Rh систем крвних група

С Википедије, слободне енциклопедије

Rh систем крвних група је систем крвних група код човјека. Садржи протеине на површини црвених крвних зрнаца. То је други по важности систем крвних група, послије AB0 система крвних група. Rh систем крвних група састоји се од 49 дефинисаних антигена крвних група,[1] међу којима је најважније пет антигена: D, C, c, E и e. Не постоји d антиген. Rh(D) статус особе се обично описује позитивним или негативним суфиксом након типа AB0 типа (нпр. неко ко је А+ има антиген А и антиген Rh(D), док неко ко је А- нема антиген Rh(D)). Изрази Rh фактор, Rh позитиван и Rh негативна, односе се само на антиген Rh(D). Антитијела на Rh антигене могу довести до реакције хемолитичке трансфузије, а антитијела на Rh(D) и Rh антигене дају значајан ризик од хемолитичке болести фетуса и новорођенчета.

Номенклатура[уреди | уреди извор]

Rh хаплотипска нотација[2]
Фишер—Рејс Винер
Dce R0
DCe R1
DcE R2
DCE RZ
dce r
dCe r'
dcE r″
dCE ry

Rh систем крвних група има два низа номенклатура: први су развили Роналд Фишер и Роберт Расел Рејс, а други Александар Соломон Винер. Оба система одражавали су алтернативне теорије насљеђивања. Фишер—Рејсов систем, који је данас чешћи, користи CDE номенклатуру. Овај систем се заснивао на теорији по којој одвојени ген контролише производ сваког одговарајућег антигена (нпр. „D ген” производ D антиген итд.). Међутим, d ген је био хипотетичан, а не стваран.

Винеров систем користи Rh—Hr номенклатуру. Овај систем се заснивао на теорији по којој је постојао један ген у једном локусу на свакој од двије копије хромозома 1, сваки доприносећи стварању вишеструких антигена. У овој теорији, ген R1 треба створити „крвне факторе” Rh0, rh′ и rh″ (што одговара савременој номенклатури D, C и E антигена) и ген r који ствара hr′ и hr″ (што одговара савременој номенклатури c и e антигена).[3]

Нотације двије теорије користе се наизмјенично у складиштењу резервне крви (нпр. Rho(D) значи RhD+). Винерова нотација је сложенија и гломазнија за рутинску употребу. Будући да је једноставније објаснити, Фишер—Рејсова теорија постала је чешће коришћења.

ДНК тестирање показало је да су обје дјелимично тачне: у ствари постоје два повезана гена, RHD ген који производи једну имунолошку специфичност (анти-D) и RHCE ген са вишеструким специфичностима (анти-C, анти-c, анти-E и анти-e). Тако се показало да је Винеров постулат према ком ген може имати више специфичности (нешто у шта се првобитно није вјеровало) тачан. С друге стране, Винерова теорија према којој постоји само један ген показала се нетачном, као и Фишер—Рејсова теорије да постоје три гена, а не два. CDE нотација која се користи у Фишер—Рејсовој номенклатури понекад се преуређује у DCE како би тачније представила колокацију C и E кодирања RhCE гена и олакшала интерпретацију.

Историја[уреди | уреди извор]

Антигени[уреди | уреди извор]

Протеини који носе Rh антигене су трансмембрански протеини, чија структура сугерише да су то јонски канали.[4] Главни антигени су D, C, E, c и e, који су кодирани са два сусједна генска локуса, RHD геном који кодира RhD протеин са D антигеном (и варијантама)[5] и RHCE ген који кодира протен RhCE протеин са C, E, c и e антигени (и варијантама).[6]

1. Rh+ крвна ћелија.
2. Rh- крвна ћелија.
3. Антигени на Rh+ крвној ћелији који је чине позитивном. Антигени омогућавају позитивном крвним ћелијама да се прикаче за одређена антитијела.

Rh фенотипи се лако идентификују кроз присуство или одсуство Rh површинских антигена. Као што се може видјети у доњој табели, већина Rh фенотипова може настати из неколико различитих Rh генотипова. Тачан генотип било ког појединца може се идентификовати само ДНК анализом. Што се тиче лијечења пацијената, обично је само фенотип од клиничког значаја како би се осигурало да пацијент није изложен антигену на који ће вјероватно развити антитијела. На основну статистичке расподјеле генотипова у мјесту поријекла пацијента, може се нагађати о вјероватном генотипу.

R0 (cDe или Dce) данас је најчешћи у Африци. Стога се у раним анализама крвних група често претпостављало да је алел типичан за популације на континенту; нарочито у подсахарском дијелу. Рад из 1963. сугерише да су високе фреквенције R0 вјероватно карактеристичне за древне јудејске Јевреје, који су емигрирали из Египта прије њиховог ширење по Средоземљу и Европи[7] на основу високог постотка R0 међу сефардским и ашкенашким Јеврејима у поређењу са старосједелачком популацијом Европе и релативна генетска изолација Ашкеназа. Међутим, новије студије су утврдиле учесталост R0 од само 24,3 међу неким афроазијским говорним групама на Рогу Африке,[8] као и веће фреквенције R0 међу неким другим афроазијским говорним групама у сјеверној Африци (37,3)[9] и међу неким Палестинцима у Леванту (30,4).[10]

Rh фенотипи и генотипи (УК, 1948)
Фенотип изражен на ћелији Генотип изражен у ДНК Преваленција
(%)
Фишер—Рејсова нотација Винерова нотација
D+ C+ E+ c+ e+ (RhD+) Dce/DCE R0RZ 0,0125
Dce/dCE R0rY 0,0003
DCe/DcE R1R2 11,8648
DCe/dcE R1r″ 0,9992
DcE/dCe R2r′ 0,2775
DCE/dce RZr 0,1893
D+ C+ E+ c+ e− (RhD+) DcE/DCE R2RZ 0,0687
DcE/dCE R2rY 0,0014
DCE/dcE RZr″ 0,0058
D+ C+ E+ c− e+ (RhD+) DCe/dCE R1rY 0,0042
DCE/dCe RZr′ 0,0048
DCe/DCE R1RZ 0,2048
D+ C+ E+ c− e− (RhD+) DCE/DCE RZRZ 0,0006
DCE/dCE RZrY < 0,0001
D+ C+ E− c+ e+ (RhD+) Dce/dCe R0r′ 0,0505
DCe/dce R1r 32,6808
DCe/Dce R1R0 2,1586
D+ C+ E− c− e+ (RhD+) DCe/DCe R1R1 17,6803
DCe/dCe R1r′ 0,8270
D+ C− E+ c+ e+ (RhD+) DcE/Dce R2R0 0,7243
Dce/dcE R0r″ 0,0610
DcE/dce R2r 10,9657
D+ C− E+ c+ e− (RhD+) DcE/DcE R2R2 1,9906
DcE/dcE R2r″ 0,3353
D+ C− E− c+ e+ (RhD+) Dce/Dce R0R0 0,0659
Dce/dce R0r 1,9950
D− C+ E+ c+ e+ (RhD−) dce/dCE rrY 0,0039
dCe/dcE r′r″ 0,0234
D− C+ E+ c+ e− (RhD−) dcE/dCE r″rY 0,0001
D− C+ E+ c− e+ (RhD−) dCe/dCE r′rY 0,0001
D− C+ E+ c− e− (RhD−) dCE/dCE rYrY < 0,0001
D− C+ E− c+ e+ (RhD−) dce/dCe rr′ 0,7644
D− C+ E− c− e+ (RhD−) dCe/dCe r′r′ 0,0097
D− C− E+ c+ e+ (RhD−) dce/dcE rr″ 0,9235
D− C− E+ c+ e− (RhD−) dcE/dcE r″r″ 0,0141
D− C− E− c+ e+ (RhD−) dce/dce rr 15,1020
  • Подаци узети из студије спроведене 1948. на узорку од 2000 људи у Уједињеном Краљевству..[11]
Rh фенотипи код пацијената и даваоца у Турској[12]
Rh фенотип CDE Пацијенти (%) Даваоци (%)
R1r CcDe 37,4 33,0
R1R2 CcDEe 35,7 30,5
R1R1 CDe 5,7 21,8
rr ce 10,3 11,6
R2r cDEe 6,6 10,4
R0R0 cDe 2,8 2,7
R2R2 cDE 2,8 2,4
rr″ cEe 0,98
RZRZ CDE 0,03
rr′ Cce 0,8

Rh антитијела[уреди | уреди извор]

Rh антитијела су IgG антитијела која се добијају излагањем Rh+ крви (обично или трудноћом или трансфузијом крвних деривата). Антиген D је најимуногенији од свих не-AB0 антигена. Приближно 80 особа које су D- и изложене су само једној D+ јединици произвешће антитијело анти-D. Постотак алоимунизације је значајно смањен код пацијената који активно губе крв.[13]

Сва Rh антитијела изузев D показују дозу (антитијело јаче реагује с хомозиготним крвним зрнцима као антигеном, него хетерезиготним зрнцима (EE има јачу реакцију у односу на Ee)).

Ако се открије анти-E, врло је вјероватно присуство анти-c (због комбинованог генетског насљеђа). Због тога је уобичајено одабрати c- и E- крв за трансфузију пацијентима који имају анти-E. Анти-c је чест узрок одложених реакција хемолитичке трансфузије.[14]

Хемолитичка болест новорођенчета[уреди | уреди извор]

Хемолитичко стање се јавља када постоји некомпатибилност између крвних група мајке и фетуса. Такође постоји потенцијална некомпатибилност ако је мајке Rh-, а отац Rh+. Када се открије било која некомпатибилност, мајке често прима инјекцију у 28. седмици трудноће и при порођају како би избјегла развој антитијела на фетус. Ови изрази не указују на то која специфична антиген—антитијело некомпатибилност је имплицирана. Поремећај у фетусу због Rh D некомпатибилности познат је као фетална еритробластоза.

  • ријеч хемолиза је настала од двије грче ријечи: хема (крв) и лизис (распадање/пропадање) или распадање црвених крвних зрнаца.
  • ријеч еритробластоза се односи на стварање незрелих црвених крвних зрнаца.

Када је стање узроковано Rh D некомпатибилношћу антиген—антитијело, користи се назив Rh D хемолитичка болест новорођенчета или само Rh болест. Овдје сензибилизација на Rh D антигене (обично фето-матерналном трансфузијом током трудноће) може довести до стварање мајчиних IgG анти-D антитијела која могу проћи кроз плаценту. Ово је од посебно значаја за D- жене у репродуктивној доби или раније, јер Rh D хемолитичка болест новорођенчета може утицати на било коју наредну трудноћу ако је новорођенче D+. Огромна већина Rh болести може се спријечити у савременој антенаталној њези инјекцијама IgG анти-D антитијела (Rho(D) имуно глобулин). Инциденција Rh болести математички је повезана са учесталошћу D- јединики у популацији, па је Rh болест ријетка у старосједелачким популацијама Африке и источне половине Азије, као и старосједелачким народима Океаније и Америке, али је чешћа у другим генетским групама, посебно из западне Европе, али и другим дијеловима западне Евроазије, а у мањој мјери и старосједелачки Сибирци, као и они мјешовите расе са значајним или доминантним поријеклом (нпр. велика већина Латино Америке и средње Азије).

  • Симптоми и знаци код фетуса:
    • Повећана јетра, слезине или срце и накупљање течности у абдомену фетуса виђено ултразвуком.
  • Симптоми и знаци код новорођенчета:
    • Анемија која ствара блиједило код новорођенчета.
    • Жутица тј. жута боја коже, биоњаче или слузокоже новорођенчета. Ово може бити очигледно одмах након рођења или након 24—48 сати након рођења. Узроковано је билирубином (једним од крајњих продуката уништавања црвених крвних зрнаца).
    • Повећање јетри и слезине новорођенчета.
    • Новорођенче може имати јак едем цијелог тијела.
    • Диспнеја (отежано дизање).

Подаци о популацији[уреди | уреди извор]

Према свеобухватној студији, свјетска учесталост Rh+ и Rh- крвних група приближна је постотку у односу 94:6. Иста студија је закључила да ће удио популације са Rh- крвном групом у будућности наставити даље да пада, прије свега због ниског природног прираштаја у Европи.[15] Учесталост Rh фактора крвних група и RhD- алела гена разликују се у различитим популацијама.

Population data for the Rh D factor and RhD neg allele[16]
Популација Rh(D)- (%) Rh(D)+ (%) Rh(D)- алели (%)
Афроамериканци ∼ 7 93 ∼ 26
Албанија[17] 10,86 89 слаб D 1,4
Баскија[18] 21—36 65 ∼ 60
Уједињено Краљевство[19] 17 83
Кина[19] < 1 > 99
Етиопљани[19] 1—21 99—79
Европљани (остали) 16 84 40
Индија[19] 0,6—8,4 99,4—91,6
Индонезија[19] < 1 > 99
Јапан[19] < 1 > 99
Корејци[20] < 1 > 99
Мадагаскар[19] 1 99
Мароканци[21] 9,5 90,5
Мароканци (Високи Атлас)[22] ∼ 29 71
Амерички старосједеоци ∼ 1 99 ∼ 10
Нигерија[23] 6 94
Саудијска Арабија[24] 8,8 91,2 29,5
Субекваторијална Африка[19] 1—3 99—97
Сједињене Државе[19] 15 85

Насљеђивање[уреди | уреди извор]

Панетов квадрат за насљеђивање Rh фактора. Квадрат посебно приказује два хетерозиготна Rh+ родитеља и могуће генотипове/фенотипове које би потомство могло имати.

Антиген D се насљеђује као један ген (RHD) (на кратком краку првог хромозома, p36.13—p34.3) са разним алелима. Иако веома поједностављени, могу се смислити алели који су позитивни или негативни за антиген D. Ген кодира RhD протеин на мембрани црвених крвних зрнаца. D− особе којима недостаје функционални RHD ген не производе антиген D и могу се имунизовати крвљу D+ особе.

Антиген D је доминантна особина. Ако су оба дјететова родитеља Rh-, дијете ће дефинитивно бити Rh-. У супротном, дијете може бити Rh+ или Rh-, у зависности од специфичних генотипова родитеља.[25]

Епитопи за сљедећа четири најчешћа Rh антигена — C, c, E и e — изражени су на веома сличном RhCE протеину који је генетски кодиран у RHCE гену, такође пронађено на хромозому 1. Показано је да је ген RHD настао дуплирањем гена RHCE током еволуције примата. Мишеви имају само један RH ген.[26]

RHAG ген, који је одговоран за кодирање Rh повезаним гликопротеином (RhAG), пронађен је на хромозому 6а.

Полипептиди произведени из гена RHD и RHCE формирају комплекс на мембрани црвених крвних зрнаца са Rh повезаним гликопротеином.[14]

Функција[уреди | уреди извор]

Полипептид крвне групе Rh C/E/D
Идентификатори
Симбол ?
ИнтерПро IPR002229

На основу структурне хомологије предложено је да је производ гена RHD, протеин RhD, мембрански транспортни протеин несигурне специфичности (CO2 или NH3) и непознате физиолошке улоге.[27][28] Тродимензионална структура сродног RHCG протеина и биохемијска анализа RhD протеинског комплекса указују да је RhD протеин један од три подјединице преносиоца амонијака.[29][30] Три студије[31][32][33] извијестиле су о заштитном ефекту RhD+ фенотипа, посебно хетерозиготног RhD, против негативног ефекта латентне токсоплазмозе на психомоторне способности заражених субјеката. RhD- у поређењу са RhD+ испитаницима без анамнестичних титара антитијела антитоксоплазме имају краће вријеме реакције у тестовима једноставног времена реакације. И обратно, RhD- субјекти са анамнестичким титрима (тј. са латентном токсоплазмозом) показали су много дуже вријеме реакције од RhD+. Објављени подаци сугеришу да је само заштита RhD+ хетерозигота била дугорочна по природи; заштита RhD+ хомозигота смањивала се током трајања инфекције, док су се способности RhD- хомозигота смањивале одмах након инфекције. Укупна промјена у времена реакције увијек је већа код RhD- групе него код RhD+ групе.

RHD полиморфизам[уреди | уреди извор]

Поријекло RHD полиморфизма[уреди | уреди извор]

Поријекло RHD полиморфизма дуго је било еволуциона енигма.[34][35][36] Прије појаве модерне медицине, носиоци ријеђег алела (нпр. RhD- жене у популацији RhD позитивних или RhD+ мушкарци у популацији RhD негативних) били су у неповољном положају јер су нека од њихове дјеце (RhD+ дјеца кој су родиле преимнунизоване RhD- мајке) имала већи ризик од феталне или послијепорођајне смрти или нарушавања здравља од хемолитичке болести.

Ако узмемо у обзир природну селекцију, регија RHD—RHCE је структурно предиспонирана за многе мутације забиљежена код људи, јер је пар настао дуплирањем гена и остао довољно сличан да би дошло до неједнаког преласка.[26] Поред случаја када је D избрисан, укрштање такође може произвести један ген који је мијеша ексоне и из RHD и из RHCE, чинећи већину дјелемичних D типова.[37]

Слаб D[уреди | уреди извор]

У серолошком тестирању, D+ крв се лако идентификује. Јединице које су D− често се поново тестирају како би се искључила слабија реакција. Та појава је раније означавана као Du, што је превазиђено.[38] По дефиницији, слаби D фенотип карактерише негативна реакција са анти-D реагенсом при непосредном центрифуговању (IS), негативна реакција након инкубације од 37°C и позитивна реакција у фази антихуманог глобулина (AHG). Слаб D фенотип може се јавити на више начина. У неким случајевима овај фенотип се јавља због измијењеног површинског протеина који је чешћи код људи европског поријекла. Такође се јавља насљедни облик, као резултат ослабљеног облика гена R0. Слаб D се такође може јавити као „C in trans”, при чему је C ген пристан на хромозому супротном од D гена (као у комбинацији R0r' или „Dce/dCe”). Тестирње је тешко, јер употреба различитих анти-D реагенса, посебно старијих поликлоналних реагенса, може дати различите резултате.

Практична импликација овога је да ће људи са овим подфенотипом имати продукт означен као „D+” када дају крв. Када примају крв, понекад се уписује као „D-”, мада је ово предмет појединих расправа. Већина „слабих D” пацијената може добити „D+” крв без импликација.[37] Међутим, важно је правилно идентификовати оне који се морају сматрати D+ или D−. Ово је важно, јер већина банака крви има ограничену количину D− крви и правилна трансфузија је клинички релевантна. У том погледу, генотипизација крвних група је знатно поједноставила откривање различитих варијанти у Rh систему крвних група.

Дјелимичан D[уреди | уреди извор]

Важно је разликовати слаби D (због квантитативне разлике у антигену D) од дјелимичног D (због квалитативне разлике у антигену D). Једноставно речено, слаб D фенотип је настао због смањеног броја D антигена на црвеним крвним зрнцима. Насупрот томе, дјелимични D фенотип је посљедица промјене D-епитола. Дакле, у дјелимичном D, број D антигена се не смањује, већ се мијења структура протеина. Ове особе, ако се аломунизују на D, могу да произведу анти-D антитијело. Због тога би дјелимични D пацијенти који дају крв требали бити означени као D+, али ако примају крв, требали би бити означени као D− и примати D− јединице.[14]

У прошлости, дјелимични D се означавао као „D мозаик” или „D варијанта”. Различите дјелимичне D фенотипове дефинишу различити D епитопи на спољној површини мембране црвених крвних зрнаца. Описано је више од 30 различитих дјелимичних D фенотипова.[14]

Rh0 фенотип[уреди | уреди извор]

Rh0 особе немају Rh антигене (без Rh или RhAG) на својим црвеним крвним зрнцима. Ово ријетко стање[39] названо је „златна крв”.[40] Као посљедица одсуства Rh антигена, Rh0 црвеним крвним зрнцима такође недостају LW или Fy5 и показују слабу експресију S, s и U антигена. Црвена крвна зрнца којима недостају Rh/RhAG протеини имају структурне абнормалности (попут стоматоцитозе) и дефекте ћелијске мембране који могу резултирати хемолитичком анемијом.[14][39] Широм свијета само 43 особе имају овај фенотип. Од чега је само 9 активних донора.[40] Његова својства чине га привлачним за бројне медицинске примјене, али недостатак га чини скупим за транспорт и набавку.[41]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Dean, Laura (2005). „The Rh blood group”. Blood Groups and Red Cell Antigens (на језику: енглески). National Center for Biotechnology Information (US). Приступљено 1. 6. 2021. 
  2. ^ „Learn Serology: Introduction”. learnserology.ca (на језику: енглески). Приступљено 1. 6. 2021. 
  3. ^ Wiener, Alexander S. (1. 12. 1949). „Genetics and nomenclature of the Rh-Hr blood types”. Antonie van Leeuwenhoek (на језику: енглески). 15 (1): 17—28. ISSN 1572-9699. doi:10.1007/BF02062626. Приступљено 1. 6. 2021. 
  4. ^ „dbRBC – Blood Group Antigen Gene Mutation Database”. ncbi.nlm.nih.gov (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 13. 2. 2011. Приступљено 1. 6. 2021. 
  5. ^ „RHD Rh blood group D antigen [Homo sapiens (human)] – Gene – NCBI”. www.ncbi.nlm.nih.gov (на језику: енглески). Приступљено 1. 6. 2021. 
  6. ^ „RHD Rh blood group D antigen [Homo sapiens (human)] – Gene – NCBI”. www.ncbi.nlm.nih.gov (на језику: енглески). Приступљено 1. 6. 2021. 
  7. ^ Ottensooser, F.; Leon, N.; Sato, M.; Saldanha, P. H. (1963). „Blood groups of a population of Ashkenazi Jews in Brazil”. American Journal of Physical Anthropology (на језику: енглески). 21 (1): 41—48. ISSN 1096-8644. doi:10.1002/ajpa.1330210106. 
  8. ^ Harrison, G. A.; Küchemann, C. F.; Moore, M. a. S.; Boyce, A. J.; Baju, T.; Mourant, Arthur Ernest; Godber, Marilyn J.; Glasgow, Bridget G.; Kopeć, Ada C.; Tills, D.; Clegg, E. J. (9. 10. 1969). „The effects of altitudinal variation in Ethiopian populations”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. B, Biological Sciences (на језику: енглески). 256 (805): 147—182. doi:10.1098/rstb.1969.0040. Приступљено 1. 6. 2021. 
  9. ^ Metri, Ammaria Aouar; Sidi-Yakhlef, Adel; Biémont, Christian; Saïdi, Mohamed; Chaïf, Okacha; Ouraghi, Sid Ahmed (2012). „A genetic study of nine populations from the region of Tlemcen in Western Algeria: a comparative analysis on the Mediterranean scale”. Anthropological Science (на језику: енглески). 120 (3): 209—216. doi:10.1537/ase.120618. Приступљено 1. 6. 2021. 
  10. ^ Skaik, Younis Abed EL-Wahhab (1. 7. 2011). „The Rh allele frequencies in Gaza city in Palestine”. Asian Journal of Transfusion Science (на језику: енглески). 5 (2): 150. ISSN 0973-6247. doi:10.4103/0973-6247.83241. Приступљено 1. 6. 2021. 
  11. ^ Race RR, Mourant AE (1948). „The Rh Chromosome Frequencies in England” (PDF). Blood. 3 (6): 689—695. PMID 18860341. doi:10.1182/blood.V3.6.689.689Слободан приступ. Приступљено 2010-11-14. [мртва веза]
  12. ^ Canatan, Duran; Nilgün Acar; Banu Kiliç (1999). „Rh Subgroups and Kell Antigens in Patients With Thalassemia and in Donors in Turkey” (PDF). Turkish Journal of Medical Sciences. 29: 155—7. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2008-12-17. Приступљено 2008-10-17. 
  13. ^ Roback, John; MD; Combs, Martha Rae; MT(ASCP)SBB; Grossman, Brenda; Hillyer, Christopher (2008). Technical Manual (на језику: енглески). Bethesda, Md. 
  14. ^ а б в г д Mais, Daniel D. (2008). Quick compendium of clinical pathology (на језику: енглески) (2 изд.). Chicago: ASCP Press. ISBN 978-0-89189-567-1. 
  15. ^ „Blood Type Frequencies by Country including the Rh Factor – Rhesus Negative”. www.rhesusnegative.net (на језику: енглески). Приступљено 3. 6. 2021. 
  16. ^ Mack, Steve (21. 3. 2001). „Re: Is the RH negative blood type more prevalent in certain ethnic groups?”. MadSci Network. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2011. 
  17. ^ Xhetani M, et al. (јун 2014). „Distribution of Rhesus blood group antigens and weak D alleles in the population of Albania = Blood Transfusion Journal”. Blood Transfusion. 12 (4): 565—569. PMC 4212038Слободан приступ. PMID 24960662. doi:10.2450/2014.0240-13. 
  18. ^ Touinssi M, Chiaroni J, Degioanni A, De Micco P, Dutour O, Bauduer F (2004). „Distribution of rhesus blood group system in the French basques: a reappraisal using the allele-specific primers PCR method”. Human Heredity. 58 (2): 69—72. PMID 15711086. S2CID 44542508. doi:10.1159/000083027. 
  19. ^ а б в г д ђ е ж з Golassa, Lemu; et al. (2017). „High rhesus (Rh (D)) negative frequency and ethnic-group based ABO blood group distribution in Ethiopia”. BMC Research Notes. 10 (1): 330. PMC 5530478Слободан приступ. PMID 28747227. doi:10.1186/s13104-017-2644-3. 
  20. ^ Kim, Ji Yeon; Kim, Sung Yeun; Kim, Chong-Ahm; Yon, Gyu Sung; Park, Sung Sup (4. 3. 2005). „Molecular characterization of D– Korean persons: development of a diagnostic strategy”. Transfusion. 45 (3): 345—352. PMID 15752151. doi:10.1111/j.1537-2995.2005.04311.x. 
  21. ^ EL Wafi, M; EL Housse, H; Nourichafi, N; Bouisk, K; Benajiba, M; Habti, N (2016). „Prevalence of weak D phenotype among D negative C/E+ blood donors in Morocco” (PDF). International Journal of Blood Transfusion and Immunohematology. 6 (1): 3—7. doi:10.5348/ijbti-2016-22-OA-2Слободан приступ. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 28. 8. 2016. Приступљено 3. 2. 2018. 
  22. ^ Weinstock, Christof (јануар 2014). „It is worthwhile filling in the remaining blank spots for blood group antigen frequencies”. Blood Transfusion. 12 (1): 3—6. PMC 3926725Слободан приступ. PMID 24120599. doi:10.2450/2013.0192-13. 
  23. ^ Enosolease ME, Bazuaye GN (јануар 2008). „Distribution of ABO and Rh-D blood groups in the Benin area of Niger-Delta: Implication for regional blood transfusion”. Asian Journal of Transfusion Science. 2 (1): 3—5. PMC 2798756Слободан приступ. PMID 20041069. doi:10.4103/0973-6247.39502. 
  24. ^ Eweidah, M. H.; Rahiman, S.; Ali, M. D. H.; Al-Shamary, A. M. D. (април 2011). „Distribution of ABO and Rhesus (RHD) Blood Groups in Al-Jouf Province of the Saudi Arabia” (PDF). The Anthropologist. 13 (2): 99—102. S2CID 75537061. doi:10.1080/09720073.2011.11891182. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2. 1. 2013. Приступљено 3. 2. 2018. 
  25. ^ „ABO inheritance patterns”. transfusion.com.au (на језику: енглески). Приступљено 3. 6. 2021. 
  26. ^ а б Wagner, Franz F.; Flegel, Willy A. (15. 3. 2002). „RHCE represents the ancestral RHposition, while RHD is the duplicated gene”. Blood. 99 (6): 2272—2274. ISSN 0006-4971. doi:10.1182/blood-2001-12-0153. Приступљено 3. 6. 2021. 
  27. ^ Kustu, S.; Inwood, W. (1. 3. 2006). „Biological gas channels for NH3 and CO2: evidence that Rh (Rhesus) proteins are CO2 channels”. Transfusion Clinique et Biologique (на језику: енглески). 13 (1-2): 103—110. ISSN 1246-7820. doi:10.1016/j.tracli.2006.03.001. Приступљено 3. 6. 2021. 
  28. ^ Biver, S.; Scohy, S.; Szpirer, J.; Szpirer, C.; André, B.; Marini, A.-M. (1. 3. 2006). „Physiological role of the putative ammonium transporter RhCG in the mouse”. Transfusion Clinique et Biologique (на језику: енглески). 13 (1-2): 167—168. ISSN 1246-7820. doi:10.1016/j.tracli.2006.03.003. Приступљено 3. 6. 2021. 
  29. ^ Gruswitz, Franz; Chaudhary, Sarika; Ho, Joseph D.; Schlessinger, Avner; Pezeshki, Bobak; Ho, Chi-Min; Sali, Andrej; Westhoff, Connie M.; Stroud, Robert M. (25. 5. 2010). „Function of human Rh based on structure of RhCG at 2.1 Å”. Proceedings of the National Academy of Sciences (на језику: енглески). 107 (21): 9638—9643. ISSN 0027-8424. doi:10.1073/pnas.1003587107. Приступљено 3. 6. 2021. 
  30. ^ Westhoff, Connie M. (1. 1. 2007). „The Structure and Function of the Rh Antigen Complex”. Seminars in Hematology (на језику: енглески). 44 (1): 42—50. ISSN 0037-1963. doi:10.1053/j.seminhematol.2006.09.010. Приступљено 3. 6. 2021. 
  31. ^ Novotná, M.; Havlíček, J.; Smith, A. P.; Kolbeková, P.; Skallová, A.; Klose, J.; Gašová, Z.; Písačka, M.; Sechovská, M.; Flegr, J. (2008). „Toxoplasma and reaction time: role of toxoplasmosis in the origin, preservation and geographical distribution of Rh blood group polymorphism”. Parasitology (на језику: енглески). 135 (11): 1253—1261. ISSN 1469-8161. doi:10.1017/S003118200800485X. Приступљено 10. 6. 2021. 
  32. ^ Flegr, Jaroslav; Novotná, Martina; Lindová, Jitka; Havlícek, Jan (август 2008). „Neurophysiological effect of the Rh factor. Protective role of the RhD molecule against Toxoplasma-induced impairment of reaction times in women”. Neuro Endocrinology Letters. 29 (4): 475—481. ISSN 0172-780X. Приступљено 10. 6. 2021. 
  33. ^ Flegr, Jaroslav; Klose, Jiří; Novotná, Martina; Berenreitterová, Miroslava; Havlíček, Jan (26. 5. 2009). „Increased incidence of traffic accidents in Toxoplasma-infected military drivers and protective effect RhD molecule revealed by a large-scale prospective cohort study”. BMC Infectious Diseases (на језику: енглески). 9 (1): 72. ISSN 1471-2334. doi:10.1186/1471-2334-9-72. Приступљено 10. 6. 2021. 
  34. ^ Haldane, J. B. S. (1941). „Selection Against Heterozygosis in Man”. Annals of Eugenics (на језику: енглески). 11 (1): 333—340. ISSN 2050-1439. doi:10.1111/j.1469-1809.1941.tb02297.x. Приступљено 10. 6. 2021. 
  35. ^ Fisher, R. A.; Race, R. R.; Taylor, G. L. (јануар 1944). „Mutation and the Rhesus Reaction”. Nature (на језику: енглески). 153 (3873): 106—106. ISSN 1476-4687. doi:10.1038/153106b0. Приступљено 10. 6. 2021. 
  36. ^ Li, C. C. (1. 7. 1953). „Is Rh Facing a Crossroad? A Critique of the Compensation Effect”. The American Naturalist (на језику: енглески). 87 (835): 257—261. ISSN 0003-0147. doi:10.1086/281782. Приступљено 10. 6. 2021. 
  37. ^ а б Brecher 2005, стр. 323.
  38. ^ Brecher 2005, стр. 322.
  39. ^ а б Cartron, Jean-Pierre (1. 12. 1999). „RH blood group system and molecular basis of Rh-deficiency”. Best Practice & Research Clinical Haematology (на језику: енглески). 12 (4): 655—689. ISSN 1521-6926. doi:10.1053/beha.1999.0047. Приступљено 10. 6. 2021. 
  40. ^ а б „Rhnull, the Rarest Blood Type on Earth, Has Been Called the "Golden Blood". Curiosity.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 5. 12. 2019. Приступљено 10. 6. 2021. 
  41. ^ Bailey, Penny (20. 10. 2014). „The man with the golden blood”. Mosaic Science (на језику: енглески). Приступљено 10. 6. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Brecher, Mark E. (2005). Technical manual (на језику: енглески) (15 изд.). Bethesda, Md.: American Association of Blood Banks. ISBN 978-1-56395-196-1. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Rh на BGMUT бази података