Poljoprivredna nauka

С Википедије, слободне енциклопедије

Poljoprivredna nauka je široko multidisciplinarno polje biologije koje obuhvata delove kvantitativnih, prirodnih, ekonomskih i društvenih nauka, koji se koriste u praksi i razumevanju poljoprivrede. (Veterinarska nauka, ali ne i nauka o životinjama, često je isključena iz definicije.)

Poljoprivreda, poljoprivredna nauka i agronomija[уреди | уреди извор]

Ova tri pojma se često zbunjujuća. Međutim, oni pokrivaju različite koncepte:

  • Poljoprivreda je skup aktivnosti koje transformišu životnu sredinu za proizvodnju životinja i biljaka za ljudsku upotrebu. Poljoprivreda obuhvata tehnike poput primeene agronomskih istraživanja.
  • Agronomija je istraživanje i razvoj koji se odnose na proučavanje i poboljšanje biljnih kultura.

Poljoprivredne nauke obuhvataju istraživanje i razvoj u oblastima:[1][2]

  • Uzgoj biljaka i genetika
  • Patologija biljaka
  • Hortikultura
  • Nauka o tlu
  • Entomologija
  • Proizvodne tehnike (npr. upravljanje navodnjavanjem, preporučeni unosi azota)
  • Poboljšanje poljoprivredne produktivnosti u pogledu količine i kvaliteta (npr. selekcija useva otpornih na sušu, razvoj novih pesticida, tehnologija predviđanja prinosa, simulacijski modeli rasta useva, in vitro tehnike ćelijske kulture)
  • Minimiziranje uticaja štetočina (korova, insekata, patogena, nematoda) na useve ili sisteme proizvodnje životinje.
  • Transformacija primarnih proizvoda u krajnje potrošačke proizvode (npr. produkcija, konzerviranje i pakovanje mlečnih proizvoda)
  • Prevencija i korekcija štetnih uticaja na životnu sredinu (npr. degradacija tla, upravljanje otpadom, bioremedijacija)
  • Teoretska proizvodna ekologija koja se odnosi na modelovanje biljne proizvodnje
  • Tradicionalni poljoprivredni sistemi, koji se ponekad nazivaju potrošačkom proizvodnjom, koji obezbeđuju hranu za većinski deo najsiromašnijih ljudi na svetu. Ovi sistemi su od interesa, jer ponekad zadržavaju nivo integracije sa prirodnim ekološkim sistemima veći od industrijske poljoprivrede, što može biti održivije od nekih modernih poljoprivrednih sistema.
  • Proizvodnja hrane i potražnja na globalnoj osnovi, sa posebnom pažnjom posvećenom glavnim proizvođačima, kao što su Kina, Indija, Brazil, SAD i EU.
  • Razne nauke koje se odnose na poljoprivredne resurse i životnu sredinu (npr. nauka o zemljištu, agroklimatologija); biologija poljoprivrednih kultura i životinja (npr. nauka o usevima, nauka o životinjama, i njihove podoblasti, npr. ishrana preživara, dobrobit poljoprivrednih životinja); oblasti kao što su poljoprivredna ekonomija i ruralna sociologija; različite discipline obuhvaćene poljoprivrednim inženjerstvom.

Poljoprivredna biotehnologija[уреди | уреди извор]

Poljoprivredna biotehnologija je specifično područje poljoprivredne nauke koje uključuje upotrebu naučnih alata i tehnika, uključujući genetički inženjering, molekularne markere, molekularnu dijagnostiku, vakcine i tkivne kulture za modifikaciju živih organizama: biljaka, životinja i mikroorganizama.[3]

Veštačko đubrivo[уреди | уреди извор]

Jedan od najčešćih uzroka umanjenog prinosa je da se đubrivo ne primenjuje u dovoljnim količinama tokom prelaznog perioda, vremenskog intervala neophodnog da tlo obnovi svoje agregate i organske materije. Prinosi bivaju privremeno umanjeni jer je azot imobilisan u ostacima useva, što može potrajati od nekoliko meseci do nekoliko godina, u zavisnosti od odnosa ugljenika i azota u usevu i lokalnom okruženju.

Istorija[уреди | уреди извор]

U 18. veku, Johan Fridrih Majer je sproveo eksperimente u kojima je gips (hidratisani kalcijum sulfata) korišten kao đubrivo.[4]

Godine 1843, Džon Loz i Džozef Henri Gilbert započeli su niz dugoročnih terenskih eksperimenata u Istraživačkoj stanici Rotamsted u Engleskoj, od kojih se neki još uvek sprovode, sudeći po podacima iz 2018. godine.[5]

U Sjedinjenim Državama, naučna revolucija u poljoprivredi počela je Hačovim zakonom iz 1887, koji je koristio termin „poljoprivredna nauka”. Hačon zakon se rukovodio interesovanošću poljoprivrednika za poznavanjem sastavnih delova ranog veštačkog đubriva. Smit-Hjuzov zakon iz 1917. godine preusmerio je poljoprivredno obrazovanje nazad svoje profesionalne korene, ali naučna osnova je već bila izgrađena.[6] Nakon 1906. godine, javni rashodi za poljoprivredna istraživanja u SAD premašili su privatne izdatke za naredne 44 godine.[7]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bosso, Thelma (2015). Agricultural Science. Callisto Reference. ISBN 978-1-63239-058-5. 
  2. ^ Boucher, Jude (2018). Agricultural Science and Management. Callisto Reference. ISBN 978-1-63239-965-6. 
  3. ^ „What is Agricultural Biotechnology?” (PDF). Cornell University. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 26. 2. 2015. Приступљено 3. 2. 2015. 
  4. ^ John Armstrong, Jesse Buel. A Treatise on Agriculture, The Present Condition of the Art Abroad and at Home, and the Theory and Practice of Husbandry. To which is Added, a Dissertation on the Kitchen and Garden. 1840. p. 45.
  5. ^ „The Long Term Experiments”. Rothamsted Research. Архивирано из оригинала на датум 27. 3. 2018. Приступљено 26. 3. 2018. 
  6. ^ Hillison J. (1996). The Origins of Agriscience: Or Where Did All That Scientific Agriculture Come From? Архивирано 2008-10-02 на сајту Wayback Machine. Journal of Agricultural Education.
  7. ^ Huffman WE, Evenson RE. (2006). Science for Agriculture. Blackwell Publishing.

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Agricultural Research, Livelihoods, and Poverty: Studies of Economic and Social Impacts in Six Countries Edited by Michelle Adato and Ruth Meinzen-Dick (2007), Johns Hopkins University Press Food Policy Report
  • Agricultural research, livelihoods, and poverty | International Food Policy Research Institute (IFPRI)
  • Claude Bourguignon, Regenerating the Soil: From Agronomy to Agrology, Other India Press, 2005
  • Pimentel David, Pimentel Marcia, Computer les kilocalories, Cérès, n. 59, sept-oct. 1977
  • Russell E. Walter, Soil conditions and plant growth, Longman group, London, New York 1973
  • Salamini, Francesco; Özkan, Hakan; Brandolini, Andrea; Schäfer-Pregl, Ralf; Martin, William (2002). „Genetics and geography of wild cereal domestication in the near east”. Nature Reviews Genetics. 3 (6): 429—441. PMID 12042770. doi:10.1038/nrg817. 
  • Saltini Antonio, Storia delle scienze agrarie, 4 vols, Bologna 1984–89, ISBN 88-206-2412-5, ISBN 88-206-2413-3, ISBN 88-206-2414-1, ISBN 88-206-2415-X
  • Vavilov Nicolai I. (Starr Chester K. editor), The Origin, Variation, Immunity and Breeding of Cultivated Plants. Selected Writings, in Chronica botanica, 13: 1–6, Waltham, Mass., 1949–50
  • Vavilov Nicolai I., World Resources of Cereals, Leguminous Seed Crops and Flax, Academy of Sciences of Urss, National Science Foundation, Washington, Israel Program for Scientific Translations, Jerusalem 1960
  • Winogradsky Serge, Microbiologie du sol. Problèmes et methodes. Cinquante ans de recherches, Masson & c.ie, Paris 1949

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]