Опсада Кијева (1240)
| Опсада Кијева (1240) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део монголског освајања Русије | |||||||
.png) Монголи опседају Кијев | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Монголско царство | Галиција-Волинија | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Монгке-кан | војвода Дмитро | ||||||
| Јачина | |||||||
| Неколико тумена(10.000) номадске коњице | 1000 ратника и неколико хиљада грађана | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| знатни | тешки, град спаљен | ||||||
.jpg)
Опсада Кијева 1240. била је последњи чин монголског освајања Русије.
Увод[уреди | уреди извор]
.jpg)
Први монголски поход, у зиму 1237-38. покорио је Рјазањску и Владимир-Суздаљску кнежевину, док је други поход у јесен 1239. освојио кнежевину Черњигов. Кијевски велики кнез Михаило тада је одбио да се преда Монголима, и они су се повукли без борбе. Нови поход, на Кијев, дошао је у лето 1240.
Увод[уреди | уреди извор]
Након што је погубио монголске преговараче, кнез Михаило побегао је у Угарску, тражећи помоћ од краља Беле IV. Пред Татарима, Кијев се предао кнезу Данилу Галичком, који је упутио војводу Дмитра да брани град[1].
Опсада[уреди | уреди извор]
На Кијев је дошао лично Бату-кан, са Субудај-багатуром и свом монголском силом[1]. Грађани, предвођени војводом Дмитром, храбро су бранили зидине, а када су оне проваљене монголским катапултима, утврдили су се у цркви Пресвете Богородице. Град је освојен након 3 месеца опсаде, али је војвода Дмитро поштеђен због своје храбрости[1].
Последице[уреди | уреди извор]
Монголи су опљачкали град и побили на хиљаде: када је Ђовани де Пиано Карпини прошао кроз Кијев 1246, видео је расуте лобање на све стране, док је град имао само 200 насељених кућа.[2]
Након опсаде, Кијев је припао великом кнезу Јарославу II Владимирском, који се 1243. покорио Бату-кану и добио јарлик (дозволу) да влада Владимир-Суздаљем.
Кнез Михаило вратио се 1242. празних руку из Угарске у Черњигов. 1246. погубљен је у Сарају од Бату-кана, зато што је одбио да се поклони монголским идолима. Руска православна црква слави га као Светог Михаила Черњиговског.
Пад Кијева 1240. означио је крај монголског освајања Русије: све до 1380. (Битка на Куликовом пољу) руски кнезови владаће по милости ( "јарлик", даровница) монголских владара у Каракоруму, а затим у Сарају. Пут у Европу био је отворен.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „Русские летописи. Галицко Волынская летопись Ипатьевский список 13 век”. www.bibliotekar.ru. Приступљено 01. 04. 2018.
- ^ Durant 2011, стр. 738–739.
- ^ Гажевић, Никола (1970). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 569, том 5.
Литература[уреди | уреди извор]
- Durant, Will (2011). The Age of Faith : the Story of Civilization, Volume IV. 3M Company. [Place of publication not identified]: Simon & Schuster. стр. 738—739. ISBN 9781451647617. OCLC 869431083.