Preobražaj

С Википедије, слободне енциклопедије
Preobražaj
Kafka Preobražaj.jpg
Naslovna strana izdanja izdavačke kuće Areté
Nastanak
Orig. naslovDie Verwandlung
AutorFranc Kafka
ZemljaAustrougarska
Jeziknemački
Sadržaj
Žanrpripovetka
Mesto i/ili
vreme radnje

Prag
20.vek
Izdavanje
IzdavačKurt Wolff Verlag
Lajpcig
Datum
izdavanja

1915.
Broj stranica56
Klasifikacija
ISBN?9788680426297

Preobražaj ili alternativno Metamorfoza (нем. Die Verwandlung) je pripovetka Franca Kafke, prvi put objavljena 1915, i svakako najslavnije njegovo delo uz romane Proces i Dvorac. Preobražaj je, uz Jazbinu, Kafkino najsimboličnije delo te je i dan danas jedna od ključnih tema analiza na brojnim univerzitetima širom sveta, a smatra se jednim od najznačajnijih dela književnosti XX veka. Nobelovac Elijas Kaneti opisao je delo kao "jedno od nekolicine velikih i savršenih dela poetske maštovitosti napisanih tokom ovog veka". Delo počinje preobražajem marljivog trgovačkog putnika Gregora Samse u monstruozno veliku bubašvabu.

Analiza dela[уреди | уреди извор]

Postoje tri teme u Preobraženju. Jedna je fizička transformacija Gregora Samse kao rezultat otuđenja od samog sebe jer je već dugo živeo kao buba, duhovna transformacija Gregora Samse kao njegovo duhovno buđenje (sestrino sviranje na violini, pokušaj da sačuva sliku sa zida – svest o sebi kao duhovnom biću, ali sada te potrebe više ne može ispuniti i transformacija Gregorove okoline – članovi njegove porodice koji su, dok se Gregor za njih brinuo bili lenji, statični i apatični, sada postaju aktivni, pokretni, snalažljivi, sposobni, na kraju izlaze u šetnju i planiraju budućnost.

Motivi u kojima se razrađuje tema ili tematski slojevi je otuđeni čovek u svetu ljudskih odnosa, zatim apsurdan život neosmišljene egzistencije; strah i nesigurnost koji čoveka čine malim i neznatnim, poput bube, pred samim sobom i pred drugima; podela ljudske ličnosti; „abnormalnost normalnoga“; šta čoveka čini čovekom, po čemu prepoznajemo čoveka, šta od čoveka ostaje kad mu se ukine spoljašnje obeležje „čovekolikosti“ po kojem ga drugi ljudi prepoznaju kao čoveka – ogoljenje egzistencije same; odnosi među ljudima – određuje li čovek odnose ili odnosi određuju njega; bespomoćnost pojedinca i njegova nemoć da se odupre rutini koju je jednom prihvatio i tako pristao da bude delić nehumanog sistema.

Vreme Gregorovog života pre preobražaja je dug period sa relativno malo događaja, proveden u automatizovanoj rutini. Zapravo taj celi period vodi prema fizičkoj transformaciji koja je samo manifestacija njegova duhovnog stanja; vreme nakon preobražaja – samo neposredno nakon preobražaja zadržava stari osećaj vremena (boji se kašnjenja, brine se kada će i kako nadoknaditi propušteno…), ali to vreme koje nužno određuje „normalan“ život u Gregorovom novom životu postepeno gubi značenje i smisao – sada je vreme zaustavljeno u onim trenucima koji su važni njemu kao osobi, njegovom unutrašnjem svetu: premeštanje nameštaja, spašavanje slike sa zida kao spašavanje delića ljudskog sveta koji pokušava da mu se otme, pokušaj da pomogne onesvešćenoj majci, ranjavanje od strane oca, sestrino sviranje.

Preobražaj se dogodio u Gregorovoj sobi čime se njegov lični prostor i sveo samo na prostor sobe – enterijer, sužen, skučen, određen mestom koje treba da predstavlja mir i sigurnost, iza zatvorenih vrata, izolacija, stešnjenost, sužavanje svesti, ukidanje postojanja egzistencije koja nije otkrila svoj smisao i opravdanje; upravo sada kad je fizički ograničen prostorom, baš kao što je celog života njegov duh bio ograničen spoljašnjim okolnostima, Gregorova želja za izlaskom iz skučenih okvira se pojačava, ali je sada u tome svaki put fizički sprečen (očev napad štapom, gađanje jabukom).

Nakon preobražaja Gregor postaje beskoristan i kao takav smetnja, opterećenje, predmet gađenja, višak, nisu spremni ni da pokušaju da ga razumeju; kako je njegov povratak u normalno čovekoliko stanje sve manje moguće, tako ga sve više napuštaju i sve manje doživljavaju kao čoveka sa bilo kakvim ljudskim potrebama (za razliku od njih, Gregor njih razume, saoseća sa njihovim problemima, spreman je i da prašta).

Vrhunac Gregorovog poniženja je njegovo tužno i samotno umiranje i kraj kada završava na smetlištu kao da je i sam otpad i smeće; društvo – kako je bio nesposoban da nastavi da ispunjava svoje obaveze, brzo je bio zamenjen, a da se niko zaista nije zapitao ni zabrinuo šta se to Samsi dogodilo – društvo u kojem je živeo i radio počiva na iskorišćavanju slabijih, na strogoj i otuđenoj hijerarhiji koja se temelji na novcu i društvenom položaju.[1]

Zaključak[уреди | уреди извор]

Kafkin svet je apstraktan i abnormalan. Za njega je sve što je normalno abnormalno. Okolni likovi u Kafkinim romanima smatraju junake funkcionere u obliku šahovskih figura. Međutim te figure žive u svojim nepojmljivim zakonitostima i umesto da im koriste pripremaju im neodgodivi mat.

Svet u kome je Kafka vođen i u kome je on živio jeste onaj iz Starog zaveta. On je taj svet napustio, ali ga se nije rešio, prebacio ga je u svoje vreme, zapravo ga je učinio bezvremenskim. Posebni značaj sveta Starog zaveta jeste apsolutni suverenitet Božji. On je slobodan na strašan besprigovoran način.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Preobražaj analiza, Franc Kafka | Prepričano”. www.prepricano.rs. Приступљено 2021-07-07.