Porodično nasilje u lezbejskim vezama

С Википедије, слободне енциклопедије

Porodično nasilje u lezbejskim odnosima ili partnersko nasilje u lezbejskim odnosima, je model nasilnog i prisilnog ponašanja u ženskim istopolnim odnosima u kojima lezbejka, ili druga ne-heteroseksualna žena teži da kontroliše misli, uverenja ili ponašanje svog ženskog intimnog partnera.[1] U slučaju više formi nasilja nad partnerom, često se naziva i lezbejsko batinanje.[2]

Prevalenca[уреди | уреди извор]

Problem porodičnog nasilja među lezbejkama je postao ozbiljna društvena briga,[3] ali ova tema biva često zanemarena, kako u akademskim analizama tako i u ustanovama koje se bave zaštitom žena koje trpe nasilje.

U Enciklopediji o viktimologiji i prevenciji zločina navodi se da iz više metodoloških razloga - procedurama neslučajnog uzrokovanja i samoizbornim faktorima, među drugima - nije moguće odrediti stepen istopolnog porodičnog nasilja. Studije o nasilju između gej muškaraca ili lezbejskih partnera obično se zasnivaju na malom, prigodnom uzorku kao što su članovi određene asocijacije. [4] Neki izvori navode da gej i lezbejski parovi doživljavaju porodično nasilje u istoj učestalosti kao heteroseksualni parovi,[5] dok drugi izvori navode da je porodično nasilje među gejevima, lezbejkama i biseksualnim individuama čak i zastupljenije nego među heteroseksualnim individuama, ali da je manje verovatno da će isto nasilje prijaviti nego heteroseksualni parovi, a neki i da lezbejski parovi doživljavaju manje nasilja od heteroseksualnih parova.[6] Nasuprot tome, neka istraživanja pretpostavljaju da lezbejski parovi proživljavaju nasilje u istoj meri kao heteroseksualni parovi, ali da su suzdržanije u prijavi istih od gej muških parova.

Državna anketa za intimna partnerstva i seksualno nasilje iz 2010. Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) izvestila je celoživotnu zastupljenost silovanja, fizičkog nasilja ili proganjanja od strane intimnog partnera, prvi put se fokusirajući na viktimizaciju prema seksualnoj orijentaciji. U njihovoj studiji nađena je prisutnost viktimizacije od 43,8 procenata kod lezbejki, što ih čini drugom najugroženijom grupom nakon biseksualnih žena (61,1 procenat), ispred biseksualnih muškaraca (37,3 procenata), heteroseksualnih žena (35 procenata) i homoseksualnih muškaraca (26 procenata). 67,4% lezbejskih žena navelo je da je doživelo nasilje u intimnom partnerstvu samo od ženskih počinioca.

Problem porodičnog nasilja među lezbejskim parovima možda prolazi nedovoljno prijavljen usled društvenih konstrukata rodnih uloga koje nalažu da žene igraju određenu ulogu u zajednici; nasilje počinjeno od strane žena možda je zapostavljeno usled uverenja da je socijalni konstrut muškosti primarni izvor nasilja.[7] Usled različitih formi diskriminacije, homofobije, heteroseksizma kao i uverenja da je heteroseksualnost normativna u društvu, porodično nasilje je okarakterisano kao između muškog počinitelja i ženske žrtve. Ovo doprinosi brisanju svog partnerskog nasilja počinjenog od strane žena. Dalje, strah od osnaživanja negativnih stereotipa može prouzrokovati da neki članove zajedice, aktivisti i žrtve poriču zastupljenost nasilja među lezbejkama.[8] Udruženja za socijalni rad su često nevoljni da pomognu žrtvama porodičnog nasilja počinjenog od strane žena. Počinioci partnerskog nasilja u lezbejskim vezama imaju manju verovatnoću da budu krivično gonjeni.[9]

U nastojanju da se prevaziđe porodično nasilje u lezbejskim vezama, aktivisti za zlostavljane žene često se koncentrišu na sličnosti između homoseksualnih i heteroseksualnih porodičnih nasilja. Glavni cilj aktivista jeste da legitimizuje lezbejsko partnersko nasilje kao stvarno nasilje i validira iskustvo žrtava tog nasilja.

Drugi faktori nepouzdanosti[уреди | уреди извор]

Literatura i istraživanje o partnerskom nasilju u lezbejskim vezama su relativno ograničeni, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britniji i Australiji. Ovo je rezultat više faktora kao što su "različite definicije porodičnog nasilja, neslučajne, samoizabrane i oportunističke metode prikupljanja uzorka (često na nivou agencije ili organizacije, ili zalažući se za učesnike koji su iskusili nasilje) kao i drugačije metode i tipovi prikupljenih podataka." Ovo uzrokuje da rezultati budu nepouzdani, time otežavajući pravljenje opštih pretpostavki o stepenu u kom lezbejke doživljavaju porodično nasilje. Ovo je uslovilo da se stepen nasilja u lezbejskim vezama procenjuje između 17 i 73 procenta 1990-ih, što je prevelika skala da bi moglo i sa kakvom preciznošću da se odredi prisutnost lezbejskog nasilja u zajednici.

S obzirom da nisu sve lezbejke otvorene oko svoje seksualnosti, veliki, nasumični uzoci su teški za nalaženje i time nije moguće uvideti opšti trend u široj lezbejskoj zajednici. Istraživački uzorci su obično manji, uzrokujući da stopa prijavljivanja nasilja bude niža nego što možda u realnosti jeste. Ovo je "rezultat nevidljivosti takvog nasilja i straha od homofobičnih reakcija".

Teorijska analiza partnerskog nasilja u lezbejskim vezama je pitanje velike debate. Popularni pristupi uglavnom diskutuju „mogućnost poređenja nasilja u lezbejskim i mušim gej vezama (istopolno nasilje) ili se pozivaju na feminističke teorije rodnih relacija moći, poredeći partnersko nasilje među lezbejkama sa heteroseksualnim ženama”. Neki teoretičari argumentuju da gej muškarci i lezbejke i dalje internalizuju feminina i maskulina ponašanja, uzrokujući lezbejke da „oponašaju tradicionalne heteroseksualne odnose” i stvaraju jasnu dinamiku moći među dominantnim i submisivnim partnerom.

Oblici[уреди | уреди извор]

Obim partnerskog nasilja među lezbejskim vezama pokazuje šablone zastrašivanja, prinude, terorisanja ili nasilja koje postiže uvećanje moći počinitelja i kontrolu nad svojim partnerom. Oblici porodičnog nasilja u lezbejskim vezama uključuju fizičko zlostavljanje kao što je udaranje, davljenje ili korišćenje oružja; emocionalno zlostavljanje kao što je laganje, zapostavljanje, ponižavanje, zastrašivanje pretnjama kao što su pretnje žrtvi, njihovoj porodici ili ljubimcima; seksualno zlostavljanje, kao što je prinuda na seksualni čin ili odbijanje upražnjavanja zaštićenog seksa; uništavanje imovine kao što je vandalizacija mesta stanovanja, oštećenje nameštaja, odeće, ličnih predmeta; ekonomsko, kao što je upravljanje novcem žrtve i prisila na finansijsku zavisnost.[10] Pored toga, psihološko zlostavljanje se dosta učestalo javlja među lezbejskim žrtvama. Studije ukazuju da je šamaranje najčešći oblik fizičkog zlostavljanja, dok su prebijanje i napad oružjem manje frekventni. Seksualno zlostavljanje među lezbejkama je procenjeno na čak 55 procenata. Najčešći tip jeste prinudno ljubljenje, dodirivanje grudi i genitalija kao i oralna, analna i vaginalna penetracija. 80 procenata žrtvi prijavilo je psihološko i verbalno zlostavljanje. Takođe je manje verovatno da lezbejke koriste fizičku silu ili pretnje nego gej muškarci.[11]

Doprinoseći faktori[уреди | уреди извор]

Opšti[уреди | уреди извор]

Faktori koji doprinose partnerskom nasilju uključuju uverenje da je zlostavljanje (fizičko ili verbalno) prhvatljivo, zloupotreba supstanci, nezaposlenost, problemi sa mentalnim zdravljem, nedostatak koping mehnizama, izolacija i prekomerna zavisnost od zlostavljača.[12] Faktori specifični za lezbejske odnose kao što su emocionalna izolacija i manjak društvenih veza usled heteroseksizma i homofobije, stres manjinskih grupa i ponovna viktimizacija žena koje su pređašnje proživele nasilje. Politički kontekst homofobije i heteroseksizma je neophodan za razumevanje iskustva partnerskog nasilja u lezbejskim vezama. Na primer, institucije za mentalno zdravlje i dalje često održavaju homofobična uverenja koja ograničavaju usluge obezbeđene žrtvama.  Ove žrtve doživljavaju nasilje u kontekstu sveta koji nije samo mizogin već i homofobičan.

Stigme prema lezbejkama[уреди | уреди извор]

Lezbejski parovi često doživjavaju društvenu stigmu protiv sebe, uključujući iskustva diskriminizacije i predrasuda, kao i faktori stresa manjinskih grupa koji mogu uključivati strah od autovanja, internalizovanu homofobiju i buč/fem identitete.[13]

Internalizovana homofobija[уреди | уреди извор]

Počiniteljka nasilja može koristiti internalizovanu homofobiju svoje partnerke kako bi opravdala svoje nasilje. Ovo može prouzrokovati opštu nenaklonost ili negativnu opservaciju lezbejskog identiteta, kako sebe tako i drugih. Ovo ponašanje se opisuje kao horizontalna hostilnost, odnosno manjinske grupe koje postaju hostilne ili nasilne međusobno.[14] Ovo proizilazi iz toga što je često lakše usmeriti mržnju prema drugim ugroženim grupama kao i iz internalizovane homofobije i mizoginije. U slučaju lezbejskih odnosa ovo se javlja u formi nasilja među intimnim partnerima.

U nekim slučajevima, lezbejska zajednica može odbaciti slučajeve partnerskog nasija u lezbejskim odnosima ili sramotiti žrtve nasilja.[15] Ovo doprinosi niskom samopoštovanju, osećaju bespomoćnosti, osporavanju pripadnosti zajednici i otežanosti bivanja u posvećenim odnosima sa poverenjem. Takođe, ove žene se plaše da bi mogle trpeti izolovanost, rizikovati da izgube posao, dom ili porodicu kao posledicu homofobije i internalizovane homofobije. Žena koja zlostavlja svoju žensku partnerku može koristiti homofobnu kontrolu kao metod psihološkog zlostavljanja, što dodatno izoluje žrtvu. Na primer, zlostavljač može da autuje svoju partneru bez njene dozvole, otkrivajući njenu seksualnu orijentaciju porodici, poslodavcima, stanodavcima, kao i u slučajevima parnica za starateljstvom nad detetom. Ovo prouzrokuje da lezbejke često doživljavaju življenje u "drugom ormaru" odnosno da moraju pored svoje seksualnosti da kriju i svoje iskustvo sa partnerskim nasiljem. Ovi homofobni koreni takođe se integrišu u načine na koje lezbejke odgajaju svoju decu.[16]

Dosadašnja iskustva sa partnerskim nasiljem i zlostavljanjem[уреди | уреди извор]

Mnoge lezbejke koje počinjavaju ili trpe nasilje iskusile su porodično ili seksualno nasilje u prošlosti, često u okvirima porodica ili kao deca, uključujući tučenje, incest, seksualno ili verbalno zlostavljanje. U slučajevima rasta u okolnostima gde je nasilje "normalizovano", počinioci često ne uviđaju da nasilje čini problem u odnosu što se opet može dalje preneti na decu koju odgajaju.

Moć i kontrola[уреди | уреди извор]

Nasilje se najčešće koristi kao taktika postizanja interpersonalne moći ili kontrole nad svojim partnerom. Takođe, percepirani gubitak moći ili kontrole može dovesti do povišenog nasilja unutar odnosa. Otuđenost i izolacija nametnuta od strane spoljašnjih opresija mogu dati osećaj gubitka kontrole i potrebu da se ona povrati što postaje centralna briga lezbejke u odnosu.  Međutim ukoliko ona ostane klozetovana ona biva prisiljena da se nosi sa stresom nasilja kako bi očuvala tajnost svog identiteta.

Faktori zavisnosti i samopoštovanja[уреди | уреди извор]

Zavisnost u lezbejskim odnosima je takođe rezultat žensko-specifične socijalizacije. Pošto su žene označene kao kooperativne u suživotu, one često nailaze na poteškoće u balansiranju društvenog života i bivanja nasamo. Jedna studija ukazuje da lezbejke češće biraju da provode slobodno vreme kući nego što to čine homoseksualni muškarci. U lezbejskim odnosima partnerke često imaju problem s tim da provode vreme odvojeno jer imaju izraženiju potrebu da se brinu jedna o drugoj. Takođe, žene se pokazuju sklonijim da pretpostave da će vreme razdvojeno od partnera učiniti te partnere uznemirenim ili ljutima.  

Lezbejke koje prijavljuju frekventnije nasilne taktike u konfliktima takođe izveštavaju niže nivoe samopoštovanja na testovima karakternih osobina.

Brisanje iskustva homoseksualnog partnerskog nasilja u sigurnim kućama[уреди | уреди извор]

Skloništa za žrtve nasilja obezbeđuju heterocentrične usluge ženama koje su žrtve nasilja, što dalje izoluje lezbejke koje trpe nasilje i briše postojanje porodičnog nasilja u lezbejskim odnosima. Počiniteljem nasilja se često smatra samo muškarac, dok se za žrtvu podrazumeva da je heteroseksualna. Ove usluge se mogu poboljšati tako što će se ustanove označavati kao gej frendli, obezbeđujući treninge za osoblje u skloništima, vodeći računa o heteroseksističkoj terminologiji i pružajući prilike lezbejkama da zauzmu vodeće pozicije u ovakvim poduhvatimа.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bornstein, Danica R.; Fawcett, Jake; Sullivan, Marianne; Senturia, Kirsten D.; Shiu-Thornton, Sharyne (jun 2006). „Understanding the experiences of lesbian, bisexual and trans survivors of domestic violence: a qualitative study”. Journal of Homosexuality. Taylor and Francis. 51 (1): 159—181. doi:10.1300/J082v51n01_08. 
  2. ^ Renzetti, Claire (1992). Violent Betrayal: Partner Abuse in Lesbian Relationships. Newbury Park: Sage Publications. 
  3. ^ West, Carolyn M. (mart 2002). „Lesbian intimate partner violence: prevalence and dynamics”. Journal of Lesbian Studies, special issue: lesbian love and relationships. Taylor and Francis. 6 (1): 121—127. doi:10.1300/J155v06n01_11. 
  4. ^ Bonnie S. Fisher, Steven P. Lab (2010). Encyclopedia of Gender and Society, Volume 1. SAGE. стр. 312. ISBN 978-1-4129-6047-2. Приступљено 19. 8. 2014. CS1 одржавање: Употреба параметра аутори (веза)
  5. ^ Andrew Karmen (2010). Crime Victims: An Introduction to Victimology. Cengage Learning. стр. 255. ISBN 978-0-495-59929-6. Приступљено 19. 8. 2014. 
  6. ^ Robert L. Hampton, Thomas P. Gullotta (2010). Interpersonal Violence in the African-American Community: Evidence-Based Prevention and Treatment Practices. Springer Science & Business Media. стр. 49. ISBN 978-0-387-29598-5. Приступљено 19. 8. 2014. CS1 одржавање: Употреба параметра аутори (веза)
  7. ^ Little, Betsi; Terrance, Cheryl (mart 2010). „Perceptions of domestic violence in lesbian relationships: stereotypes and gender role expectations”. Journal of Homosexuality. Taylor and Francis. 57 (3): 429—440. doi:10.1080/00918360903543170. 
  8. ^ Brown, Michael J.; Groscup, Jennifer (februar 2009). „Perceptions of same-sex domestic violence among crisis center staff”. Journal of Family Violence. Springer. 24 (2): 87—93. doi:10.1007/s10896-008-9212-5. 
  9. ^ Miller, Diane Helene; Greene, Kathryn; Causby, Vickie; White, Barbara W.; Lockhart, Lettie L. (oktobar 2001). „Domestic violence in lesbian relationships”. Women & Therapy. Taylor and Francis. 23 (3): 107—127. doi:10.1300/J015v23n03_08. 
  10. ^ Bimbi, David S.; Palmadessa, Nancy A.; Parsons, Jeffrey T. (2008). „Substance use and domestic violence among urban gays, lesbians and bisexuals”. Journal of LGBT Health Research. Taylor and Francis. 3 (2): 1—7. doi:10.1300/J463v03n02_01. 
  11. ^ Darty, Trudy; Potter, Sandee (1984). Women-Identified Women. Palo Alto: Mayfield. 
  12. ^ Newman, Willis C.; Newman, Esmeralda (2008). „What is domestic violence? (What causes domestic violence?)”. Ур.: Newman, Willis C.; Newman, Esmeralda. Domestic violence: causes and cures and anger management. Tacoma, Washington: Newman International LLC. стр. 11. ISBN 9781452843230. Архивирано из оригинала 22. 10. 2015. г. 
  13. ^ Balsam, Kimberly F.; Szymanski, Dawn M. (septembar 2005). „Relationship quality and domestic violence in women's same-sex relationships: the role of minority stress”. Psychology of Women Quarterly. Sage. 29 (3): 258—269. doi:10.1111/j.1471-6402.2005.00220.x. 
  14. ^ Pharr, Suzanne (1988). Homophobia: A Weapon of Sexism. Chardon. 
  15. ^ Lobel, Kerry (1986). Naming the Violence: Speaking Out About Lesbian Battering. Seattle: Seal. 
  16. ^ Clunis, Merilee; Green, Dorsey (1993). Lesbian Couples: Creating Healthy Relationships for the '90's. Seal. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Porodično_nasilje_u_lezbejskim_vezama&oldid=26780115”