Сикизам

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Sikistička filozofija)
Канда, симбол сикизма.

Сикизам или сикхизам (/ˈsɪkɪzəm/; или Sikhi[3] Sikkhī, од Sikh са значењем „следбеник”, или „ученик”) је монотелитичка[4][5] монотеистичка религија, која води порекло из панџабског региона Индијског потконтинента са краја 15. века.[6][7] Ово је једна од најмлађих светских религија, и пета по броју следбеника. Основ сикизма је веровање у једног Бога заснованог на учењима десет гуруа која су сакупљена у светој књизи Сика гуруа Грант Сахиба.[8][9][10] У сикизму се примећује комбинација монотеистичких елемената из ислама са хиндуским традицијама.[8][9][10]

Број Сика у свету се тренутно процењује на око 25 милиона, по чему је сикизам пета религија на свету. Око 20 милиона Сика живи у Индији, пре свега у северној провинцији Панџаб.[11][12] Иако Панџаб захвата и један део Пакистана, велика већина Сика се након раздвајања Индије и Пакистана 1947. године преселила у Индију.[6][13] У Уједињеном Краљевству, САД и Канади постоје многобројне заједнице Сика. Осим тога, у Малезији и Сингапуру постоји бројна мањина Сика. Панџаби језик, који се пише гурмуки писмом, у знатној мери је везан за сикизам.

Након избора у Индији 2004. године, др Манмохан Синг је постао први Сик који је постао премијер Индије. То је први пут у историји модерне Индије да ову позицију заузима неко ко није хиндус.

Сикизам је базиран на духовном учењу гуруа Нанака, првог гуруа (1469–1539),[14] и девет гуруа Сика који су му следили. Десети гуру, Гобинд Синг, именовао је свето писмо Сика гуру Грант Сахиб својим наследником, чиме је окончана линија људских гуруа и свето писмо је постало вечни, религиозно духовни водич Сика.[15][16][17] Сикизам одбацује тврдње да било која специфична верска традиција има монопол над апсолутном истином.[18][19]

Свето писмо Сика почиње са ик онкаром (ੴ), његовим Мул Мантаром и фундаменталном молитвом о једном врховном бићу (Богу).[20][21] Сикизам наглашава симран (медитацију о речима гуруа Гранта Сахиба), што може да буде музички изражено кроз киртан или интерно путем нам јапоа (понављања божјег имена) као начина да се осети божје присуство. Сикизам учи следбенике да трансформишу „Пет Лопова” (пожуду, бес, похлепу, приврженост и его). Секуларни живот се сматра преплетеним са духовним животом.[22] Гуру Нанак је учио да живљење „активног, креативног и практичног живота” испуњеног „истинитошћу, верношћу, самоконтролом и чистотом” је изнад метафизичке истине, и да је идеални човек онај који „успостави јединство са Богом, знајући његову вољу, спроводећи ту његову вољу”.[23] Гуру Харгобинд, шести гуру Сика, успоставио је да су политичко/темпорално (Мири) и духовно (Пири) царство узајамно коегзистирајући.[24]

Сикизам је еволуирао у време религиозног прогона. Два гуруа Сика – гуру Арјан (14. април 1563—25. мај 1605.) и гуру Тег Бахадур (12. април 1621—19. децембар 1675.), били су мучени и погубљени по команди могулских владара након што су одбили да се конвертују у ислам.[25][26] Прогон Сика је подстакао оснивање Калсе као реда за заштиту слободе свести и вероисповести,[25][27] са својствима „Sant-Sipāhī” – светих војника.[28][29] Калсу је основао задњи гуру Сика, гуру Гобинд Синг.

Терминологија Сика[уреди | уреди извор]

Већина записа Сика је оригинално била написана у гурмукхи алфабету, писму које је стандардизовао гуру Ангад полазеђи од ланда писма које је кориштено у северној Индији.[30][31] Следбеници сикизма су познати као Сики, што значи ученици или следбеници гуруа. Англикована реч 'Sikhism' је изведена из панџабског глагола Sikhi, са коренима у Sikhana (учити), и Sikhi што означава „временски пут учења”.[32][33]

Филозофија и учења[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Филозофија Сика
Унутрашњост Акал Такта

Дефиниција Сика :

Свако људско биће које верно верује у
i. Једно бесмртно биће,
ii. Десет гуруа, од гуруа Нанак Сахиба до гуруа Гобинд Синг Сахиба,
iii. Гуруа Гранта Сахиба,
iv. Исказе и учења десет гуруа и
v. крштење завештано десетим гуруом, и онај који не дугује оданост било којој другој религији, је Сик.[34]

Основа сикизма лежи у учењима гуруа Нанака и његових следбеника. Многи извори називају сикизам монотеистичком религијом,[35][36] мада има и оних који га називају монистичком и панентеистичком религијом.[6][37][38] Према Еленор Незбит, енглески приказ сикизма као монотеистичке религије „често погрешно поткрепљује семитско разумевање монотеизма, уместо гуру Нанакове мистичке свесности онога који се изражава кроз многе. Међутим, оно што није у неудоумици је нагласак на 'једном'”.[39]

У сикизму, концепт „Бога” је Вахегуру који се сматра Ниранкаром (безобличним), акал (ванвременским), и Алак Наранђан (невидљивим). Свето писмо Сика почиње са ик онкаром (ੴ), што се односи на „безобличног”,[21][40] и што се у традицији Сика схвата као монотеистичко јединство Бога.[41] Сикизам се класификује као једна од индијских религија заједно са будизмом, хиндуизмом и ђаинизмом, имајући у виду њихово географско порекло и мноштво заједничких концепата.[42][43]

Филозофија Сика не одобрава дихотомију у духовном развоју и морално искреном понашању (sach achar). Њен оснивач гуру Нанак је сумирао ту перспективу са „Истина је највиша врлина, али још више је истинитосно живљење”.[44]

Историја[уреди | уреди извор]

Гуру Нанак, оснивач сикизма и први од једанаест гуруа Сика

Оснивач сикизма, Гуру Нанак, рођен је 1469. године у хиндуској породици на североистоку Индије. Након четири путовања на све четири стране света (Тибет, Шри Ланка, Бенгал, Мека и Багдад), Гуру Нанак је почео да проповеда нову религију и брзо се око њега скупила група сика (ученика). По његовим учењима, религија је замишљена као веза између људи, мада је временом постала разлог за сукоб међу људима. У овом смислу, Гуру Нанак је пре свега био против сукоба између хиндуса и муслимана, те се такође противио ритуалним практикама које су људе одвајале од основне духовне потраге за Богом. Гуру Нанак је покушао да створи религију која би превазишла разлике између хиндуизма и ислама, и одатле долази и његова чувена изјава: „нема хиндуса, нема муслимана“.

Доктрина коју је проповедао Гуру Нанак је као основу имала ауторитет јединог Бога, Створитеља. Гуру Нанак је за Бога користио израз „право име“, јер није хтео да користи никакво конкретно име. По томе је Право Име један и једини Бог, суверен и свемоћан, иако може имати различита имена.

Гуру Нанак је такође увео концепт маја („илузије“). По њему ми видимо овај свет као да је реалан, али је реалност у ствари само Бог. Материјални свет је по томе једино илузија која спречава многе људе заробљене у материјалном схватању да схвате једину праву истину — Бога. Сикизам ипак задржава хиндуско учење о реинкарнацији, иако учи да људи могу напустити циклус поновног рођења уколико кроз добра дела задобију благонаклоност Бога.

Гуру Нанак је био оштар противник система каста. Његови следбеници су га звали „гуру“ („учитељ“). Пре смрти, Гуру Нанак је именовао новог гуруа и предао му у аманет да води сикску заједницу. Ово наслеђивање позиције вође је потрајало до десетог гуруа по имену Гуру Гобинд, који је пре своје смрти 1708. године претворио сикизам у самосталну религију и означио свету књигу „Гуру Грантх Сахиб“ као једанаестог и посљедњег гуруа. Свету књигу су написали претходни гуруи, почевши са петим (Гуру Арјан). Гуру Грантх Сахиб је написана гурмукхи писмом, али на разним језицима: пуњаби, санскрит, боипури и персијски.

Пет К или предмета вере[уреди | уреди извор]

Сики верници уз себе увек морају носити следећих пет предмета:

Кесх: дуга коса и брада који се не смеју сећи

Кханга: мали чешаљ којим се купи коса

Кара: метална наруквица

Кацха: широке гаће које омогућавају неометану борбу

Кирпан: мали бодеж или мач који се раније користио у церемонијалне сврхе. Кирпан симболизује снагу и слободу духа, самопоштовање, те сталну борбу добра и морала против неправде. Кирпан се не смије користити за напад, али је дозвољена његова употреба за самоодбрану или за заштиту трећих лица.

Храмови[уреди | уреди извор]

Сик испред Златног храма у Амрицару, Пенџаб

Сикхски храмови се зову гурдвара. У сваком храму се на централном месту налази света књига „Гуру Грант Сахиб“.

Кханда, сикски симбол[уреди | уреди извор]

Кханда, симбол Сика

Овај знак се састоји од три оружја. Кханда се налази у средини и око ње се у облику лука налазе криви мачеви по имену кирпанс и цхаккар, оружје у облику диска. Свако оружје има свој посебан симболички значај:

Кханда: прави мач симболизује знање Бога.

Кирпанс: криви мачеви представљају политичку и духовну независност.

Цхаккар: оружје у облику диска симболизује јединство Бога.

Сикска имена[уреди | уреди извор]

Сики мушкарци користе средње име Сингх (лав) након првог имена. Жене као средње име користе Каур, по значењу принцеза. Будући да се сики оштро противе систему каста које се у Индији могу одредити по презимену, сики обично не користе презиме и представљају се само именом и наставком Сингх, односно Каур.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Singh, Khushwant (2006). The Illustrated History of the Sikhs. India: Oxford University Press. стр. 15. ISBN 978-0-19-567747-8. 
  2. ^ Шаблон:Pa icon Nabha, Kahan. Sahib Singh (1930). Gur Shabad Ratnakar Mahan Kosh (на језику: Punjabi). стр. 720. Архивирано из оригинала 18. 3. 2005. г. Приступљено 29. 5. 2006. 
  3. ^ Sikhism (indigenously known as Sikhī) originated from the word Sikh, which comes from the Sanskrit root śiṣya meaning "disciple", or śikṣa meaning "instruction".[1][2]
  4. ^ Rose 2006, стр. 15.
  5. ^ Nabha, Kahan. Sahib Singh (1930). Gur Shabad Ratnakar Mahan Kosh (на језику: Punjabi). стр. 720. Архивирано из оригинала 18. 3. 2005. г. Приступљено 29. 5. 2006. 
  6. ^ а б в W.Owen Cole; Sambhi, Piara Singh (1993). Sikhism and Christianity: A Comparative Study (Themes in Comparative Religion). Wallingford, United Kingdom: Palgrave Macmillan. стр. 117. ISBN 978-0-333-54107-4. 
  7. ^ Moreno, Luis; Colino, César (2010). Diversity and Unity in Federal Countries. McGill Queen University Press. стр. 207. ISBN 978-0-7735-9087-8. , Quote: "Hinduism, Buddhism, Jainism and Sikhism originated on the Indian subcontinent".
  8. ^ а б Sewa Singh Kalsi. Sikhism. Chelsea House, Philadelphia. стр. 41—50. 
  9. ^ а б Cole, William Owen; Sambhi, Piara Singh (1995). The Sikhs: Their Religious Beliefs and Practices. Sussex Academic Press. стр. 200. 
  10. ^ а б Teece, Geoff (2004). Sikhism:Religion in focus. Black Rabbit Books. стр. 4. ISBN 978-1-58340-469-0. 
  11. ^ Mannref, Gurinder Singh. „4”. Religions in the Modern World (3rd изд.). стр. 113,137. 
  12. ^ „Sikhism”. Encyclopædia Britannica. 23. 9. 2023. Приступљено 7. 8. 2017. 
  13. ^ Moreno, Luis; Colino, César (2010). Diversity and Unity in Federal Countries. McGill Queen University Press. стр. 207. ISBN 978-0-7735-9087-8. , Quote: "Hinduism, Buddhism, Jainism and Sikhism originated on the Indian subcontinent".
  14. ^ Singh, Patwant.The Sikhs. Alfred A Knopf Publishing. Pages 17. Singh, Patwant (2000). The Sikhs. Knopf. ISBN 978-0-375-40728-4. 
  15. ^ Louis Fenech and WH McLeod , Historical Dictionary of Sikhism, 3rd Edition, Rowman & Littlefield. McLeod, W. H. (2014). The a to Z of Sikhism. Scarecrow Press. стр. 17. ISBN 978-1442236004. , 84-85
  16. ^ William James , God's Plenty: Religious Diversity in Kingston. God's Plenty: Religious Diversity in Kingston. McGill Queens University Press. 2011. стр. 241. ISBN 978-0773538894. –242
  17. ^ Mann, Gurinder Singh (2001). The Making of Sikh Scripture. United States: Oxford University Press. стр. 21—25,123—124. ISBN 978-0-19-513024-9. 
  18. ^ Singh Kalsi, Sewa (2008). Sikhism. London: Kuperard. стр. 24. ISBN 978-1-85733-436-4. „"Sikhism rejects the view that any particular religious tradition has a monopoly regarding Absolute Truth. Sikhism rejects the practice of converting people to other religious traditions."” 
  19. ^ Reichberg, Gregory M.; Syse, Henrik (2014). Religion, War, and Ethics: A Sourcebook of Textual Traditions. Cambridge University Press. стр. 672—674. ISBN 978-1-139-95204-0. 
  20. ^ Singh, Pashaura (2003). The Guru Granth Sahib: Canon, Meaning and Authority. Oxford University Press. стр. 101—102. ISBN 978-0-19-908773-0. 
  21. ^ а б Singha, H. S. (2000). The Encyclopedia of Sikhism (over 1000 Entries). Hemkunt. стр. 20—21,103. ISBN 978-81-7010-301-1. 
  22. ^ Nayar, Kamala Elizabeth; Sandhu, Jaswinder Singh (2012). Socially Involved Renunciate, The: Guru Nanak's Discourse to the Nath Yogis. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-7950-6. , pages=106
  23. ^ Marwaha, Sonali Bhatt (2006). Colors of Truth: Religion, Self and Emotions : Perspectives of Hinduism, Buddhism, Jainism, Zoroastrianism, Islam, Sikhism and Contemporary Psychology. Concept Publishing Company. стр. 205—6. ISBN 978-81-8069-268-0. 
  24. ^ Marty, Martin E. (1996). Fundamentalisms and the State: Remaking Polities, Economies, and Militance. University of Chicago Press. стр. 278. ISBN 978-0-226-50884-9. 
  25. ^ а б Pashaura Singh (2005), Understanding the Martyrdom of Guru Arjan, Journal of Punjab Studies, 12(1), pages 29–62
  26. ^ Singh, Pashaura; Fenech, Louis E. (2014). The Oxford Handbook of Sikh Studies. Oxford University Press. стр. 236—238. ISBN 978-0-19-969930-8. ;
    Fenech, Louis E. (2001). „Martyrdom and the Execution of Guru Arjan in Early Sikh Sources”. Journal of the American Oriental Society. American Oriental Society. 121 (1): 20—31. JSTOR 606726. doi:10.2307/606726. ;
    Fenech, Louis E. (1997). „Martyrdom and the Sikh Tradition”. Journal of the American Oriental Society. American Oriental Society. 117 (4): 623—642. JSTOR 606445. doi:10.2307/606445. ;
    McLeod, Hew (1999). „Sikhs and Muslims in the Punjab”. South Asia: Journal of South Asian Studies. Taylor & Francis. 22 (sup001): 155—165. doi:10.1080/00856408708723379. 
  27. ^ Singh Gandhi, Surjit (2008). History of Sikh Gurus Retold: 1606 -1708. Atlantic Publishers & Distributors Pvt Ltd. стр. 676—677. ISBN 978-81-269-0857-8. 
  28. ^ Chanchreek, Jain (2007). Encyclopaedia of Great Festivals. Shree Publishers & Distributors. стр. 142. ISBN 9788183291910. 
  29. ^ Dugga, Kartar (2001). Maharaja Ranjit Singh: The Last to Lay Arms. Abhinav Publications. стр. 33. ISBN 9788170174103. 
  30. ^ Bahri, Hardev. „GURMUKHI”. Encyclopaedia of Sikhism. Punjabi University Patiala. Приступљено 9. 4. 2016. 
  31. ^ Shackle, Christopher; Mandair, Arvind (2013). Teachings of the Sikh Gurus: Selections from the Sikh Scriptures. Routledge. стр. xxi—xxiii. ISBN 978-1-136-45101-0. 
  32. ^ Arvind-Pal Singh Mandair (2013). Sikhism: A Guide for the Perplexed. Bloomsbury Academic. стр. 3,12—13. ISBN 978-1-4411-0231-7. 
  33. ^ Chahal, Devinder (2006). „Understanding Sikhism in the Science Age” (PDF). Understanding Sikhism, the Research Journal (2): 3. Приступљено 10. 11. 2013. 
  34. ^ Rehat Maryada Архивирано 2016-01-01 на сајту Wayback Machine
  35. ^ Rose, Tudor; UNESCO (2015). Agree to Differ. UNESCO Publishing. стр. 97. ISBN 9789231000904. 
  36. ^ Sikhism at a glance: Sikhism, BBC
  37. ^ Singh, Nirbhai (1990). Philosophy of Sikhism: Reality and Its Manifestations. Atlantic Publishers. стр. 1—3. 
  38. ^ Takhar, Opinderjit Kaur (2016). Sikh Identity: An Exploration of Groups Among Sikhs. Taylor & Francis. стр. 147. ISBN 978-1-351-90010-2. 
  39. ^ Nesbitt, Eleanor M. (2005). Sikhism: a very short introduction. Oxford University Press. стр. 21—23. ISBN 978-0-19-280601-7. 
  40. ^ Pashaura Singh , in The Oxford Handbook of Sikh Studies (Editors: Pashaura Singh, Louis E. Fenech). The Oxford Handbook of Sikh Studies. Oxford University Press. 2014. стр. 227. ISBN 978-0199699308. 
  41. ^ Doniger, Wendy (1999). Merriam-Webster's encyclopedia of world religions. Merriam-Webster. стр. 500. ISBN 978-0-87779-044-0. 
  42. ^ Brekke, Torkel (2014). Gregory M. Reichberg; Henrik Syse, ур. Religion, War, and Ethics: A Sourcebook of Textual Traditions. Cambridge University Press. стр. 672. ISBN 978-1-139-95204-0. ; Quote: "As an Indian religion, Sikhism affirms transmigration, the continued rebirth after death..."
  43. ^ Sikhism, Encylopaedia Britannica; Quote: "Sikhism, Indian religion founded in the Punjab in the late 15th century."; See also Classification of Religions, Encyclopaedia Britannica
  44. ^ Singh, Pashaura; Fenech, Louis E. (2014). The Oxford Handbook of Sikh Studies. Oxford University Press. стр. 234. ISBN 978-0-19-969930-8. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Nabha, Kahan. Sahib Singh (1930). Gur Shabad Ratnakar Mahan Kosh (на језику: Punjabi). стр. 720. Архивирано из оригинала 18. 3. 2005. г. Приступљено 29. 5. 2006. 
  • Singh, Khushwant (2006). The Illustrated History of the Sikhs. India: Oxford University Press. стр. 15. ISBN 978-0-19-567747-8. 
  • Sewa Singh Kalsi. Sikhism. Chelsea House, Philadelphia. стр. 41—50. 
  • Rose, Tudor; UNESCO (2015). Agree to Differ. UNESCO Publishing. стр. 97. ISBN 9789231000904. 
  • Dilgeer, Dr Harjinder Singh (2008), Sikh Twareekh, publisher Sikh University Press & Singh Brothers Amritsar, 2008.
  • Dilgeer, Dr Harjinder Singh (2012), Sikh History (in 10 volumes), publisher Sikh University Press & Singh Brothers Amritsar, 2010–12.
  • Duggal, Kartar Singh (1988). Philosophy and Faith of Sikhism. Himalayan Institute Press. ISBN 978-0-89389-109-1. 
  • Kaur, Surjit, Amongst the Sikhs: Reaching for the Stars, New Delhi. . Roli Books. 2003. ISBN 978-81-7436-267-4.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Khalsa, Guru Fatha Singh (2010). Five Paragons of Peace: Magic and Magnificence in the Guru's Way. Toronto, Monkey Minds Press. ISBN 978-0-9682658-2-6.  gurufathasingh.com
  • Khalsa, Shanti Kaur (1995). The History of Sikh Dharma of the Western Hemisphere. Espanola, NM: Sikh Dharma Publications. ISBN 978-0-9639847-4-6. 
  • Singh, Khushwant (2006). The Illustrated History of the Sikhs. Oxford University Press, India. ISBN 978-0-19-567747-8. 
  • Singh, Patwant (1999). The Sikhs. Random House, India. ISBN 978-0-385-50206-1. 
  • Takhar, Opinderjit Kaur, Sikh Identity: An Exploration of Groups Among Sikhs, Ashgate Publishing Company, Burlington, VT. Takhar, Opinderjit Kaur (2005). Sikh Identity: An Exploration of Groups Among Sikhs. Ashgate. ISBN 978-0-7546-5202-1. 
  • Teece, Geoff (2004). Sikhism: Religion in focus. Black Rabbit Books. ISBN 978-1-58340-469-0. 
  • Dilgeer, Dr Harjinder Singh (1997), The Sikh Reference Book, publisher Sikh University Press & Singh Brothers Amritsar, 1997.
  • Dilgeer, Dr Harjinder Singh (2005), Dictionary of Sikh Philosophy, publisher Sikh University Press & Singh Brothers Amritsar, 2005.
  • Chopra, R. M. (2001). Glory of Sikhism. publisher Sanbun, New Delhi. ISBN 978-3-473-47119-5. 
  • Chopra, R. M. "The Philosophical and Religious Thought of Sikhism", publisher Sparrow Publication, Kolkata. Chopra, Ravindra Mohan (2014). The Philosophical and Religious Thought of Sikhism. Sparrow Publication. ISBN 978-81-89140-99-1. 
  • Chopra, R. M., ,"A Study of Religions", publisher Anuradha Prakashan, New Delhi. A Study of Religions. Anuradha Prakashan. 2015. ISBN 978-93-82339-94-6. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Сикизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сикизам&oldid=27625098”