Sillaginidae

С Википедије, слободне енциклопедије

Sillaginidae
Временски распон: еоцен—холоцен
Sillago japonica
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Класа:
Actinopterygii
Ред:
Perciformes
Подред:
Percoidei
Натпородица:
Percoidea
Породица:
Sillaginidae

Типски род
Sillago
Cuvier, 1817
Родови

Sillaginodes
Sillaginopodys
Sillaginops
Sillaginopsis
Sillago

Sillaginidae је породица риба из реда Perciformes која настањује већи део Индо-Пацифика од западне обале Африке, истока Јапана до вода јужног дела Аустралије. Породицу чини само пет родова и тридесет и пет врста, а последња ревизија систематике ове породице десила се 1992. године. Ова врста има издужено тело, светло браон до сребрне боје. Sillaginidae су углавном обалне рибе, а насељавају пешчана и муљевита дна, као и мочварна подручја. Неколико врста претежно живи на мору у дубоким пешчаним плићацима и гребенима, мада су женке и младунци углавном у обалним пределима, где проводе првих неколико година живота.

Претежно су месоједи који се хране многочекињастим црвима, раковима, мекушцима, бодљокошцима и разним врстама риба. Многе врсте ове породице су од великог значаја за риболов, а хватају се углавном мрежом. Веома су тражене и често их лове у Аустралији и Јапану, где је њихово месо цењено.

Таксономија и еволуција[уреди | уреди извор]

Sillago sihama је прва врста ове породице која је описана, а описао ју је Питер Форсакл 1775. године који ју је сврстао у род Atherina.[1] Тек 1817. године Жорж Кивје је описао типски род Sillago и детаљно описао ову врсту под именом Sillago acuta за који је касније утврђено да је млађи синоним Sillago sihama. Кивје је наставио да описује врсте породице Sillaginidae и 1829. године је описао врсту Sillaginodes punctatus сврстану у род Sillaginodes.[1] Френсис Бјукенен-Хамилтон је 1822. описао врсту Cheilodipterus panijus, коју је године 1861. Теодор Гил преместио у монотипски род Sillaginopsis. Џорџ Ричардсон је 1846. сврстао род Sillago у породицу Sillaginidae што је прихваћено на састанку Британског удружења за унапређење науке.[2] Теодор Гил је 1861. у породицу укључио родове Sillaginodes и Sillaginopsis,[3] међутим око питања положаја породице у систематици постојали су различити ставови.[4]

У годинама након објављивања Жоржовог рада пријављено је преко 30 нових врста у овој породици, а многе су биле млађи синоними већ описаних врста.[5] Роланд Мекај 1985. године објавио је свеобухватни преглед породице како би се оне правилно сврстале, а такође је описао додатних седам врста, од којих је неке описао као подврсте.[4] Након овог рада из 1985. године доказало се да су описане подврсте биле посебне врсте. Године 1992. Мекај је објавио белешке за Организацију за храну и пољопривреду, где је навео да је подврсте уздигао у статус врста.[5]

Име породице Sillaginidae изведено је из имена рода Sillago, који је назван по имену локалитета у Аустралији,[6] највероватније по гребену Силаго, који се налази недалеко од обале Квинсленда.[7] Израз силаго потиче из грчког термина силего, што значи упознати или срести се.[8]

Из фосилних записа идентификован је велики број врста ове рибе, а за прво појављивање узима се период доњег еоцена. Сматра се да су еволуирале у океану Тетис у централној Аустралији, након чега се проширила у јужну Аустралију током горњег еоцена.[5] Током олигоцена породица се ширила према северу и југу, заузимајући знатно веће водене површине, него што их данас заузима у Индо-Пацифику. Такође, захваљујући пронађеним фосилима, зна се да је ова породица на северу настањивала Пољску и Немачку, али и на југу Нови Зеланд,[9] ови фосили су пронађени у седиментним наслагама у плитким водама, заједно са врстама живећих родова.[10] Нађени су фосилни остаци најмање осам врста за које се верује да припадају роду Sillago. Само једна живећа врста Sillago maculata је пронађена у фосилном запису који потиче из плеистоцена.[11]

  • Sillago campbellensis[12]
  • Sillago hassovicus[10]
  • Sillago maculata[11]
  • Sillago mckayi[12]
  • Sillago pliocaenica[13]
  • Sillago recta[9]
  • Sillago schwarzhansi[14]
  • Sillago ventriosus[14]

Временска линија родова[уреди | уреди извор]

QuaternaryНеогенПалеогенХ.Пл.Пл.МиоценОлигоценЕоценПалеоценQuaternaryНеогенПалеогенHoloceneПл.Плио.МиоценОлигоценЕоценПалеоцен

Филогенија и морфологија[уреди | уреди извор]

Односи међу Sillaginidae слабо су познати са врло сличним морфолошким карактеристикама и недостатским генетских студија. Будући да се њихово порекло занива на поређењу фосила, до сада нису пронађени други типови остатака, а то такође спречава да се боље истражи ова породица.[15][16] Иако се Sillaginidae налази у реду Perciformes, до сада није формирана ниједна сестринска група за ову породицу.[17] Сматра се да је тренутно таксономски статус ове породице представљен само на основу филогеније.[18][19]

Sillaginidae су рибе средње величине које у просеку нарасту до 20 цм и теже око 100 грама.[20] Иако је највећи члан ове породице дужине 72 цм и тежине око 4,8 килограма.[4] Облик тела и распоред пераја ове породице прилично је сличан осталим рибама из реда Perciformes. Њихова тела су издужена, благо савијена са главом која се сужава. Доња вилица има пар малих пора, имају два права леђна пераја, мале и витке бодље. Тела су им прекривена људскама. Углавном су бледо смеђе или кремасто беле боје, а пераја су жута до прозирна, често са тачкама и цртама.[4][21]

Станиште и биологија[уреди | уреди извор]

Sillaginidae су распрострањене широм Индо-Пацифика од западне обале Африке до Јапана и Тајвана на истоку, а настањују и воде уз мала острва укључујући и Нову Каледонију у Тихом океану.[5] Имају прилично широку распрострањеност, а најгушће насељени су уз обале Кине, Индије, Тајвана, југосточне Азије, индонезијског архипелага и северне Аустралије.[17] Једна врста силагинида, Sillago sihama проглашена је инвазивном врстом Средоземног мора, тако што је кроз Суецки канал 1977. године стигла из Црвеног мора.[22] Sillaginidae су првенствено обалске рибе, мада неке од њих као одрасле долазе до гребена и на дубине до 180 м. Све врсте заузимају пешчана или муљевита морска дна. Обично настањују плимна подручја, а иако је породица морска многе врсте настањују естуарно окружење.[23] Свака врста заузима одређену нишу како би се избегла конкуренција међу њима.[15] Млади примерци често мењају станишта, а како сазревају крећу се у дубљој води. Показало се да не мигрирају често и да су слаби пливачи.[24]

Sillaginidae су месождерке и имају добро развијене хемосензорне системе у поређењу са многим другим рибама.[25] Студија вода Тајланда, Филипина и Аустралије показала је да се ова породица углавном храни мекушцима, раковима и у мањој мери другим рибама. Такође у своју исхрану уврстили су десетоношце и мокрице, укључујући различите врсте шкољки. Код свих Sillaginidae промене у исхрани се јављају током сазревања, а млади примерци се углавном хране планктонима, ситним раковима и копитарима.[26] Имају карактеристички облик тела и положај уста, прилагођен храњењу на дну, док већи плен који не могу да прогутају, ове рибе усисају.[27].[5][28][29][30][31]

Sillaginidae су често плен већих риба, а њима се најчешће хране морски пси. Такође, најчешћа су храна туљанима, делфинима, као и морским птицама попут корморана.[32] Sillaginidae често називају „пескарима” због навике да се закопавају у песак како би избегли грабљивице, а на исти начин се и хране.[33] Такође су домаћини неколицини паразита из група Digenea, Monogenea, Myxosporea, Copepoda и Nematoda.[34][35]

Sillaginidae спадају у овипарне организме. Показују сексуалну зрелост у различитим узрастима, свака врста сазрева током различите сезоне, а такође имају и другачије време мрешћења. Женке полажу 50.000 – 100.000 јаја, из којих се након око 20 дана од оплођења излеже млађ.[36] Млади примерци настањују ушћа, лагуне и плитке воде, а како сазревају крећу се у дубљим водама и мењају исхрану.[30][37][38][39][40]

Sillaginidae су једна од најважнијих комерцијалних риба у индо-пафицичком региону, а неколико врста чини највећи део укупног улова. Њихов велики број заједно са њиховим веома цењеним месом су разлог што се доста лове, а пошто се углавном крећу близу обала, често их лове и рекреативни риболовци у великом броју држава. Са прекомерним риболовом у неким подручјима њихов број је опао, а најмање једна врста користи се у акваристици.[5][41] У индо-пафицичкој области процењује се да је улов био 22.718 тона, само 1990. године.[42][43] Ове рибе су изузетно тражене у Јапану и Аустралији због прехрамбених квалитета, при чему рекреативни риболовци улове више ових примерака од комерцијалних риболоваца. Неке од врста држе се у јавним акваријумима у Азији и Индији, као и у Аустралији.[44][45][46]

Класификација[уреди | уреди извор]

Питер Форсакл је 1775. описао Sillago sihama прву описану врсту ове породице и сврстао ју је у род Atherina.[1] Жорж Кивје је тек 1817. описао типски род Sillago у који је преместио ову врсту и детаљно је описао под именом Sillago acuta, које је млађи синоним Sillago sihama. Кивје је наставио да описује врсте породице Sillaginidae и 1829. је описао врсту Sillaginodes punctatus сврстану у род Sillaginodes.[1] Френсис Бјукенен-Хамилтон је 1822. описао врсту Cheilodipterus panijus, коју је 1861. Теодор Гил преместио у монотипски род Sillaginopsis. Џорџ Ричардсон је 1846. сврстао род Sillago у породицу Sillaginidae, док је Теодор Гил 1861. у породицу укључио родове Sillaginodes и Sillaginopsis.[4] У годинама након објављивања рада Жоржа Кивјеа пријављено је преко 30 нових врста ове породице, а многе су биле млађи синоними већ описаних врста.[5] Роланд Мекај је 1985. године објавио свеобухватни преглед породице како би се оне правилно сврстале, а такође је описао додатних седам врста, од којих је неке описао као подврсте.[4] Касније је доказано да су описане подврсте у ствари посебне врсте. Године 1992. Мекај је објавио белешке за Организацију за храну и пољопривреду, где је навео да је подврсте уздигао у статус врста.[5]

Sillaginopodys chondropus
Sillaginops macrolepis
Sillaginopsis panijus
Sillago ingenuua

Sillaginidae је породица из реда Perciformes која настањује већи део Индо-Пацифика од западне обале Африке, истока Јапана до вода јужног дела Аустралије. Породицу чини само пет родова и тридесет и пет врста, а последња ревизија систематике ове породице десила се 1992. године.[6][8][7]

Породица SILLAGINIDAE

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Hoese, D.F., Bray, D.J., Paxton, J.R. & Allen, G.R. (2007). Zoological Catalogue of Australia, Vol. 35 (2) Fishes. Sydney: CSIRO. стр. 1126. ISBN 978-0-643-09334-8. 
  2. ^ Richardson, J. (1846). „Report on the ichthyology of the seas of China and Japan” (PDF). Report of the British Association for the Advancement of Science. 15: 187—320. doi:10.5962/bhl.title.59530. 
  3. ^ Gill, T.N. (1861). „Synopsis of the Sillaginoids”. Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia. 13: 501—505. 
  4. ^ а б в г д ђ McKay, R.J. (1985). „A Revision of the Fishes of the Family Sillaginidae”. Memoirs of the Queensland Museum. 22 (1): 1—73. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж McKay, R.J. (1992). FAO Species Catalogue: Vol. 14. Sillaginid Fishes Of The World (PDF). Rome: Food and Agricultural Organisation. стр. 19—20. ISBN 92-5-103123-1. 
  6. ^ а б Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2014). Врсте рода Sillago на Фиш бејсу. [верзија на датум: November 2014]
  7. ^ а б Great Barrier Reef Marine Park Authority (2006). „Whitsunday Plan of Management Area” (PDF). Australian Government. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 9. 2007. г. 
  8. ^ а б Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2014). "Sillaginidae" на Фиш бејсу. [верзија на датум: November 2014]
  9. ^ а б Schwarzhans, W.W. (1980). „Die Tertiare Teleosteer-Fauna Neuseelands, rekonstruiert anhand von Otolithen”. Berliner Geowissenschaftliche Abhandlungen Reihe a Geologie und Palaeontologie. 26: 1—211. 
  10. ^ а б Smigielska, T. (1979). „Fish otoliths from the Korytnica Clays (Middle Miocene; Holy Cross Mountains, central Poland)”. Acta Geologica Polonica. 29 (3): 295—337. 
  11. ^ а б Grenfell, H.R. & Schwarzhans, W.W. (1999). „The fish otolith fauna of the Te Piki Member”. Proceedings of the Taupaki Malacological Society. 2: 12—14. 
  12. ^ а б Schwarzhans, W.W. (1985). „Tertiare Otolithen aus South Australia und Victoria (Australien)”. Palaeo Ichthyologica. 3: 1—60. 
  13. ^ Stinton, F.C. (1958). „Fish otoliths from the tertiary strata of Victoria, Australia”. Proceedings of the Royal Society of Victoria. 70 (1): 81—93. 
  14. ^ а б Steurbaut, E. (1984). „Les otolithes de Teleosteens de l'oligo-miocene d'Aquitaine (sud ouest de la France)”. Palaeontographica Abteilung A. 186 (1–6): 1—162. 
  15. ^ а б Hyndes, G.A., Potter, I.C. & Hesp, S.A. (1996). „Relationships between the movements, growth, age structures, and reproductive biology of the teleosts Sillago burrus and S. vittata in temperate marine waters”. Marine Biology. 126 (3): 549—558. doi:10.1007/bf00354637. 
  16. ^ Coulson, P.G., Hesp, S.A., Potter, I.C. & Hall, N.G. (2005). „Comparisons between the biology of two co-occurring species of whiting (Sillaginidae) in a large marine embayment”. Environmental Biology of Fishes. Springer Netherlands. 73 (2): 125—139. doi:10.1007/s10641-004-4568-8. 
  17. ^ а б Nelson, J.S. (2006). Fishes of the World. John Wiley & Sons Inc. стр. 278–280. ISBN 0-471-25031-7. 
  18. ^ Dixon, P.I., Crozier, R.H., Black, M. & Church, A. (1987): Stock identification and discrimination of commercially important whitings in Australian waters using genetic criteria (FIRTA 83/16). Centre for Marine Science, University of New South Wales. 69 p. Appendices 1-10.
  19. ^ Burke, M. „Marine fingerling production at the Bribie Island Aquaculture Research Centre intensive green-water culture: An historical perspective” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2007-09-28. г. 
  20. ^ Kuiter, R.H. (1993). Coastal fishes of south-eastern Australia. U.S.A: University of Hawaii Press. ISBN 1-86333-067-4. 
  21. ^ Scott, T.D., Glover, C.J.M. & Southcott, R.V. (1980). Marine and Freshwater Fishes of South Australia 2nd Edition. Adelaide: Government Printer. 
  22. ^ Golani, D. (1998). „Impact of Red Sea Fish Migrants through the Suez Canal on the Aquatic Environment of the Eastern Mediterranean” (PDF). Yale School of Forestry and Environmental Studies Bulletin. 103 (Transformations of Middle Eastern Natural Environments): 375—387. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 8. 2006. г. Приступљено 9. 11. 2007. 
  23. ^ Krishnayya, C.G. (1963). „On the use of otoliths in the determination of age and growth of the Gangetic whiting, Sillago panijus (Ham.Buch.), with notes on its fishery in Hooghly estuary”. Indian Journal of Fisheries. 10: 391—412. 
  24. ^ Hyndes, G.A., Platell, M.E. & Potter, I.C. (1997). „Relationships between diet and body size, mouth morphology, habitat and movements of six sillaginid species in coastal waters: implications for resource partitioning”. Marine Biology. 128 (4): 585—598. doi:10.1007/s002270050125. 
  25. ^ Coull, B.C., Greenwood, J.G., Fielder, D.R. & Coull, B.A. (1995). „Subtropical Australian juvenile fish eat meiofauna: experiments with winter whiting Sillago maculata and observations on other species”. Marine Ecology Progress Series. 125: 13—19. doi:10.3354/meps125013 Слободан приступ. 
  26. ^ Norris, A.J. (2004). Sensory modalities, plasticity and prey choice in three sympatric species of whiting (Pisces: Sillaginidae) (Теза). The University of Queensland. 
  27. ^ Hadwen, W.L., Russell, G.L. & Arthington, A.H. (1985). „The food, feeding habits and feeding structures of the whiting species Sillago sihama (ForsskaÊ l) and Sillago analis Whitley from Townsville, North Queensland, Australia”. Journal of Fish Biology. 26 (4): 411—427. doi:10.1111/j.1095-8649.1985.tb04281.x. 
  28. ^ Tongnunui, P., Sano, M. & Kurokura, H. (2005). „Feeding habits of two sillaginid fishes, Sillago sihama and S. aeolus, at Sikao Bay, Trang Province, Thailand”. Mer (Tokyo). 43 (1/2): 9—17. Архивирано из оригинала 2008-04-30. г. 
  29. ^ Mitsuhiro, K., Kohno, H. & Taki, Y. (1996). „Juveniles of two sillaginids, Sillago aeolus and S. sihama, occurring in a surf zone in the Philippines”. Ichthyological Research. Springer Japan. 43 (4): 431—439. doi:10.1007/bf02347640. 
  30. ^ а б Hyndes, G.A., Platell, M.E. & Potter, I.C. (1997). „Relationships between diet and body size, mouth morphology, habitat and movements of six sillaginid species in coastal waters: implications for resource partitioning”. Marine Biology. Springer Berlin / Heidelberg. 128 (4): 585—598. doi:10.1007/s002270050125. 
  31. ^ Humphries, P., Hyndes, G.A & Potter, I.C. (1992). „Comparisons between the diets of distant taxa (Teleost and Cormorant) in an Australian estuary”. Estuaries. 15 (3): 327—334. JSTOR 1352780. doi:10.2307/1352780. 
  32. ^ Page, B., McKenzie, J. & Goldsworthy, S.D. (2005). „Dietary resource partitioning among sympatric New Zealand and Australian fur seals”. Marine Ecology Progress Series. 293: 283—302. doi:10.3354/meps293283 Слободан приступ. 
  33. ^ Long, M. & Reid, R.J. (1997). „Cadmium accumulation and toxicity in the bottlenose dolphin Tursiops truncatus, the common dolphin Delphinus delphis, and some dolphin prey species in South Australia”. Australian Mammalogy. 20 (1): 25—33. 
  34. ^ Hayward, C.J. (1997). „Distribution of external parasites indicates boundaries to dispersal of sillaginid fishes in the Indo-West Pacific”. Marine and Freshwater Research. CSIRO. 48 (5): 391—400. doi:10.1071/mf96125. 
  35. ^ Gibson, D.I. (1987). „Two new lepocreadiids (Digenea) from Sillago spp. (Pisces: Sillaginidae) in Australian waters”. Journal of Natural History. Taylor & Francis. 21 (1): 159—166. doi:10.1080/00222938700770041. 
  36. ^ Leis, J.M. & Trnski, T. (1989). The Larvae of Indo-Pacific Shorefishes. Kensington: New South Wales University Press. стр. 372 p. ISBN 978-0-8248-1265-2. 
  37. ^ Sheaves, M. (2006). „Is the timing of spawning in sparid fishes a response to sea temperature regimes?”. Coral Reefs. Springer Berlin / Heidelberg. 25 (4): 655—669. doi:10.1007/s00338-006-0150-5 Слободан приступ. 
  38. ^ Bruce, B.D. (1995). „Larval development of King George whiting, Sillaginodes punctata, school whiting, Sillago bassensis, and yellow fin whiting, Sillago schomburgkii (Percoidei: Sillaginidae), from South Australian waters”. US National Marine Fisheries Service Fishery Bulletin. Elsevier Science. 93 (1): 27—43. 
  39. ^ Jenkins, G.P. & Welsford, D.C. (2002). „The swimming abilities of recently settled post-larvae of Sillaginodes punctata”. Journal of Fish Biology. Doi. 60 (4): 1043—1050. doi:10.1006/jfbi.2002.1914. 
  40. ^ Horrobin, P. (1997). Guide to Favourite Australian Fish. Singapore: Universal Magazines. стр. 102—103. 
  41. ^ Schaefer, F. (2005). Brackish-water fishes : all about species, care and breeding. Rodgau: Aqualog. ISBN 3-936027-82-X. 
  42. ^ Australian Bureau of Agricultural and Resource Economics (2007). Australian Fisheries Statistics 2006 (PDF). Canberra: ABARE. стр. 28. ISSN 1037-6879. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 03. 2016. г. Приступљено 10. 05. 2020. 
  43. ^ Purbayanto, A., Akiyama, S., Tadashi, T. & Takafumi, A. (2000). „Mesh selectivity of a sweeping trammel net for Japanese whiting Sillago japonica”. Fisheries Science. Doi. 66 (1): 97—103. doi:10.1046/j.1444-2906.2000.00014.x. 
  44. ^ Wilkinson, J. (2004). NSW Fishing Industry: Changes and Challenges in the Twenty-First Century. Sydney: NSW Parliamentary Library Research Service. стр. 174—178. ISBN 0-7313-1768-8. Архивирано из оригинала 17. 8. 2007. г. 
  45. ^ Starling, S. (1988). The Australian Fishing Book. Hong Kong: Bacragas Pty. Ltd. стр. 490. ISBN 0-7301-0141-X. 
  46. ^ Department of Primary Industries (2007). „Recreational Fishing Guide”. Limits and Closed Seasons. Government of Victoria. 
  47. ^ Golani, D., Fricke, R. & Tikochinski, Y. (2013): Sillago suezensis, a new whiting from the northern Red Sea, and status of Sillago erythraea Cuvier (Teleostei: Sillaginidae). Journal of Natural History, 48 (7-8) [2014]: 413-428.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Fenner, Robert M. The Conscientious Marine Aquarist. Neptune City, New Jersey, USA: T.F.H. Publications, 2001.
  • Helfman, G., B. Collette and D. Facey: The diversity of fishes. Blackwell Science, Malden, Massachusetts, USA, 1997.
  • Hoese, D.F. 1986. A M.M. Smith and P.C. Heemstra (eds.) Smiths' sea fishes. Springer-Verlag, Berlin, Germany
  • Maugé, L.A. 1986. A J. Daget, J.-P. Gosse and D.F.E. Thys van den Audenaerde (eds.) Check-list of the freshwater fishes of Africa (CLOFFA). ISNB, Brussels; MRAC, Tervuren, Flanders; and ORSTOM, Paris, France, Vol. 2.
  • Moyle, P. and J. Cech.: Fishes: An Introduction to Ichthyology, 4th ed., Upper Saddle River, New Jersey, USA: Prentice-Hall. 2000.
  • Nelson, J.: Fishes of the World, 3rd ed.. New York, USA: John Wiley and Sons., 1994
  • Wheeler, A.: The World Encyclopedia of Fishes, 2nd ed., London: Macdonald., 1985
  • Bone, Quentin; Moore, Richard (2008). Biology of Fishes. Garland Science. ISBN 978-0-203-88522-2. 
  • Moyle, PB & Cech, JJ (2004). Fishes, An Introduction to Ichthyology (5th изд.). Benjamin Cummings. ISBN 978-0-13-100847-2. 
  • Collette, BB (2010) "Reproduction and development in epipelagic fishes" In: Kathleen S Cole, Reproduction and Sexuality in Marine Fishes: Patterns and Processes, pp. 21–64, University of California Press. ISBN 978-0-520-26433-5.
  • Freon, Pierre (1998) Dynamics of Pelagic Fish Distribution and Behaviour: Effects on Fisheries and Stock Assessment, Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-85238-241-7.
  • {{cite journal | last1 = Johnsen | first1 = S | year = 2003 | title = Lifting the Cloak of Invisibility: The Effects of Changing Optical Conditions on Pelagic Crypsis1 | journal =
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) Atlantic Herring, Clupea harengus, Life History and Habitat Characteristics NOAA Technical Memorandum NMFS-NE-126, NOAA.
  • Robins, Richard C., Reeve M. Bailey, Carl E. Bond, James R. Brooker, Ernest A. Lachner, et al. 1991 Common and Scientific Names of Fishes from the United States and Canada, Fifth Edition. American Fisheries Society Special Publication, no. 20. American Fisheries Society. Bethesda, Maryland, USA. 183. ISBN 0-913235-70-9.
  • Makris, N; Ratilal, P; Jagannathan, S; Gong, Z; Andrews, M; Bertsatos, I; Godo, OR; Nero, RW; Jech, JM (2009). „Critical Population Density Triggers Rapid Formation of Vast Oceanic Fish Shoals”. Science. 323 (5922): 1734—1737. Bibcode:2009Sci...323.1734M. PMID 19325116. doi:10.1126/science.1169441. 
  • Pepperell J (2011) Fishes of the Open Ocean: A Natural History and Illustrated Guide University of New South Wales Press, ISBN 978-1-74223-267-6.
  • Salvanesa AGV and Kristoffersen JB "Mesopelagic Fishes" In: Encyclopedia of Ocean Sciences, pp. 1711–1717. . doi:10.1006/rwos.2001.0012.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Scientists IDs genesis of animal behavior patterns PhysOrg.com, 26 March 2009.
  • One fish, two fish: New MIT sensor improves fish counts PhysOrg.com, 2 February 2006.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Sillaginidae на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Sillaginidae.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sillaginidae&oldid=26785043”