Rvanje slobodnim stilom
 Dva čoveka u oružanim snagama SAD, jedan iz Američkog ratnog vazduhoplovstva a drugi iz Marinskog korpusa, nadmeću se u rvanju slobodnim stilom. | |
| Focus | Rvanje |
|---|---|
| Roditeljstvo | Razni internacionalni rvački stilovi |
| Olimpijski sport | Da, od 1904 |
Rvanje slobodnim stilom je stil amaterskog rvanja koji se praktikuje širom sveta. Zajedno sa grčko-rimskim, to je jedan od dva stila rvanja koji su uvršteni u olimpijske igre. Američko rvanje u srednjim školama i koledžima odvija se po različitim pravilima i naziva se školsko i koledžsko rvanje. Američko univerzitetsko rvanje za žene se odvija po pravilima slobodnog stila.[1]
Rvanje slobodnim stilom, kao i koledžsko rvanje, vode poreklo od catch-as-catch-can („uhvati kako se uhvatiti može”) rvanja. U oba stila krajnji cilj je bacanje i pribijanje protivnika na prostirku, što rezultira trenutnom pobedom. Za razliku od grčko-rimskog, slobodno stilsko i kolegijalno rvanje dopuštaju upotrebu rvačevih ili protivnikovih nogu u napadu i odbrani. Rvanje slobodnim stilom objedinjuje tradicionalne tehnike rvanja, džudoa i samboa.
Prema svetskom upravljačkom telu rvanja, Ujedinjeni svet rvanja (engl. United World Wrestling - UWW), rvanje slobodnim stilom je jedan od šest glavnih oblika amaterskog takmičarskog rvanja koje se danas međunarodno praktikuje. Ostalih pet oblika su grčko-rimsko rvanje, zahvatanje/potčinjivačko rvanje, rvanje na plaži, pankration, ališ/pojasno rvanje i tradicionalno/narodno rvanje.[2] Izvršni odbor Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) preporučio je izostavljanje rvanja kao sporta sa Olimpijskih igara 2020, ali MOK je odluku kasnije poništio.
Istorija[уреди | уреди извор]
Moderno rvanje slobodnim stilom, prema UWW (ranije FILA), potiče iz Velike Britanije i Sjedinjenih Država pod nazivom rvanja „catch-as-catch-can”.[3] Ova forma rvanja je bila zadobila posebnu pažnju u Velikoj Britaniji, a varijanta razvijena u Lankaširu imala je poseban uticaj na rvanje u slobodnom stilu.[4] Ovaj stil rvanja je stekao veliku popularnost na sajmovima i festivalima tokom 19. veka. U rvanju slobodnim stilom oba takmičara započinju stojeći uspravno, a zatim je rvači nastoje da drže rame protivnika na zemlji (poznato kao pad). Ako nije postignut pad, oba rvača nastavljaju sa borbom na zemlji, i skoro su svi zahvati i tehnike bili dozvoljeni. Popularna je bila i škotska varijanta rvanja u Lankaširu, koja bi započela sa oba rvača stojeći prsa u prsa, hvatajući jedan drugog zaključanim rukama oko tela i, ako nije došlo do pada, meč bi se nastavljao na tlu.[4] Pored toga, postojao je irski stil okovratnika i lakta, gde su rvači započinjali na nogama, pri čemu su oba rvača hvatala za okovratnik suparnika jednom rukom, a drugom za lakat. Ako nijedan rvač nije postigao pad, takmičari bi nastavili stojeći i na zemlji sve dok se pad ne ostvari. Irski imigranti su kasnije ovaj stil rvanja preneli u Sjedinjene Države, gde je ubrzo postao rasprostranjen, posebno zbog uspeha rvačkog prvaka Armije od Potomaka, Džordža Vilijama Flaga iz Vermonta.[4] Rvanjem slobodnim stilom se bavilo bar desetak američkih predsednika, uključujući Džordža Vašingtona, Zakarija Tejlora, Abrahama Linkolna, Endrua Džonsona, Julisaza S. Granta i Teodora Ruzvelta.[3]
Zbog široko rasprostranjenog interesovanja i poštovanja za profesionalno grčko-rimsko rvanje i njegove popularnosti na mnogim međunarodnim susretima u Evropi u devetnaestom veku, rvanje slobodnim stilom (i rvanje kao amaterski sport uopšte) je teško steklo mesto na kontinentu. Olimpijske igre 1896. godine imale su samo jednu rvačku borbu, grčko-rimski meč teške kategorije.[4] Rvanje slobodnim stilom se prvi put pojavilo kao olimpijski sport na Olimpijskim igrama u Sent Luisu 1904. Svih 40 rvača koji su učestvovali na Olimpijskim igrama 1904. bili su Amerikanci. Olimpijske igre 1904. sankcionisale su pravila koja se uobičajeno koriste za „uhvatiti-kao-uhvatiti-možeš“, ali su nametnula neka ograničenja za opasna držanja. Rvanje u sedam težinskih kategorija — 47,6 kg (104,9 lb), 52,2 kg (115,1 lb), 56,7 kg (125,0 lb), 61,2 kg (134,9 lb), 65,3 kg (143,9 lb), 71,7 kg (15,7 kg, i više) od 71,7 kg (158 lb) — bila je važna inovacija na Letnjim olimpijskim igrama.[3]
Borbe u rvanju u devetnaestom veku bile su veoma duge, a posebno grčko-rimski mečevi (gde nisu dozvoljeni zahvati ispod struka i korišćenje nogu) mogle su da traju čak osam do devet sati, a čak i tada je odlučivao samo žrebanje.[5] U 20. veku su postavljena vremenska ograničenja za mečeve.[6] Više od četrdeset godina u dvadesetom veku, slobodni stil i njegov američki pandan, kolegijalno rvanje, nisu imali sistem bodovanja koji je odlučivao mečeve u odsustvu pada. Uvođenje bodovnog sistema od strane trenera rvanja na Državnom univerzitetu Oklahoma Arta Grifita steklo je prihvatanje 1941. godine, a uticalo je i na međunarodne stilove. Do 1960-ih, međunarodne rvačke mečeve grčko-rimskim i slobodnim stilom bodovalo je u tajnosti troje sudija, koji su konačnu odluku donosili podizanjem obojenih lopatica na kraju meča. Dr Albert de Ferari iz San Franciska koji je postao potpredsednik FILA-e (sada UWW), lobirao je za vidljiv sistem bodovanja i pravilo za „kontrolisani pad“, koje bi priznavalo pad samo kada je ofanzivni rvač uradio nešto da ga izazove. Ti predlozi su ubrzo prihvaćeni na međunarodnom nivou u grčko-rimskom i slobodnom stilu.[7] Do 1996. godine, pre velike izmene FILA pravila, međunarodni meč slobodnim stilom sastojao se od dva perioda po tri minuta, sa pauzom od jednog minuta između perioda.[6] U današnje vreme su najbolje rezultate imaju rvači iz postsovjetskih država, Irana, Sjedinjenih Država, Bugarske, Kube, Turske i Japana. Aleksandar Medved iz Belorusije osvojio je 10 svetskih prvenstava i tri zlatne olimpijske medalje od 1964. do 1972. godine.[8] Mnogi univerzitetski rvači su prešli na takmičenje slobodnim stilom, posebno na međunarodnom nivou sa velikim uspehom.[9]
U proleće 2013. godine, Međunarodni olimpijski komitet (MOK) je izglasao da se rvanje izbaci iz osnovnih sportova za letnje Olimpijske igre koje počinju 2020. godine.[10] Kao rezultat ove vesti rvačka zajednica je započela masivnu kampanju kako bi ponovo uspostavila sport. Uglavnom onlajn grupa pod nazivom 2020 vizija predvodi pokret. Imali su nekoliko kampanja, kao i stranice na Fejsbuku i Tviteru koje su širile svest i prikupljale podršku za povratak rvanja na Olimpijske igre. Oni su imali cilj da prikupe 2.000.020 potpisa (onlajn i van mreže) u znak podrške povratku rvanja na Olimpijske igre.[11] U septembru 2013. MOK je izglasao da dozvoli povratak rvanja na Olimpijske igre 2020. i 2024. kao probni sport. Da bi se ovo postiglo, UWW je napravio nekoliko izmena u pravilima, kao i izmene u težinskim klasama.[12] Razgovara se i o promenama uniformi, kao i promenama takmičarske strunjače.
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ „Growing Wrestling: Women's Collegiate Wrestling Association”. National Wrestling Coaches Association. Архивирано из оригинала 12. 11. 2020. г. Приступљено 23. 6. 2020.
- ^ „Fila Wrestling : site de la Fédération Internationale des Luttes Associées”. Архивирано из оригинала 14. 09. 2012. г. Приступљено 27. 12. 2019.
- ^ а б в International Federation of Associated Wrestling Styles. „Freestyle Wrestling”. FILA. Архивирано из оригинала 2011-07-11. г. Приступљено 2008-10-28.
- ^ а б в г "Wrestling, Freestyle" by Michael B. Poliakoff from Encyclopedia of World Sport: From Ancient Times to the Present, Vol. 3, p. 1190, eds. David Levinson and Karen Christensen (Santa Barbara, CA: ABC-CLIO, Inc., 1996).
- ^ "Wrestling, Greco-Roman" by Michael B. Poliakoff from Encyclopedia of World Sport: From Ancient Times to the Present, Vol. 3, p. 1196, eds. David Levinson and Karen Christensen (Santa Barbara, CA: ABC-CLIO, Inc., 1996).
- ^ а б "Wrestling, Freestyle" by Michael B. Poliakoff from Encyclopedia of World Sport: From Ancient Times to the Present, Vol. 3, p. 1191, eds. David Levinson and Karen Christensen (Santa Barbara, CA: ABC-CLIO, Inc., 1996)
- ^ Dellinger, Bob. „The Oldest Sport”. National Wrestling Hall of Fame and Museum. Архивирано из оригинала 2007-07-03. г. Приступљено 2007-08-12.
- ^ „Database”. Архивирано из оригинала 2011-10-09. г. Приступљено 2021-11-20.
- ^ "Wrestling, Freestyle" by Michael B. Poliakoff from Encyclopedia of World Sport: From Ancient Times to the Present, Vol. 3, p. 1193, eds. David Levinson and Karen Christensen (Santa Barbara, CA: ABC-CLIO, Inc., 1996).
- ^ „IOC drops wrestling from 2020 Olympics”. 12. 2. 2013.
- ^ „Untitled Document”. Архивирано из оригинала 2013-12-03. г. Приступљено 2015-03-26.
- ^ „Wrestling gets reinstated for 2020 Olympics”. 8. 9. 2013.
Literatura[уреди | уреди извор]
- International Federation of Associated Wrestling Styles. „Freestyle Wrestling”. FILA. Архивирано из оригинала 2011-07-11. г. Приступљено 2008-10-28.
- International Federation of Associated Wrestling Styles (2006-12-01). „International Wrestling Rules: Greco-Roman Wrestling, Freestyle Wrestling, Women's Wrestling” (PDF). FILA. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 06. 2016. г. Приступљено 2008-10-28.
- National Collegiate Wrestling Association (2008-09-01). „2008-09 NCWA Wrestling Plan” (PDF). NCWA. Архивирано из оригинала (PDF) 2008-12-19. г. Приступљено 2008-11-20.
- USA Wrestling (2009-02-01). „International Wrestling Rules: Greco-Roman Wrestling, Freestyle Wrestling, Women's Wrestling, modified for USA Wrestling” (PDF). USAW. Архивирано из оригинала (PDF) 2014-07-02. г. Приступљено 2009-03-19.
- Dellinger, Daniel. „The Oldest Sport”. National Wrestling Hall of Fame and Museum. Архивирано из оригинала 2007-07-03. г. Приступљено 2007-08-12.
- Poliakoff, Michael (1996). „Wrestling, Freestyle”. Ур.: Christensen, Karen. Encyclopedia of World Sport: From Ancient Times to the Present. 3. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO, Inc. стр. 1189—1193. ISBN 0-87436-819-7.
- National Collegiate Athletic Association (1. 8. 2008). „2009 NCAA Wrestling Rules and Interpretations” (PDF). NCAA. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 2. 2009. г. Приступљено 2008-10-30.
- National Federation of State High School Associations (1. 8. 2008). 2008–09 NFHS Wrestling Rules Book. NFHS.
- G. & C. Merriam Company (now Merriam-Webster) (1976). Webster's Sports Dictionary. G. & C. Merriam Company (now Merriam-Webster). ISBN 0-87779-067-1.
- Baker, William J. (1982). Sports in the Western World. Totowa, NJ: Rowman and Littlefield. ISBN 0-8476-7075-9.
- Brownstone, David M.; Irene M. Franck (2001). „No. 6359”. Famous First Facts About Sports. New York, NY: The H.W. Wilson Company. ISBN 0-8242-0973-7.
- Dellinger, Bob. „Changing of the Guard”. National Wrestling Hall of Fame and Museum. Архивирано из оригинала 21. 11. 2008. г. Приступљено 2008-10-30.
- Dellinger, Bob. „Wrestling in the USA”. National Wrestling Hall of Fame and Museum. Архивирано из оригинала 21. 11. 2008. г. Приступљено 2008-10-30.
- Falla, Jack (1981). NCAA: The Voice of College Sports: A Diamond Anniversary History, 1906–1981. Mission, KS: National Collegiate Athletic Association. ISBN 0-913504-70-X.
- Krisher, Cassie (1. 5. 2008). „High School Wrestling Rules Changes Announced for 2008–09”. NFHS. Архивирано из оригинала 21. 5. 2008. г. Приступљено 2008-11-05.
- Seaton, Philip (28. 9. 2008). „High School Wrestling Debuts Around Arkansas”. HSWrestling.net. Приступљено 2008-11-05.
- Simons, Mike (4. 4. 2008). „The View From the Mat: Women Wrestlers in Oklahoma”. Chronicle of Higher Education. Архивирано из оригинала 18. 4. 2008. г. Приступљено 2008-04-23.
- Wilson, Eric (17. 11. 2005). „Wrestling With Tradition: Keep Your Shirt On”. The New York Times. Приступљено 2007-10-08.
- Wilson, Robin (4. 4. 2008). „Notes From Academe: Oklahoma Hold 'Em”. Chronicle of Higher Education. Приступљено 2008-04-23.
- Fitzpatrick, Frank (16. 2. 2011). „At Cornell, fund-raising just as important to wrestling as mat work”. philly.com. Philadelphia Media Network (The Philadelphia Inquirer). Приступљено 2011-02-17.
