Рат на Пацифику

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Rat na Pacifiku)
Рат на Пацифику
USSArizona PearlHarbor 2.jpg
Напад на Перл Харбур 7. децембра 1941.
Време: 7. јул 19379. септембар 1945.
Место: Азија, Пацифик, Аустралија.
Узрок: Контрола над Пацификом
Резултат: Победа Савезника
Сукобљене стране
 Јапанско царство
 Тајланд

Republika Kina Република Кина
 Уједињено Краљевство

 САД

 Аустралија

 Совјетски савез
Команданти и вође
Japansko carstvo Хирохито
Japansko carstvo Хидеки Тоџо
Japansko carstvo Куниаки Коисо
Japansko carstvo Канатаро Сузуки
Tajland Плаек Пибулсонграм

Republika Kina Чанг Кај-Шек
Sjedinjene Američke Države Френклин Рузвелт
Ujedinjeno Kraljevstvo Винстон Черчил
Australija Џон Картин

Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika Јосиф Стаљин
Жртве и губици
2.000.000 војника и 960.000 цивила 4.000.000 војника и 17.000.000 цивила

Рат на Пацифику почео је у Азији избијањем Другог кинеско-јапанског рата, 7. јула 1937. Иако се оквирно може гледати као сукоб у Другом светском рату, рат на Пацифику имао је важан утицај на послератно стање не само на простору Пацифика него и читавог света. Окончан је 1945. године, бацањем атомских бомби на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки што је узроковало безусловну капитулацију Јапана 2. септембра 1945.

Узрок[уреди]

Почетком 20. века, највећи делови источне Азије биле су колоније западних држава за разлику од Јапана који је, као велика војна сила, сам управљао државом са царем као главним водећим телом. Под утицајем нацистичке Немачке и паназијатизма Јапан је тежио да постане најјача држава Азије па је још пре званичног почетка Другог светског рата почела инвазију на суседне земље.

Кина је са својим, готово неисцрпним природним богатствима, увек била јапанска интересна зона која 1929. године као једини излаз из економске кризе види у територијалном ширењу. Како би задовољио потребе царства Јапан осваја Кореју, Тајван и велики број острва Индокине, аспланирани инциденти на простору Манџурије доводе до отвореног сукоба Јапана с Кином стварајући марионетску државу Манџукуо под јапанским покровитељством.

Након ових војних интервенција и отворених критика запада, Јапан 1933. године излази из Лиге народа, због супростављања Уједињеног Краљевства и његових савезника јапанској империјалистичкој политици. Тим се чином царска управа, већ преузета од стране војске кроз функцију председника владе, више не осећа везаном за уговоре склопљене с другим државама па наставља да функционише ван ње.

Хронологија рата[уреди]

1937.[уреди]

Дана 7. јула 1937. догодио се инцидент код моста Марка Пола у близини Пекинга, у којем су јапански и кинески војници размијенили паљбу, након чега избија Други кинеско-јапански рат. То се на подручју Азије сматра почетком Другог светског рата. Јапанске снаге крећу даље у напад на Пекинг, који је капитулирао већ 29. јула, јер им се кинеске снаге нису могле супротставити. Јапанци настављају напредовање са севера и југа према средишњој Кини, а кинеска национална влада Куоминтанга, под водством Чанг Кај-Шека, 7. августа објављује рат Јапану.

До краја године одвијао се низ борби Јапанаца и кинеских снага, предвођених с једне стране Куоминтангом, а с друге комунистима. Иако су Кинези успевали повремено пружити озбиљнији отпор, јапанске снаге су биле боље припремљене па је Чанг Кај-шек (након јапанског освајања Нанкинга) био присиљен да премести седиште владе из Нанкинга у Чонгћинг.

1938.[уреди]

Кинески војници нападају јапанске положаје у битки за Таиерџуанг (март 1938.)

Након што су преговори пропали, јапанска влада током јануара доноси одлуку да уништи националну кинеску владу почевши од офанзиве на Вухан, како би освојила важније железничке станице на северу. Како би то остварили, Јапанци улазе у битку за Таиерџуанг у којој Кинези почетком априла остварују своју прву озбиљну победу. У априлу у Јапану ступа на снагу Закон о мобилизацији, па се цела држава окреће ка милитаризму и ефикаснијем вођењу рата. Противник даље ескалације и бивши генерал, Угаки Казушиге, постаје министар спољних послова Јапана, што буди наду остатка света у мирно решење јапанског конфликта с Кином, али уместо да се ситуација смири, долази до спора са СССР-ом око Манџурије, што за последицу има граничне сукобе из којих Совјети излазе као победници.


У другом покушају Јапан ипак у мају осваја град Таиерџуанг, али је због поразуа срушен мит о непобедивости јапанске војске.

Да би зауставио Јапанце, Чанг Кај-Шек у мају отвара насипе уз Жуту реку и поплављује огромна подручја, али како цивилно становништво није било упозорено, погинуло је око 890.000 људи, док је 12 милиона остало без крова над главом. Бујице су однеле око 4.000 села и 11 градова, а поплаве су на неколико месеци зауставиле јапански продор према Вухану. Тек крајем октобра Јапанске снаге, уз велике губитке, освајају Вухан, а кратко након тога, без већег отпора, и Гуангџоу. Будући да ни после тога није дошло до жељене капитулације Кине, Јапанци су схватили да ће рат трајати значајно дуже од планираног.

1939.[уреди]

Бурмански пут

Следећа година обележена је напорима Јапана да освоје превласт, док је Кина у томе пружала отпор. Војне победе нису биле довољне да би се једна страна могла сматрати победником, а Јапанци су поступно напредовали користивши бојни отров у биткама. Прву значајнију предност Јапанци су добили битком за јужни Гуанши (од 15. новембра 1939. до 25. фебруара 1940.) чиме су пресекли путеве набавке од морске обале према унутрашњости Кине. Исте године амерички министар спољних послова Колдер Хал два пута позвао јапанског амбасадора у Вашингтону на разговор, како би упозорио Јапан на страхове САД-а везане уз "манџуризирање" кинеских острва. На та упозорења, Јапан није одговарао, него је најавио склапање војног пакта са Немачком и Италијом у блиској будућности. Економска будућност Кине зависила је пре свега о испоруци сировина из колонија Велике Британије и Француске. У то време је у Европи већ почео Други светски рат па Јапанци користе ситуацију да како би уценили Велику Британију да затвори бурмански пут и тиме пресече снабдевање кинеских трупа. У замену за копнени промет тим путем, амерички генерал Вилијам Х. Тунер организује доставу робе авионима преко Хималаја и тако настављају снабдевање Кинеза.

1940.[уреди]

Чанг Кај-Шек, вођа Куоминтанга

Почетком овог рата, политика САД је већином пружала подршку Јапану, али након Панаy инцидента и извештаја о јапанским ратним злочинима, као и због угрожености америчких нафтних интереса у Кини, расположење се нагло променило па Пацифичка флота Америчке морнарице добија директиву да се врати у базу Перл Харбор. У Кини се поново воде жестоке борбе с различитим исходом па се у једном тренутку обе стране нашле у пат позицији. Јапан је држао источне делове Кине, док је остатак земље био подељен између Куоминтанга под Чанг Кај-Шеком и комунистичких снага Мао Це Тунга. Јапанци у окупираном делу оснивају марионетску владу за заштиту својих интереса у Кини, али та влада постаје крајње омражена због сарадње са непријатељем познатим по бруталности према становништву. Током године Јапанци појачавају притисак и на Француску Индокину па по истеку раније постављеног ултиматума изнуђују војни споразум с Француском. Тај споразум им омогућује употребу три аеродрома и слободан провоз трупа кроз Индокину до Кине. Американци протестном нотом упућеном Јапану изражавају своје незадовољство овим поступцима. Дана 27. септембра 1940. Јапан потписује Тројни пакт са Немачком и Италијом, који већ раније постојећи антикоминтерновски пакт проширује узајамном војном подршком. На тај начин јапански цар одбацује неутралност коју је најавио још 5. септембра 1939. и наглашава своју агресивну спољну политику, пре свега према Кини. Америчка влада на то реагује већ 8. октобра, позивајући све своје цивилне грађане да напусте Далеки исток и врате се у домовину, а 23. октобра у потпуности забрањује извоз авиогорива и гвожђа, као и њеног отпада у Јапан. Истог дана, три путничка пароброда напуштају Америку како би евакуисали америчке грађане, прије свега из Јапана и Кине.

1941.[уреди]

Амерички преседник Рузвелт

Већ 27. јануара 1941. амерички амбасадор у Јапану јавља да је из дипломатских кругова стигла информација да многи извори, понајвише јапански, говоре о планирању великог напада на Перл Харбор ако дође до раскида односа са САД-ом. [1] У априлу председник Рузвелт потписује тајно наређење, којом се резервним официрима дозвољава напуштање војске и одлазак у Кину. Разлог је био оснивање америчке добровољачке аеро јединице познате под именом "Летећи тигрови". Ова јединица укључена је 1942. године у ратно ваздухопловство САД. Две године након Битке на Халкин Голу, 13. априла 1941., обе стране потписују Јапанско-Совјетски споразум о неутралности. Совјетски Савез је овим споразумом желио осигурати леђа за случај немачког напада, док се Јапан није намеравао мешати у Немачко-Совјетски сукоб (који се у Јапану очекивао). У мају Јапанци представљају Сједињеним Америчким Државама предлог мировног споразума за подручје Пацифика. Предлог је садржао молбу да САД приволи Чанг Кај-Шека на мировне преговоре с Јапаном и да престане да подржава Чангов режим, а за узврат, обећано је повлачење јапанских снага из Кине, где би остале само мање окупацијске јединице. Упркос свему Јапан је желео да нормализује трговинске односе са САД-ом и да добије сарадњу у добијању и производњи сировина. У споразуму је дословно писало:

Викицитати „Japanese expansion in the direction of the southwestern Pacific area is declared to be of peaceful nature, American cooperation shall be given in the production and procurement of natural resources (such as oil, rubber, tin, nickel) which Japan needs.[2]

срп. Јапанско ширење према подручјима југозападног Пацифика треба сматрати мирољубивим. Потребно је остварити сурадњу САД-а и Јапана у производњи и придобивању сировина (нафта, гума, цинк и никал) потребних Јапану.”

Поред тога, јапански амбасадор је позвао САД да заједно гарантују Филипинима независност и неутралност, а да би прихватили такав уговор Американци су затражили од Јапана гаранцију да јапанско приступање Тројном пакту има искључиво одбрамбени карактер, док су остале предлоге Јапана искључиво одбили. Дана 2. јула Јапан мобилише више од милион војника, а влада добива пристанак Вишијске Француске да окупацију Француске Индокине (данас Вијетнам, Лаос и Камбоџа), што и спроводи 29. јула. Два дана касније, САД и Велика Британија објављују забрану извоза за Јапан и замрзавају његова финансијска средства.

Након објављивања ембарга, Рузвелт захтева од Јапана да се изјасни о својим намерама. Јапан на тај захтев одговара 6. августа мировном понудом за подручје Тихог океана, коју Американци одбацују одбивши и предлог за лични сусрет председника јапанске владе и Рузвелта. До сусрета није дошло, јер су САД сматрале да је раздор између интереса две држава превелик и да се у политичким погледима превише разилазе. И Јапан с друге стране не удовољава америчким захтевима да напусти Кину па уместо тога поново нуди своју, донекле измењену, мировну понуду од 6. августа, коју Американци поново одбијају, што не доводи до зближавања две стране. Дана, 3. септембра амерички амбасадор у Токију шаље у Вашингтон телеграм у коме исказује своје мишљење да је рат у подручју Пацифика неизбежан. Због ембарга САД-а и Велике Британије, као и одсечености од испоруке сировина европских савезника, Јапану се рат са САД-ом чинио једином алтернативом, па јапански парламент 1. децембра доноси одлуку о насилном ширењу подручја свог утицаја ка југу и отпочињању рата са САД-ом. За то време је јапански амбасадор и даље с америчким министром спољних послова водио мировне преговоре. [3] Како се ситуација заоштравала, Велика Британија је истог дана ставила све своје снаге на Малајском полуострву у стање највише војне приправности, док је флота добила наређење да трага за непријатељским бродовима у водама источно од Сингапура.

Истовремено, адмирал Исороку Јамамото издаје царској морнарици следеће наређење:

Викицитати „„Japan, under the necessity of her self-preservation and self-defense, has reached a position to declare war on the United States of America, United Kingdom and the Netherlands. The Supreme Commander of the Combined Fleet will start the war with an attack on the enemy fleet in the Hawaii Islands area and destroy it with the 1st Air Fleet.“ [4]

срп.: Због неопходног самоодржања и самообране, Јапан је достигао тачку на којој је присиљен да објави рат Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији и Холандији. Врховни заповедник удружене флоте започеће рат нападом на непријатељску флоту на Хавајима и уништити је 1. ваздухопловном флотом.

Амерички авиони спазили су 2. децембра 12 јапанских подморница испред обала Индокине које су пловиле према југу, можда у правцу Сингапура, док истог дана Јамамото даје сигнал за почетак свих операција.

Два дана касније заповедници савезничких снага на подручју Пацифика сусрећу се у Манили ради договора о заповедној сарадњи на Далеком истоку. Истовремено, три јапанске дивизије биле су у Јужном кинеском мору, на путу за инвазију на Тајланд и Малезију. Сви јапански конзулати у САД-у добивају упутство за уништење тајних докумената и уређаја за кодирање прослеђено путем емисије радио Токија реченицом "Хигаши но казе аме" (грубо преведено: источни ветар, киша). Била је то једна од могућих реченица за најаву рата са САД-ом. Прислушна станица Холанђана на Јави ухватила је поруку чије им је значење било познато, па је информација одмах прослеђена у Вашингтон. Ни покрети јапанских трупа у Индокини нису прошли неопажено. Иако су Американци били уверени да су то само јапанске "мере опреза", Рузвелт 6. децембра упућује јапанском цару дипломатску ноту у којој говори о "трагичним последицама" последњих догађаја и изражава наду у одржање мира на пацифичком подручју апелујући на његову помоћ у спречавању смрти и разарања у свету. [5] Шпијунска мрежа Јапана јавља, од почетка 1941. године, да је на Хавајима окупљена целокупна америчка флота. Нападом на Перл Харбор врховна команда одлучује уништити амерички пацифички војни потенцијал. Кидо Бутаи, флота која је извршила напад на Перл Харбор, напустила је матичне луке још 27. новембра и кренула према Хавајима. Напад на америчке бродове у луци Перл Харбор извршава авио флота Кидо Бутаи 7. децембра 1941.

Напад на Перл Харбор и објава рата Јапану[уреди]

Амерички бродови након напара на Перл Харбор
Главни чланак: Напад на Перл Харбор

Иако је већ неколико година ратовао с Кином, као службени улазак Јапана у Други светски рат сматра се 7. децембар 1941. године, дан напада на Перл Харбор. Идућег дана, 8. децембра, Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство и Кина објављују рат Јапану, чиме овај рат постаје део укупних ратних догађања Другог светског рата. Принуђени интересима у рату на Пацифику учетвовали су и Уједињено Краљевство, Аустралија, Нови Зеланд и Холандија. Поред Јапана, савезницима су рат објавиле и неке државе које је Јапан освојио током рата.

Напредовање Јапана[уреди]

Јапанци су били у предности у морнарици и ваздухопловству што је шокирало десетковане Американце. Разбуктавањем рата у Еуропи, Велика Британија је била присиљена да што више својих снага употреби у борбама против Немачке и Италије што је јапанској војсци одговарало јер је могла наставити са стратегијом изненадних напада.

Готово одмах након напада на Перл Харбор, Јапанци нападају луку на Гуаму, острво Вејк (Битка за острво Вејк) и започињу снажну инвазију на Малајско полуострво и Тајланд. Већ следећи дан нападају и Хонг Конг, који британске снаге, присиљене масивним бомбардовањем и артиљеријским нападима, напуштају неколико дана касније. Кад је Британцима постало јасно да је сукоб у Азији неизбежан, послали су због заштите својих колонија више бродова у воде Пацифика. Бродови су стигли у Сингапур 27. октобра и стављени су под заповедништво адмирала Тома Филипса. Таква флота креће 8. децембра у Тајландски залив без ваздухопловне подршке па Јапанци 10. децембра нападима из ваздуха потапају бојни брод "HMS Prince of Wales" (на којем гине и заповедник Филипс) као и борбену крстарицу "HMS Repulse". Тиме су британске снаге озбиљно ослабљене, а заменски бродови нису могли бити послани јер су све расположиве поморске и зрачне снаге Велике Британије биле ангажоване у борбама у Европи и Африци. До краја године Јапанци остварују већи део планираних освајања на подручју Југоисточне Азије. Освајају Лузон, главно острво Филипина (Инвазија на Филипине), искрцавају се на Борнео (Јапанска инвазија на Борнео), на Минданао на југу Филипина, бомбардују тадашњи главни град Мјанмара Рангун.

1942.[уреди]

Рабаул[уреди]

Јапанци већ у јануару освајају Рабаул (битка за Рабаул) на северном делу острва „New Britain“ (данас део Папуе Нове Гвинеје). За ово освајање окупили су флоту снаге равну оној која је коришћена за напад на Перл Харбор. Положај ових острва пружао је изврсно полазиште за даљи продор према јужном и источном Пацифику, па су Јапанци следећих година овде изградили праву тврђаву, где је током рата повремено било смештено и до 200.000 јапанских војника.

Разбијање савезничких снага у Југоисточној Азији[уреди]

Предаја америчких и филипинских војника у Филипинима (мај 1942.)

Ради заштите колонија и свог утицаја у Југоисточној Азији, савезници оснивају 8. јануара у Сингапуру АБДАЦОМ, заједничку команду САД, Британије, Холандије и Аустралије чији је задатак да управља свим копненим, ваздушним и поморским снагама. Успркос неким мањим успесима (поморска битка код Баликпапана), снаге АБДАЦОМ-а нису успеле да зауставе Јапанце који већ у јануару освајају Таракан (битка за Таракан), Тајланд и Британску Малезију, док се на Јаву искрцавају 2. фебруара. Схвативши да не располажу са довољном војном снагом, АБДАЦОМ је 25. фебруара распуштен. Нарочито тежак пораз Британаца био је завршетак опсаде Сингапура, кад су 15. фебруара Јапанци заробили око 80.000 британских, индијских и аустралијских војника. Следи цели низ поморских и копнених битака након којих Јапанци освајају готово читаво подручје Југоисточне Азије, бомбардујући 19. фебруара Дарвин, град и луку на северу Аустралије. Поред тога, упадају и у Индијски океан, а 23. фебруара једна јапанска подморница испаљује пројектиле на рафинерију нафте код Елвуда у Калифорнији, што у Америци изазива страх од јапанске инвазије. До средине 1942. године Јапанци су окупирали или запосели следеће територије:

Развитак рата до 1942.


У том периоду Јапанска царска морнарица доминирала је целим пацифичким подручјем.

Прве америчке операције на Пацифику[уреди]

Од 6. јануара САД почињу са премештањем својих снага из Атлантика у воде Пацифика. У Паго Паго, главни град Америчке Самое, пребацују више ратних бродова, а користећи се Панамским каналом довозе и снаге у људству.

Први јапански порази[уреди]

Од почетка ратовања, савезници су претрпели низ пораза у покушају заустављања даљег напредовања Јапанаца. Због тога ће Американци у јануару почети са припремама посебно дизајнираних бомбардера који би могли доћи до главних јапанских острва и бомбардовати циљеве у подручју Токија, Јокохаме, Нагоје и Кобеа. Напад, познат као Дулитлов напад, изведен 18. априла имао је велики пропагадни утицај али је проузроковао слабу материјалну штету непријатељу.

Јапанци су 3. јула освојили тадашњи главни град Соломонових острва Тулаги, да би већ следећег дана били нападнути од стране 99 америчких авиона који том приликом потапају један јапански ражарач и три миноловца, оштећујући још четири друга брода. Иако се битка у Коралном мору, вођена 7. и 8. маја, завршила без победе, спречила је даље продирање Јапанаца ка Порт Морсби, престоници Нове Гвинеје). То је била прва велика поморска битка између јапанских и америчких носача авиона. Обе стране су изгубиле по два носача и неколико других бродова. Истовремено, је ова битка ушла је у историју као прва поморска битка коју су водили искључиво авионима, а да при томе бродови својим топовима уопште нису учествовали.

Битка код Мидвеја[уреди]

Амерички носач авиона „Yorktown“ тоне код Мидвеја
Главни чланак: Битка код Мидвеја

Праћењем јапанског радио преноса, САД су успеле да индентификују следећи велики циљ јапанског напада, Мидвеј, па на острва 25. и 26. маја пребацују појачања у људству, техници и авионима. Долази до одлучујућих битака 4, 6 и 7. јуна у којима су Јапанци имали на располагању четири велика носача авиона а Американци само два. Ипак, ову разлику у снагама надокнадила је стратешка предност коју су Американци имали због познавања непријатељских планова. Потопљена су сва четири јапанска носача авиона, изгубљена је једна крстарица, 322 авиона а погинуло је око 3.057 војника. Амерички губици били су знатно мањи са по једним потопљеним носачем и разарачем, 150 уништених авиона и 307 погинулих војника. Због тешког пораза и губитака Јапанци се после те битке повлаче.

Гвадалканал[уреди]

Такозвана "Операција „Watchtower“" започиње већ 1. јунa 1942, укрцавањем маринаца у шест транспортних бродова у Сан Диегу. Јединице 11. и 16. бригаде тактичких снага (Tactical Forces) 7. јуна крећу из Мидвеја према Гвадалканалу чиме започиње трећа поморска инвазија по величини у Другом светском рату, после Нормандије (Операција Оверлорд) и Италије (Операција Аваланче). Ноћу, 7. јула, после припреме кроз носаче авиона USS Saratoga, USS Wasp и USS Enterprise, главница 1. америчке морнаричке дивизије пристаје на северном делу острва, док делови дивизије пристају на острву Тулаги. Тиме започиње скоро седмомесечна борба за ова острва. Истог дана, Американци успевају да освоје скоро завршен јапански аеродром на Гвадалканалу, док на Тулаги долази до јаког отпора јапанских снага, укопаних на својим положајима. Два дана касније, Јапанцима долази у помоћ 8. јапанска флота у чијем се саставу налазе крстарице Шокаи, Аоба, Кинугаса, Фурутака, Како, Тенру, Јубари и разарач Јунаги. Сви ови бродови пролазе непримећени од стране радарског извиђачког брода "USS Blue", удаљеног само 40 км. Иако су при изласку из луке примећени од стране америчке подморнице С-38, ови бродови успшно пролазе до линија америчке флоте. У бици која се развија, савезници губе више бродова ("HMAS Canberra" (РАН), "USS Patterson", "USS Chichago" и "USS Baglej"), док при повлачењу, Јапанци изненађују северну групу и потапају крстарице "USS Vincennesс", "USS Quincu" и "USS Astoria", као и разараче "USS Helm" и "USS Wilson". Главну кривицу за ове губитке носе слабе комуникацијске везе између савезника. Иако су британски и аустралски извиђачки авиони дојавили долазак јапанске флоте, ове информације нису прослеђене до ратних бродова. Сукоб на острвима и даље се одвија док савезници и Јапанци нападају непријатељске конвоје са намирницама и опремом, проузроковајући нове, мање поморске битке у овом подручју.[6]

Операција Гвадалканал[уреди]

Припреме[уреди]

Припреме за ову тешку и дуготрајну борбу познату под кодним именом Операција „Watchtower“ почеле су 1. јула испловљавањем шест транспортних бродова с укрцаним маринцима из луке Сан Дијега у смеру острва Фиџи. Пратили су их један носач авиона, један бојни брод, четири крстарице и десет разарача. Поред тога, с истим одредиштем из Перл Харбора, 7. јула крећу два носача авиона, шест крстарица и четрнаест разарача.

У међувремену, јапанска морнарица подвргнута је потпуној реорганизацији, а поринута су у море два нова бојна брода, нови ескортни носач авиона и носач хидроавиона, као и више нових крстарица и разарача. Порт Морсби на Новој Гвинеји и даље је био жељени јапански циљ, па је од 20. јула било више јапанских покушаја да у близини формирају мостобран. Савезници су важдушним нападима ометали транспорте трупа па га Јапанци нису успели освојити.

У то време Америчка флота састаје се код острва Фиџи ради припреме за Операција „Watchtower“. Американци су се с Британцима договорили да се ради заваравања Јапанаца проведе искрцавање на Андаманска острва, што је трајало од 1. до 10. августа.

Гвадалканалска кампања[уреди]

Амерички рањеник у бици за Гвадалканал

Искрцавањем 7. августа на Гвадалканалу, највећем острву у групи Соломонских острва, Американци започињу операцију „Watchtower“, једну од најжешћих борби с највећим губицима током рата на Пацифику. Трајала је све до почетка 1943. године и била још једна прекретница у корист Американаца. Под тим именом обухваћен је цели низ поморских, али и копнених битака. Циљ искрцавања било је подручје јапанске ваздухопловне базе "Лунга Поинт", најзападније ваздушне базе за подршку поморским операцијама и угрожавање путева између Америке и Аустралије, а у досегу ове базе била је и Нова Гвинеја. Аеродром је заузет већ 8. августа после подне,али су и следећих неколико месеци за њега вођене жестоке борбе, јер су Јапанци свом снагом покушавали да поново добију контролу над њим. Борбе нису вођене само на копну, него и у водама између Гвадалканала и острва Саво. Напори Американаца да освоје, а Јапанаца да задрже Гвадалканал захтевали су бројна појачања у људству али и опреме и оружја. Резултат је био велики број потопљених бродова на обе стране што је том месту донело надимак "Теснац са гвозденим дном". Као решење Јапанци организују ноћни транспорт опреме и намирница брзим бродовима, претежно разарачима, који Американци називају Токио експрес. Ова кампања сматра се завршеном тек 8. фебруара 1943. године, када се Јапанци повлаче с Гвадалканала.

У септембру Јапанци настављају с инвазијом на Гилбертова острва, док савезници освајају делове Нове Гвинеје.

Последице[уреди]

Референце[уреди]

  1. Peace and War – United States Foreign Policy 1931-1941, Departement of State: Washington, 1943 na stranici: http://www.ibiblio.org/hyperwar/Dip/PaW/PaW-14.html Шаблон:Eng oznaka
  2. Diskussions with Japan 1941 and Pearl Harbor na stranici: http://www.mtholyoke.edu/acad/intrel/WorldWar2/pearl.htm
  3. Dokument "Memorandum [91] Regarding a Conversation Between the Secretary of State, the Japanese Ambassador (Nomura), and Mr. Kurusu" na stranici: http://www.ibiblio.org/pha/timeline/411201apw.html
  4. Chronology of the Dutch East Indies, December 1941 na stranici: http://www.dutcheastindies.webs.com/december1.html
  5. Оригинални текст телеграма Рузвелта цару Хирохиту на страници: http://www.ibiblio.org/hyperwar/Dip/PaW/264.html
  6. http://www.wlb-stuttgart.de/seekrieg/ksp/pazifik/guadalcanal.htm (немачки)

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]