Stoicizam

С Википедије, слободне енциклопедије
Zenon iz Kitiuma, osnivač stoicizma, u kolekciji Farnese, Napulj. Fotografija Paola Montija, 1969.
Zenon, osnivač stoicizma
Atalova stoa u Atini

Stoicizam (ili stoa) jeste pravac antičke filozofije popularan od 4. do 2. veka p. n. e., posebno među obrazovanom elitom antičke Grčke i Rimskog carstva.[1][2] Stoicizam je izveden iz kinizma i deli se na staru, srednju i novu stoičku školu. Osnivač ovog pravca je grčki filozof Zenon (333—264. p. n. e.), iz današnje Larnake.[3][4] Ostali predstavnici su: Hrizip, Seneka, Epiktet i car Marko Aurelije.

Stoici su se organizovali u Atini oko 310. pne. i objasnili kako je svet satkan u skladu sa zakonima logike, fizike i etike. Tvrdili su da svetom vlada logos (svetski um, sudbina) i zbog toga je sve određeno. Centralni problem kojim se bave je etika, koji je i najpoznatiji u moderno vreme. Osnovni moto stoika je „život u skladu s prirodom“. Mudar čovek živi u skladu s prirodom i sopstvenim razumom, jer tako postiže mir duše. Najznačajnije vrline su razumnost, pravednost i umerenost. Smatrali su da čovek treba da se suprotstavlja impulsima koje stvaraju ljubav, strast, mržnja, strah, bol itd. Druga poznata stoička izreka je „blažen je onaj koji je zadovoljan onim što ima“. Stoicizam je promovisan kao način života koji se ne dokazuje rečima, već delima.[5] Stoičku školu zabranio je 529. godine vladar Justinijan I obrazloženjem da potiče iz paganizma i da nije u skladu sa hrišćanstvom.[6]

Stoici su posebno poznati po učenju da je „vrlina jedino dobro“ za ljudska bića, a da te spoljašnje stvari — kao što su zdravlje, bogatstvo i zadovoljstvo — nisu dobre ili loše same po sebi (adijafora), već imaju vrednost kao „materijalna da bi vrlina delovala“. Pored aristotelovske etike, stoička tradicija čini jedan od glavnih temeljnih pristupa etici vrline.[7] Stoici su takođe smatrali da su određene destruktivne emocije rezultat grešaka u rasuđivanju, i verovali su da ljudi treba da imaju za cilj da održe volju koja je „u skladu sa prirodom“. Zbog ovoga, stoici su smatrali da najbolji pokazatelj filozofije pojedinca nije ono što je osoba rekla, već kako se osoba ponašala.[8] Da bi živela dobrim životom, osoba mora su razume pravila prirodnog poretka, jer je prema njihovom shvatanju sve ukorenjeno u prirodi.

Mnogi stoici — kao što su Seneka i Epiktet — naglašavali su da bi mudrac bio emocionalno otporan na nesreću, pošto je „vrlina dovoljna za sreću“. Ovo verovanje je slično značenju izraza „stoički mir“, iako ta fraza ne uključuje tradicionalne stoičke stavove da se samo mudrac može smatrati istinski slobodnim i da su sve moralne iskvarenosti podjednako opake.[9] Stoicizam je cvetao širom rimskog i grčkog sveta sve do 3. veka nove ere, a među njegovim pristalicama bio je i car Marko Aurelije. Doživeo je pad nakon što je hrišćanstvo postalo državna religija u 4. veku nove ere. Od tada je doživeo preporod, posebno u renesansi (neostoicizam) i u savremenoj eri (moderni stoicizam).[10]

Ime[уреди | уреди извор]

Poreklo[уреди | уреди извор]

Stoicizam je prvobitno bio poznat kao „zenonizam”", po osnivaču Zenonu iz Kitiuma. Međutim, ovo ime je ubrzo odbačeno, verovatno zato što stoici nisu smatrali svoje osnivače savršeno mudrim, i da bi izbegli rizik da filozofija postane kult ličnosti.[11]

Naziv „stoicizam“ potiče od Stoa Poikile (starogrčki: ἡ ποικίλη στοά), ili „oslikanog trema“, kolonade ukrašene mitskim i istorijskim scenama bitaka, na severnoj strani Agore u Atini, gde su se Zenon i njegovi sledbenici okupili da razgovaraju o svojim idejama.[12][13]

Moderna upotreba[уреди | уреди извор]

Reč „stoik“ se obično odnosi na nekoga ko je ravnodušan prema bolu, zadovoljstvu, tuzi ili radosti.[14] Savremena upotreba kao „osoba koja potiskuje osećanja ili strpljivo podnosi“ prvi put je navedena 1579. kao imenica, a 1596. kao pridev.[15] Za razliku od termina „epikurejac“, navodi Stanfordska enciklopedija filozofije u zapisu o stoicizmu, „značaj engleskog prideva 'stoički' nije u potpunosti pogrešan u pogledu njegovog filozofskog porekla“.[16]

Osnovna načela[уреди | уреди извор]

Filozofija ne obećava da će obezbediti bilo šta spoljašnje za čoveka, inače bi priznala nešto što je izvan njenog pravog predmeta. Jer kao što je materijal za drvodelje drvo, a materijal za statue bronze, tako je predmet umetnosti življenja život svake osobe.

— Epiktet, Diskursi 1.15.2, Robin Hard revidirani prevod

Stoici su dali jedinstveni prikaz sveta, izgrađen od ideala logike, monističke fizike i naturalističke etike. Od njih, oni su isticali etiku kao glavni fokus ljudskog znanja, iako su njihove logičke teorije bile od većeg interesa za kasnije filozofe.

Stoicizam uči razvijanju samokontrole i hrabrosti kao sredstva za prevazilaženje destruktivnih emocija; filozofija smatra da postajući jasan i nepristrasan mislilac omogućava osobi da se razume univerzalni razlog (logos). Primarni aspekt stoicizma uključuje poboljšanje etičkog i moralnog blagostanja pojedinca: „Vrlina se sastoji u volji koja je u saglasnosti sa prirodom.“[17] Ovaj princip se takođe primenjuje na oblast međuljudskih odnosa; „da bude oslobođen gneva, zavisti i ljubomore“,[18] i da prihvati čak i robove kao „ravne drugim ljudima, jer su svi ljudi podjednako proizvodi prirode“.[19]

Stoička etika zastupa determinističku perspektivu. U pogledu onih kojima nedostaje stoička vrlina. Kleant je jednom izneo mišljenje da je zao čovek „kao pas vezan za kola i primoran da ide kuda god ona idu“.[17] Stoik vrline, nasuprot tome, izmenio bi svoju volju kako bi odgovarao svetu i ostao, po rečima Epikteta, „bolestan, a opet srećan, u opasnosti, a opet srećan, umirući i opet srećan, u izgnanstvu i srećan, u sramoti i srećan“,[18] čime se postavlja „potpuno autonomna“ individualna volja, a istovremeno i univerzum koji je „rigidno deterministička jedinstvena celina“. Ovo gledište je kasnije opisano kao „klasični panteizam“ (a usvojio ga je holandski filozof Baruh Spinoza).[20]

Istorija[уреди | уреди извор]

Antisten,osnivač kiničke škole filozofije
Marcus AureliusEpictetusMusonius RufusSeneca the YoungerPosidoniusPanaetiusAntipater of TarsusDiogenes of BabylonChrysippusCleanthesZeno of Citium

Počevši oko 301. pne, Zenon je predavao filozofiju u Stoa Poikile („Oslikani trem“), po čemu je njegova filozofija i dobila ime.[21] Za razliku od drugih filozofskih škola, kao što su epikurejci, Zenon je izabrao da svoju filozofiju predaje u javnom prostoru, koji je bio kolonada koja je gledala na centralno okupljalište Atine, Agoru.

Od prve dve faze stoicizma nisu sačuvana potpuna dela. Sačuvani su samo rimski tekstovi iz kasne Stoe.[22]

Stoicizam je postao najpopularnija filozofija među obrazovanom elitom u helenističkom svetu i Rimskom carstvu,[23] do tačke u kojoj su, po rečima Gilberta Mareja, „skoro svi naslednici Aleksandra [...] sebe proglasili stoicima“.[24]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ H.D. Amos and A.G.P. Lang, "These Were the Greeks"
  2. ^ Gilbert Murray, The Stoic Philosophy, 1915, p. 25. In Bertrand Russell, History of Western Philosophy, 1946.
  3. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 13. 01. 2009. Приступљено 05. 10. 2008. 
  4. ^ The Stoa Poikile or Painted Porch
  5. ^ John Sellars. Stoicism, p. 32.
  6. ^ Agatija, Histories, 2.31.
  7. ^ Sharpe, Matthew. "Stoic Virtue Ethics." Handbook of Virtue Ethics, 2013, 28–41.
  8. ^ John Sellars. Stoicism, 2006, p. 32.
  9. ^ Stoicism, Stanford Encyclopedia of Philosophy.
  10. ^ Becker, Lawrence C. (2001). A New Stoicism. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9781400822447. 
  11. ^ Robertson, Donald (2018). Stoicism and the Art of Happiness. Great Britain: John Murray. 
  12. ^ „Definition of STOIC”. 
  13. ^ Williamson, D. (1. 4. 2015). Kant's Theory of Emotion: Emotional Universalism. Palgrave Macmillan US. стр. 17. ISBN 978-1-137-49810-6. 
  14. ^ „Modern Stoicism | Build The Fire”. Build The Fire (на језику: енглески). 9. 2. 2016. Архивирано из оригинала на датум 01. 05. 2016. Приступљено 2016-06-22. 
  15. ^ Harper, Douglas (новембар 2001). „Online Etymology Dictionary – Stoic”. Приступљено 2006-09-02. 
  16. ^ Baltzly, Dirk (13. 12. 2004). „Stanford Encyclopedia of Philosophy – Stoicism”. Приступљено 2006-09-02. 
  17. ^ а б Russell, Bertrand. A History of Western Philosophy, p. 254
  18. ^ а б Russell, Bertrand. A History of Western Philosophy, p. 264
  19. ^ Russell, Bertrand. A History of Western Philosophy, p. 253.
  20. ^ Charles Hartshorne and William Reese, "Philosophers Speak of God," Humanity Books, 1953 ch 4
  21. ^ Becker, Lawrence (2003). A History of Western Ethics. New York: Routledge. стр. 27. ISBN 978-0-415-96825-6. 
  22. ^ A.A.Long, Hellenistic Philosophy, p. 115.
  23. ^ Amos, H. (1982). These Were the Greeks. Chester Springs: Dufour Editions. ISBN 978-0-8023-1275-4. OCLC 9048254. 
  24. ^ Gilbert Murray, The Stoic Philosophy (1915), p. 25. In Bertrand Russell, A History of Western Philosophy (1946).

Literatura[уреди | уреди извор]

  • A. A. Long and D. N. Sedley, The Hellenistic Philosophers Cambridge: Cambridge University Press, 1987.
  • Inwood, Brad & Gerson Lloyd P. (eds.) The Stoics Reader: Selected Writings and Testimonia Indianapolis: Hackett 2008.
  • Long, George Enchiridion by Epictetus, Prometheus Books, Reprint Edition, January 1955.
  • Gill C. Epictetus, The Discourses, Everyman 1995.
  • Irvine, William, A Guide to the Good Life: The Ancient Art of Stoic Joy (Oxford: Oxford University Press, 2008) ISBN 978-0-19-537461-2
  • Hadas, Moses (ed.), Essential Works of Stoicism, Bantam Books 1961.
  • Harvard University Press Epictetus Discourses Books 1 and 2, Loeb Classical Library Nr. 131, June 1925.
  • Harvard University Press Epictetus Discourses Books 3 and 4, Loeb Classical Library Nr. 218, June 1928.
  • Long, George, Discourses of Epictetus, Kessinger Publishing, January 2004.
  • Lucius Annaeus Seneca the Younger (transl. Robin Campbell), Letters from a Stoic: Epistulae Morales Ad Lucilium (1969, reprint 2004) ISBN 0-14-044210-3
  • Marcus Aurelius, Meditations, translated by Maxwell Staniforth; ISBN 0-14-044140-9, or translated by Gregory Hays; ISBN 0-679-64260-9. Also Available on wikisource translated by various translators
  • Oates, Whitney Jennings, The Stoic and Epicurean Philosophers, The Complete Extant Writings of Epicurus, Epictetus, Lucretius and Marcus Aurelius, Random House, 9th printing 1940.Шаблон:ISBN?
  • Bakalis, Nikolaos, Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics. Analysis and Fragments, Trafford Publishing, 2005, ISBN 1-4120-4843-5
  • Becker, Lawrence C., A New Stoicism (Princeton: Princeton Univ. Press, 1998) ISBN 0-691-01660-7
  • Brennan, Tad, The Stoic Life (Oxford: Oxford University Press, 2005; paperback 2006)
  • Brooke, Christopher. Philosophic Pride: Stoicism and Political Thought from Lipsius to Rousseau (Princeton UP, 2012) excerpts
  • Hall, Ron, Secundum Naturam (According to Nature). Stoic Therapy, LLC, 2021.
  • Inwood, Brad (ed.), The Cambridge Companion to The Stoics (Cambridge: Cambridge University Press, 2003)
  • Lachs, John, Stoic Pragmatism (Indiana University Press, 2012) ISBN 0-253-22376-8
  • Long, A. A., Stoic Studies (Cambridge University Press, 1996; repr. University of California Press, 2001) ISBN 0-520-22974-6
  • Robertson, Donald, The Philosophy of Cognitive-Behavioral Therapy: Stoicism as Rational and Cognitive Psychotherapy (London: Karnac, 2010) ISBN 978-1-85575-756-1
  • Robertson, Donald, How to Think Like a Roman Emperor: The Stoic Philosophy of Marcus Aurelius. 'New York: St. Martin's Press, 2019.
  • Sellars, John, Stoicism (Berkeley: University of California Press, 2006) ISBN 1-84465-053-7
  • Stephens, William O., Stoic Ethics: Epictetus and Happiness as Freedom (London: Continuum, 2007) ISBN 0-8264-9608-3
  • Strange, Steven (ed.), Stoicism: Traditions and Transformations (Cambridge: Cambridge Univ. Press, 2004) ISBN 0-521-82709-4
  • Zeller, Eduard; Reichel, Oswald J., The Stoics, Epicureans and Sceptics, Longmans, Green, and Co., 1892

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]