Polno razmnožavanje

Из Википедије, слободне енциклопедије
U prvoj fazi polnog razmnožavanja, „mejozi”, broj hromozoma se prepolovi sa diploidnog broja (2n) na haploidan broj (n); tokom „oplodnje”, haploidni gameti se spajaju da bi formirali diploidan zigot, pri čemu se prvobitni broj hromozoma ponovo uspostavlja

Polno razmnožavanje, seksualna reprodukcija ili generativno razmnožavanje predstavlja biološki proces u kojem se stvaraju novi organizmi rekombinovanjem genetičkog materijala dvaju organizama, pri čemu prvo dolazi do mejoze — specijalizovane ćelijske diobe za proizvodnju haploidnih gameta od diploidnih somatskih ćelija. Tako spajanjem gameta u zigot, svaki od dva roditeljska organizma doprinosi polovini potomačke genetičke konstitucije. Većina organizama formira dve različite vrste gameta:

  • Kod anizogamnih vrsta (nejednakih gameta), dva pola se nazivaju muški (proizvodi spermu ili mikrospore) i ženski (proizvodi jaja ili megaspore).
  • Kod izogamnih vrsta, gameti su slični ili identični po obliku (izogameti) ali mogu imati i različita svojstva (onda se označavaju različitim imenima). Na primer, kod zelene alge (Chlamydomonas reinhardtii) postoje tzv. „plus” i „minus” gameti. Nekoliko vrsta organizama, kao što su cilijate (npr. Paramecium aurelia), ima više od dve vrste „polova” (singeni).

Pregled[уреди]

Osolike muve se pare u letu

Većina životinja (uključujući i ljude) i biljke razmnožavaju se polno. Prilikom polne reprodukcije roditeljski organizmi donose potomcima različite skupove gena za svaku osobinu (alele, na osnovu kojih se stvara genotip, koji se — u interakciji sa spoljnim faktorima — ispoljava kao fenotip). Potomak nasleđuje po jedan alel za svaku osobinu od svakog roditelja, čime se osigurava da potomstvo ima kombinaciju gena roditelja. Biološki smisao diploidnog stanja omogućava postojanje po dve kopije svakog gena u organizmu, pa se smatra da „maskiranje štetnih alela pogoduje evoluciji dominantne diploidne faze kod organizama koji su naizmenično u haploidnoj i diploidnoj fazi” (gde se rekombinacije slobodno javljaju).

Mahovine (Bryophyte) se razmnožavaju polno, ali se obično javljaju životne forme koje su sve haploidne i od kojih nastaju gameti. Zigoti polnih ćelija se razvijaju u sporangije, koje proizvode haploidne spore. Diploidna faza je relativno kratka u odnosu na haploidnu, odnosno postoji „dominacija haploida”. Briofitimi i dalje održavaju seksualnu reprodukciju tokom svoje evolucije, uprkos činjenici da u haploidnoj fazi uopšte nema heteroze. To može biti primer da seksualna reprodukcija ima veću prednost sama po sebi, jer omogućava rekombinaciju gena između više lokusa među različitim članovima vrsta, koji omogućava bolju adaptivnu vrednost, što daje prednost u uslovima prirodne selekcije a uz mogućost pojave novih hibrida ili rekombinanata i u haploidnoj formi.[1][2][3]

Postoje mnogi oblici dinamike reprodukcije i dostizanja polne zrelosti.

Neke životinje, poput ljudi (seksualno zreli nakon adolescencije), imaju malo potomaka. Životinje se razmnožavaju relativno brzo, ali mnogi potomci ne prežive do odraslih doba. Zec (zreo nakon 8 meseci) ima 10—30 potomaka godišnje, nilski krokodil (15 godina) ima 50, a neke vrste muva (10—14 dana) imaju 900 potomaka. Obema strategijama mogu biti povlaštene u procesu evolucije: životinje sa malo potomaka mogu provesti vreme odgajanjem i čuvanjem te tako smanjiti potrebu za reprodukciju, dok životinje sa mnogo potomaka ne moraju da odgajaju i čuvaju sve svoje potomstvo. Procenjuje se da bi od jednog para sićušnih vinskih mušica, ako bi preživelo potomstvo svih generacija, populacija mušica porasla toliko da bi prekrila celokupnu površinu planete Zemlje.

Ove dve strategije poznate su kao K-selekcija (malo potomaka) i r-selekcija (mnogo potomaka). Koju strategiju vrste preferiraju zavisi od raznih okolnosti, ali su evoluciono neodržive sve one koje ne ostavljaju dovoljno potomaka za očuvanje vrste i nakon svih uticaja selekcije od. ostalih faktora evolucije.

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. Dobzhansky, T. (1970). Genetics of the evolutionary process. Columbia, New York. ISBN 978-0-231-02837-0.
  2. Mayr, E. (2000). The growth of biological thought – Diversity, evolution, and inheritance. The Belknap Press of Harvard University Press Cambridge (Mass.), London (England). ISBN 978-0-674-36445-5.
  3. Sofradžija, A.; Šoljan, D.; Hadžiselimović, R. (1996). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-686-6.

Literatura[уреди]

  • Pang, K. (2004). Certificate Biology: New Mastering Basic Concepts. Hong Kong.
  • Michod, R. E.; Levin, B. E., ur. (1987). The Evolution of sex: An examination of current ideas. Sunderland, Massachusetts: Sinauer Associates. ISBN 978-0878934584. 
  • Michod, R. E. (1994). Eros and Evolution: A Natural Philosophy of Sex. Perseus Books. ISBN 978-0201407549. 

Spoljašnje veze[уреди]