Privatnost

С Википедије, слободне енциклопедије
Privatnost može da bude umanjena nadzorom – u ovom slučaju putem CCTV sistema.[1][2]

Privatnost (енгл. privacy; шп. privacidad; od latinske reči privatus), privatna sfera (нем. Privatsphäre) ili privatni život (франц. vie privée) je izraz kojim se označava pravni, odnosno društveni koncept prema kome svaki pojedinac može određene aktivnosti, te uz njih vezane predmete, mišljenje ili osećaje „zadržati za sebe”, odnosno ne dopustiti da za njih doznaju drugi pojedinci, organizacije, delovi društva ili javnost. Šta se smatra delom privatne sfere se bitno razlikuje među različitim kulturama. Privatnost isto tako može da poprimi formu telesnog integriteta.[3][4][5][6][7][8][9]

Privatnost se u svom današnjem uobičajenom smislu vezuje prvenstveno koncept razvijen na Zapadu u poslednjih nekoliko vekova, a u mnogim kulturama je sve donedavno bio potpuno nepoznat. Sama reč „privatnost” se ponekad od strane pojedinih lingvista naziva neprevodivom[10], a mnogi jezici nemaju vlastite reči za privatnost. Umesto toga se za opis izraza koriste složeni izrazi (kao što ruski kombinuje уединение - usamljenost, секретность - tajnovitost i частная жизнь - privatni život) ili jendostavno posuđuje engleski izraz privacy (indonežanski privasi ili italijanski la privacy).[10]

Vrste privatnosti[уреди | уреди извор]

  • fizička privatnost (skrivanje intimnih delova tela ili određenih intimnih radnji od drugih osoba; skrivanje sadržaja vlastitih predmeta, stana ili vozila od drugih osoba)
  • informacijska privatnost, odnosno privatnost podataka vezanih uz zdravstveno stanje, financijsko stanje, političku aktivnost, boravište ili porodično stanje nekog pojedinca; uz to je blizak pojam privatnosti na Internetu.[11][12][13]

Definisanje i koncepti privatnosti[уреди | уреди извор]

Privatnost se prosto definiše kao sloboda od neovlašćenog upada, uznemiravanja i mogućnost da se posebno lične stvari zadrže za sebe.

U članku sa pregledom zakona iz 1960. godine, Vilijam Proser (William Prosser) je izneo četiri široke kategorije običajnog prava koje su u osnovi delikata narušavanja privatnosti:

  1. Upad u nečiju osamu,
  2. Otkrivanje privatnih podataka,
  3. Objavljivanje informacija koje neopravdano predstavljaju u lažnom svetlu, i
  4. Prisvajanje tuđeg identiteta ili imena.
Upad u nečiju osamu
Podrazumeva vrednost posedovanja sopstvenog privatnog prostora i ogradu od onih koji bi želeli da ga naruše. Prisluškivanje i uhođenje su dva primera aktivnosti koje se smatraju upadom u nečiju privatnost.
Otkrivanje privatnih podataka
Podrazumeva da objavljivanje određenih privatnih činjenica može naneti štetu pojedincu. Na primer, otkrivanje nečijeg zdravstvenog statusa, finansijskih evidencija, lične prepiske i drugih vrsta osetljivih ličnih podataka može prouzrokovati štetu ako se objavi.
Objavljivanje informacija koje neopravdano predstavljaju u lažnom svetlu
Slično kleveti, ali može biti suptilnije.
Prisvajanje tuđeg identiteta ili imena
Podrazumeva korišćenje identiteta ili imena drugog pojedinca u neovlašćene svrhe. Recimo lažno predstavljanje pod tuđim imenom; objavljivanje vlastitih stavova korišćenjem imena drugog pojedinca koji se s njima možda i ne slaže, odnosno ni u kom slučaju nije odobrio da se njegovo ime koristi.

Istorija[уреди | уреди извор]

Детаљније: Zakon o privatnosti
Oglas sa istaknutim citatom „Moje lice je postalo sve crvenije!”. Istaknut je citat o važnosti iskrenosti prema sebi, a nakon dve i po stranice zaključuje se sa sumnjom da telefonisti prisluškuju svaki poziv.

Privatnost ima istorijske korene u drevnim grčkim filozofskim raspravama. Najpoznatija od njih bila je Aristotelova razlika između dve sfere života: javne sfere polisa, povezane sa političkim životom, i privatne sfere oikosa, povezane sa domaćim životom.[14] U Sjedinjenim Državama, sistematičnije rasprave o privatnosti pojavile su se tek 1890-ih, sa razvojem zakona o privatnosti u Americi.[14]

Tehnologija[уреди | уреди извор]

Детаљније: Tehnologije za poboljšanje privatnosti
Oglas za telefonsku uslugu koja je bila dostupna delegatima na republikanskoj konvenciji 1912. u Čikagu. Glavna prodajna tačka telefonske usluge je to što je bila „tajna“, jer nije bio potreban operater da poveže poziv.

Kako je tehnologija napredovala, način na koji je privatnost zaštićena i narušena se promenio sa njom. U slučaju nekih tehnologija, kao što su štampa ili Internet, povećana mogućnost razmene informacija može dovesti do novih načina kojima se može narušiti privatnost. Postoje generalna saglasnost da je prva publikacija koja se zalaže za privatnost u Sjedinjenim Državama bila članak Semjuela Vorena i Luisa Brendisa iz 1890, „Pravo na privatnost“,[15] i da je napisan uglavnom kao odgovor na povećanje broja novina i fotografija omogućenih štamparskom tehnologijom.[16]

Godine 1948, objavljena je knjihga 1984 koju je napisao Džordž Orvel. Kao klasični distopijski roman, 1984. opisuje život Vinstona Smita 1984. godine koji se nalazi u Okeaniji, totalitarnoj državi. Partija koja kontroliše sve, partija na vlasti koju predvodi Veliki brat, u stanju je da kontroliše vlast putem masovnog nadzora i ograničene slobode govora i misli. Džordž Orvel daje komentar o negativnim efektima totalitarizma, posebno na privatnost i cenzuru.[17] Povučene su paralele između 1984. i moderne cenzure i privatnosti, pri čemu je uočljiv primer da su velike kompanije društvenih medija, a ne vlada, u stanju da nadgledaju podatke korisnika i odlučuju šta je dozvoljeno da se kaže na mreži kroz njihove politike cenzure, na kraju za monetarne svrhe.[18]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kumar, Vikas; Svensson, Jakob, ур. (2015). Promoting Social Change and Democracy Through Information Technology. IGI Global. стр. 75. ISBN 9781466685031. 
  2. ^ Dempsey, John S. (2008). Introduction to private security. Belmont, CA: Thomson Wadsworth. стр. 78. ISBN 9780534558734. 
  3. ^ Jonathan Herring, Medical Law and Ethics, Oxford University Press, 2016, p. 483.
  4. ^ The Limits of Bodily Integrity Ruth Austin Miller – 2007
  5. ^ Communication Technology And Social Change Carolyn A. Lin, David J. Atkin – 2007
  6. ^ Civil Liberties and Human Rights Helen Fenwick, Kevin Kerrigan – 2011
  7. ^ Xenotransplantation: Ethical, Legal, Economic, Social, Cultural Brigitte E.s. Jansen, Jürgen W. Simon, Ruth Chadwick, Hermann Nys, Ursula Weisenfeld – 2008
  8. ^ Personal Autonomy, the Private Sphere and Criminal Law Peter Alldridge, Chrisje H. Brants - 2001, retrieved 29 May 2012
  9. ^ Privacy law in Australia Carolyn Doyle, Mirko Bagaric – 2005
  10. ^ а б Translation Today
  11. ^ Board, The Editorial (29. 03. 2017). „Republicans Attack Internet Privacy”. New York Times. Приступљено 29. 03. 2017. 
  12. ^ Wheeler, Tom (29. 03. 2017). „How the Republicans Sold Your Privacy to Internet Providers”. New York Times. Приступљено 29. 03. 2017. 
  13. ^ David, R. M.; Fano (1965). „Some Thoughts About the Social Implications of Accessible Computing. Proceedings 1965 Fall Joint Computer Conference”. Приступљено 07. 06. 2012. 
  14. ^ а б DeCew, Judith (2015-01-01). Zalta, Edward N., ур. Privacy (Spring 2015 изд.). 
  15. ^ „4 Harvard Law Review 193 (1890)”. Groups.csail.mit.edu. 1996-05-18. Приступљено 2019-08-22. 
  16. ^ Information Privacy, Official Reference for the Certified Information privacy Professional (CIPP), Swire, 2007
  17. ^ „Nineteen Eighty-four | Summary, Characters, Analysis, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-27. 
  18. ^ Leetaru, Kalev. „As Orwell's 1984 Turns 70 It Predicted Much Of Today's Surveillance Society”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-27. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Privatnost на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Privatnost&oldid=25486542”