Социјалдемократска партија Немачке

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са SPD)
Социјалдемократска партија Немачке
Sozialdemokratische Partei Deutschlands
SPD logo.svg
Вођа Мартин Шулц
Генерални секретар Катарина Барли
Основана 1875.
Седиште Берлин
 Немачка
Млади огранак Јусос
Број чланова  (2015) 445.534[1]
Идеологија Социјалдемократија,
Трећи пут[2],
Европеизам.
Политичка позиција Леви центар
Међународно чланство Прогресистичка алијанса и Социјалистичка интернационала
Европска странка Партија европског социјализма
Група у Европском парламенту Прогресистичка алијанса социјалиста и демократа
Бундестаг
192 / 630
Европски парламент
27 / 96
Званични веб-сајт

Социјалдемократска партија Немачке (СПД) (Sozialdemokratische Partei Deutschlands - SPD) је друга најстарија политичка партија у Немачкој и једна од највећих у свету, која је свој 140. рођендан прославила 2003. године. Веома блиска са радничким покретима и синдикатима, СПД се сврстава у групу социјалдемократских партија лево од центра.[2][3]

СПД је чланица Социјалистичке Интернационале.

Чланови партије млађи од 35 година су организовани у омладинској подорганизацији Јусосу.

Тренутни председник партије је Зигмар Габријел (нем. Sigmar Gabriel).

Деловање[уреди]

Основана је године 1863. и њена оригинална платформа је било залагање за социјализам. Иако ју је за време Другог Рајха забрањивао канцелар Ото фон Бизмарк, њени чланови су били бирани у Рајхстаг и Бисмарцк је, како би сузбио њихов утицај, донео низ реформи којима је по први пут у историји уведен модерни систем пензионерског и социјалног осигурања. Године 1912. СПД се наметнула као најјача странка у Рајхстагу. Упркос револуционарној реторици, СПД је с временом постала део естаблишмента те је подржала царску владу приликом уласка у Први светски рат. Након пораза Немачке у рату, челници СПД-а су предводили збацивање монархије и успостављање Вајмарске републике, али су се такође и крваво обрачунали са својим друговима који су прихватили комунизам.

СПД, која је револуционарни социјализам у потпуности заменила реформском социјалдемократијом, свој програм није била у стању провести због оштрих одредби Версајског мировног споразума, велике економске кризе и политичке нестабилности која је завршена доласком нациста на власт. Нова влада је године 1933. забранила рад СПД.

Након Другог светског рата, СПД је обновљена у делу Немачке под доминацијом западних савезника, док су њени чланови у источном делу под совјетском доминацијом присилно уједињени у с комунистима у владајућу Јединствену социјалистичку партију Немачке.

На западу је СПД била у опозицији све док године 1966. није с владајућим демохришћанима ушла у велику коалицију. Захваљујући популарном Вилију Бранту је године 1969. освојила власт те је задржала све до године 1982. када су их њихови савезници из центристичке ФДП одбацили у корист ЦДУ.

СПД је у другој половини 1990-их под вођством Герхарда Шредера одбацила класични социјалдемократски програм у корист неолибералног Трећег пута те године 1998. заједно са Зеленима преузела власт од ЦДУ. Под влашћу СПД Немачка је забележила економску стагнацију, пораст незапослености те јачање екстремних странака с лева и десна. Због свега тога су године 2005. расписани ванредни избори, пре којих се лева фракција странке одметнула и заједно с бившим комунистима из ДДР-а створила Левицу. Након избора су СПД и ЦДУ договорили стварање велике коалиције на челу с Ангелом Меркел из ЦДУ.

На изборима 2009. СПД губи огроман број гласова и са 23,0% доживљује најгори резултат у својој историји. Након тога прелази у опозицију, док нову власт формирају ЦДУ и либерали.

На изборима 2013. под вођством Пера Штајнбрика побољшава резултат са 25,7% гласова и улази поновно у велику коалицију са демохришћанима.

Извори[уреди]

  1. „Parteien laufen Mitglieder weg”. Stuttgarter Zeitung. Приступљено 24. 5. 2015. 
  2. 2,0 2,1 Parties and Elections in Europe: The database about parliamentary elections and political parties in Europe, by Wolfram Nordsieck
  3. Merkel, Wolfgang (2008). Social Democracy in Power: the capacity to reform. London: Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-43820-9.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ);

Литература[уреди]

  • Merkel, Wolfgang (2008). Social Democracy in Power: the capacity to reform. London: Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-43820-9.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ);

Спољашње везе[уреди]