљено 2015-11-22. 

Литература[уреди]

  • Andrieu, Ernest (1914). Les pleurants aux tombeaux des ducs de Bourgogne: essai de reconstitution de l'ancien cortège, 175 croquis de l'auteur. Éditions de la Revue de Bourgogne. 
  • Andrieu (1935). „La personnalité des pleurants du tombeau de Philippe le Hardi: quelques identifications”. Revue belge d'archéologie et d'histoire de l'art / publ. par l'Académie Royale d'Archéologie de Belgique.: 221—23. ISSN 0035-077X. 
  • Roggen, Domien Engelbert (1936). Les pleurants de Klaas Sluter à Dijon. De Sikkel. 
  • Quarré, Pierre (1971). Les Pleurants des tombeaux des ducs de Bourgogne. Musée de Dijon, Hôtel des Ducs de Bourgogne. 
  • Isabella's pleurants: tien beelden van een Bourgondisch praalgraf. Nieuw Amsterdam Uitgevers. 2007. ISBN 978-90-8689-005-7. 
  • Jugie, Sophie (2012). Pleurants: die Klagefiguren an den Gradmälern der burgundischen Herzöge ; [anlässlich der Ausstellung "Klage um einen Verstorbenen Prinzen. Die Pleurants vom Grabmahl des Herzogs Jean sans Peur in Dijon" im Bode-Museum, Skulpturensammlung und Museum für Byzantinische Kunst, Staatliche Museen zu Berlin, 13. September 2012 bis 2. Februar 2013 ; Ausstellungshistorie "The Mourners" The Metropolitan Museum of Art, 1. März - 23. Mai 2010. .. Musée de Cluny, Musée National du Moyen Âge, Paris, 27. Februar - 27. Mai 2013]. König. ISBN 978-3-86335-167-0. 

Спољашње везе[уреди]