Surogat majčinstvo
Surogat majčinstvo, (engl. surrogate motherhood) je odnos - koji često uključuje medicinski potpomognutu oplodnju - u kojoj jedna žena iznosi trudnoću za osobu ili par koji potom usvaja dete. Ovaj oblik majčinsatva koji postaje u svetu se primenjivaniji oblik usvajanja dece od strane homoseksualnih ili heteroseksualnih pojedinaca i porodica bez dece, iako je u mnogim zemljama sveta surogat majčinstvo zakonom zabranjeno, i kažnjivo zatvorom (npr. u Hrvatskoj — od jedne do deset godina.[а]
Definicija SZO[уреди | уреди извор]
Izraz „surogat majčinstvo” se koristi vrlo široko, ali za precizniju formulaciju, surogat majki, treba koristiti definiciju SZO donetu u Ženevi 2001. godine:
| „ | Gestacijski surogat je žena, čija je trudnoća izazvala oplodnje jajnih ćelija koje, kao i sperma pripadaju trećem licu, i u vlasništvu je treće strane. Ona nosi plod uz uslov ili sporazum po kome će nerođenom detetu biti roditelji jednog ili oba lica čiji se gamet koristi za oplodnju. | ” |
Istorija[уреди | уреди извор]
Plutarh je među prvima opisao stanje koje podseća na moderan oblik surogat materinstva:
| „ | Stratonika, znajući da njen muž mora da ima legitimnu decu kako bi preneo u nasleđe svoju kraljevsku vlast, ubedila ga je da ima dete sa drugom ženom. Deiotar, fasciniran njenom posvećenošću nasledniku, dao joj je odrešene ruke, i ona je među zarobljenicima izabrala prelepu devojku po imenu Elektru, koja je sa Deiotarom rodila dete, koje je sa njima odrastalo, u velikoj ljubavi i velikodušnosti | ” |
U starom Rimu, muževi su ako im je žena bila „jalova”, imali decu sa drugom ženom.
Drevna Jevreji bez dece, koristili su žena robova koja su za njih rađale, i time dokazali svoje neotuđivo pravo na bebu.
Kikuiu udovica, koja nema dete, a godine joj ne dozvoljava da ima bebu koja bi nasleđila imovinu preminulog muža, može da angažuje ljubavnika i ženu koji će joj rodi naslednika. Takva žena se prikazivala kao supruga pokojnika, jer je angažovan od strane naslednika imovine.
U konstalaciji promena nastalih u Trećem rajhu je i nova društvena uloga žene koje u sve više poprimale ulogu majki i garanta „čelične borbene snage Rajha" u sprečavanju smanjenenja potomstva. One su trebalo da budu nepresušni „izvor nacije”, „čuvari moći i večnog veličanja nacije” na „putevma pobede”. Po ideologiji nacionalsocijalista ženama je data važna uloga ne samo u u očuvanju brojnosti nacije, već i u prenošenju „visokokvalitetnog” genoma. Pored navedenog Hitlerova propaganda je uticala i na aktiviranje žena, u okvire nacionalnog i vojnog programa surogat materinstva, i menjala ne samo patrijarhalno shvatanje rodnih odnosa, već je ženi davala i „novu žensku ulogu”, koje su tretirane privremeno kao instrument politike.
Vrhunac nacističke politike predstavljao je pokušaj „uzgajanja rase“, započete Himlerovom inicijativom od 1936. godine. U toku tog programa nazvanog „Izvor života” (nem. Lebensborn), osnivani su posebni majčinski domovi za zbrinjavanje samohranih majki i njihove dece začete prilikom seksualnih kontakata sa SS-ovcima ili drugim rasno pogodnim Nemcima „Rasno vredne” devojke, kako su ih smatrali, su bile dobrovoljno na usluzi SS službenicima za prokreaciju arijevske dece.[1]
Program je bio zasnovan na ideji da se rasno pogodnim ženama omogući da imaju vanbračnu decu. Mada je predstavljan kao napredna mera, Program je u suštini bio izraženo rasistički pokušaj da se podstakne prokreacija. Njime ne samo da je kršena konvencionalna moralnost, već su zloupotrebljavani i mehanizmi kojima je društvo kontrolisalo žensku seksualnost. Prema Himlerovim rečima svaka žena koja je želela dete mogla je da se obrati Lebensbornu u najstrožem poverenju.[2]
Zakonska regulativa[уреди | уреди извор]
Surogat majčinstvo nije dozvoljeno u mnogim zemljama sveta, pre svega zbog velike mogućnosti zloupotrebe ovog „pravnog odnosa”, a na osnovu podataka o lošim pokazateljima ishoda uvođenja ove usluge u mnogim zemljama Evrope i sveta. Tako je u pojedinim zemljama Evrope, za donošenje zabrane surogat majčinstva, uzeta obzir i skorašnja rezolucija Evropskog parlamenta, kojom se osuđuje praksa surogat materinstva u svim njenim oblicima, kao i dokazana praksa izigravanja zakonskih okvira za istu, u zemljama u kojima je dozvoljeno surogat materinstvo.
- Surogat materinstvo u Svetu
Surogat materinstvo dozvoljeno je u SAD, Kanadi, Engleskoj, Poljskoj, Rusiji, Češkoj, Indiji, Ukrajni, Makedoniji, Grčkoj, Francuskoj, Rumuniji, Holandiji...
- Stav Republike Srbije o surogat materinstvu
Ministarstva zdravlja Srbije, a u skladu sa rezolucija Evropskog parlamenta, kojom se osuđuje praksa surogat materinstva u svim njenim oblicima, ovako obrazlaže zabranu ove usluge:
| „ | Surogat majčinstvo nije dozvoljeno pre svega zbog velike mogućnosti zloupotrebe ovog „pravnog odnosa”, a na osnovu podataka o lošim pokazateljima ishoda uvođenja ove usluge u mnogim zemljama Evrope i sveta. Takođe, uzeta je u obzir i skorašnja rezolucija Evropskog parlamenta kojom se osuđuje praksa surogat materinstva u svim njenim oblicima, kao i dokazana praksa izigravanja zakonskih okvira za istu, u zemljama u kojima je dozvoljeno surogat materinstvo.
Kao i da je: Analiza rezultata višegodišnje prakse surogat majčinstva upućuje na zaključak da se radi o komercijalizaciji ove usluge. Sistem koji je trebalo da bude zasnovan na čistom nesebičnom odnosu između surogat majke i para koji ne može drugačije ostvariti roditeljstvo, dakle, na odnosu koji pre svega nije zasnovan na sticanju materijalne koristi, u praksi jednostavno nije takav. Dokazano da su surogat majke po pravilu iz siromašnih porodica. Velikog odjeka je imala objavljena analiza o rezultatu čestog odlaska nemačkih parova u Ukrajinu, po uslugu „surogat majčinstva” koja je ukazala da je veliki broj dece rođene sa genetskim i fizičkim manama bilo ostavljeno od obe strane „pravno-ugovornog odnosa”, a kako ih niko posle porođaja nije hteo, ostavljana su na brigu državi.[3] |
” |
Oblici[уреди | уреди извор]
U praksi postoje dva oblika surogat majki — rođaka i nepoznata (iznajmljena) majka:[4]
- Rođaka do drugog stepena srodstva
To su slučajevi u kojima bliska članica porodice (npr. sestra žene koja ne može zatrudneti ili izneti trudnoću) pristaje biti surogat majka.[5]
- Nepoznata surogat majka
Slučajevi nepoznate surogat majke, koji su u praksi češći: i često nazivaju „komercijalno surogat majčinstvo” (engl.„commercial surrogacy”), u kome neplodni parovi iz razvijenih zemalja sveta odlaze u centre za veštačku oplodnju u siromašnijim zemljama.
Cene usluga[уреди | уреди извор]
Glavno „tržište” za tu delatnost je trenutno Indija, za koju se procenjuje da poseduje preko tri hiljade klinika koje nude takve usluge: aražman koji uključuje usluge klinike i nagradu surogat majci u vrednosti od skromnih 11.000 američkih dolara.[6]
U Poljskoj usluga košta između 15.000 i 20.000 američkih dolara, u Kanadi, surogat majka ne može da bude plaćena, ali ima pravo na otplatu troškova od oko 50.000 dolara. Ova vrsta materinstva dozvoljena je u šest američkih država i košta od 80.000 do 170.000 dolara.
Žene u Rusiji ovu vrstu „usluge” naplaćuju 42.000 evra, a u Velikoj Britaniji i do 15.000 hiljada funti, dok je u Ukrajini cena od 25.000 do 30.000 evra.[7]
Primeri surogat majčinstva[уреди | уреди извор]
Među medijski praćene slučajeve surogat majčinstva spada aranžman u kojem su decu dobili slavni britanski muzičar ser Elton John i njegov istospolni partner David Furnish.[8]
U medijima na engleskom govornom području veliku pažnju je privukao slučaj „Baby Gemma” iz 2014. godine, u kome je surogat majka iz Tajlanda iznela trudnoću za australijski par, uz nagradu od 15.000 američkih dolara. U ovom rođeni su blizanci, od koji je jedan bolovao od Daunovog sindroma - taj dečak je uz nepoštovanje ugovora, ostavljen majci. Nakon toga su tajlandske vlasti najavile donošenje zakona kojima bi se surogat majčinstvo stavilo izvan zakona.[9]
Napomene[уреди | уреди извор]
- ^ Surogatno majčinstvo je u Hrvatskoj zabranjeno prema Čl. 10. st. 1. Zakona o medicinski pomognutoj oplodnji] iz 2012. god., po kome umjetnoj oplodnji smiju pristupiti ljudi koji žive u zajednici - bračnoj ili izvanbračnoj. Kazneni zakon Hrvatske za takvu praksu predviđa kaznu od jedne do deset godina zatvora (Čl. 182. st. 1. Kaznenog zakona Hrvatske
Videti još[уреди | уреди извор]
Izvori[уреди | уреди извор]
- ^ Marc Hillel, U ime rase, Zagreb (1976). стр. 7.
- ^ Richard Grunberger, The 12-Year Reich: A Social History of the Third Reich, London (2005). стр. 314.
- ^ „Zašto je surogat majčinstvo u Srbiji zabranjeno? Ministarstvo zdravlja daje 4 razloga i nudi parovima jedino alternativno rešenje”. www.telegraf.rs, 23. februar 2018. Приступљено 9. 7. 2018.
- ^ Nešković, Nataša (17. 8. 2018). „Iznajmljena majka”. Radio-televizija Srbije. Приступљено 19. 8. 2018.
- ^ Imrie, Susan; Jadva, Vasanti (4 July 2014). "The long-term experiences of surrogates: relationships and contact with surrogacy families in genetic and gestational surrogacy arrangements". Reproductive BioMedicine Online. 29 (4): 424–435.
- ^ "Birthing A Market - A Study on Commercial Surrogacy" Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јул 2018), Sama–Resource Group for Women and Health, New Delhi, 2012.
- ^ „Bojana je tri puta imala spontani pobačaj, a onda nije uspela ni vantelesna oplodnja. Lekari su bili šokirani kada su shvatili gde je problem!”. www.telegraf.rs - 12. januar 2017. Приступљено 9. 7. 2018.
- ^ "Last of the big spenders! Elton John 'paid £20,000' to surrogate mother for giving birth to second son Elijah", "Daily Mail", 20.1.2013.
- ^ "Baby Gammy: Thailand government moves to ban commercial surrogacy after controversy around 'abandoned' Down's Syndrome boy", AMY SAWITTA LEFEVRE za "The Independent", 22. новембра 2014.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
- Surogat majčinstvo: Legalizacija u nekim zemljama je i dalje polemika, a ovakve su cijene za to u svijetu (језик: хрватски)
- Manojlović, Ana (26. 5. 2019). „Iznajmljene porodilje rodile etičke dileme”. Radio-televizija Srbije. Приступљено 26. 5. 2019.
