Веверице (род)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Sciurus)

Веверица
Временски распон: средина миоценаданас
Источна сива веверица
(Sciurus carolinensis)
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Rodentia
Породица: Sciuridae
Племе: Sciurini
Род: Sciurus
Linnaeus, 1758
Подродови

Tenes
Sciurus
Hesperosciurus
Otosciurus
Guerlinguetus
Hadrosciurus
Urosciurus

Веверица (лат. Sciurus) род је глодара из истоимене породице (Sciuridae).

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Веверица је дуга око 45 cm, заједно са репом, а тешка 300-400 грама. Има прекрасан реп, дуг и обрастао дугачком, густом длаком. Служи јој као кормило кад скаче кроз ваздух, као и за одржавање равнотеже док јури по гранама дрвећа. Има врло снажне секутиће, који јој непрекидно расту тако да је, да би их истрошила, присиљена да глође и грицка по цео дан. Дуго се задржавају на дрвећу па су им удови прилагођени пењању. На шапама има пет прстију, размештених као прсти на нашој шаци и може лако да хвата предмете и да се хвата за разна упоришта. Помоћу дугачких, шиљатих канџи вешто се пење по деблима и гранама дрвећа и стрмоглавце спушта. Дугачке задње шапе јој служе за скокове од неколико метара. Њено крзно је лепе црвенкасто смеђе боје а беле с трбушне стране. Некима је лети крзно тамно попут угља. Зими постаје сиво. На усправним ушима имају праменчић длака. Веверице су живахне дневне животињице доброг слуха, вида и њуха. Праве гнезда и склоништа у која сакупљају храну за зимски период.[1]

Станиште[уреди | уреди извор]

Веверица живи на храсту, бору, јели и букви, у сеновитим и влажним шумама. Распрострањене су у читавој Европи, Азији и Америци, нема их само у Аустралији и на Мадагаскару. Кад наступи зима повлачи се у гнездо које је округло и изгледа као велика лопта.[1] Најраширенија је европска веверица (лат. Sciurus vulgaris)

Храна[уреди | уреди извор]

Веверице се хране семеном, плодовима, гусеницама, сасвим младим птицама и јајима, чак и стрвинама, а глођу и кору дрвећа, па могу бити и штетне. Ипак највише воли жир, лешнике и орахе. Док једе, обично седи на задњим шапицама, са репом савијеним дуж леђа. Залогаје приноси устима предњим шапама, зубићима прегризе кору и онда прстима вади садржај. Веома је радознала и нема кутка у шуми који неће истражити. По цео дан трага за жиревима које скупља и сакрива у дупље дрвета које јој служи као остава. Зими одлази у оставу и једе храну коју је спремила.[1]

Размножавање[уреди | уреди извор]

Женка се коти лети два пута и окоти од 3 до 7 младих. Кад се окоте, мале веверице су слепе, голе и слабашне. У топлини гнезда и под великом пажњом мајке, почињу се развијати, добијати крзно, и шапице им постају чвршће. Кад наврше месец дана престају да сисају мајчино млеко и почињу да се хране воћем и семеном као одрасле. Тада их мајка изводи из гнезда за прве подуке. Убрзо науче да се пењу по стаблима и да одржавају равнотежу репом. После неколико месеци савладају све вештине, напуштају мајку и почињу самосталан живот.[1]

Занимљивост[уреди | уреди извор]

Веверице не могу да оболе од беснила, нити могу бити преносиоци ове болести.[2]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г [Мала енциклопедија животињског царства], Просвета
  2. ^ Политикин забавник: „Јесте ли већ чули да...“; број 2961; датум: 7.11.2008. Издаје и штампа: Политика АД.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]