Talinolol

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Talinolol
(RS)-Talinolol Structural Formula V1.svg
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChemSpider
UNII
Svojstva
C20H33N3O3
Molarna masa 363,494
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Reference infokutije

Talinolol je organsko jedinjenje, koje sadrži 20 atoma ugljenika i ima molekulsku masu od 363,494 Da.

Osobine[уреди]

Osobina Vrednost
Broj akceptora vodonika 6
Broj donora vodonika 4
Broj rotacionih veza 9
Particioni koeficijent[3] (ALogP) 3,5
Rastvorljivost[4] (logS, log(mol/L)) -5,3
Polarna površina[5] (PSA, Å2) 86,1

Stereokemija[уреди]

Talinolol sadrži stereocentar i sastoji se od dva enantiomera. Ovo je racemat, tj. Smjesa od 1: 1 ( R ) i ( S ) - oblik:[6]

Enantiomeri talinolola
(R)-Talinolol Structural Formula V1.svg
CAS-Nummer: 71369-60-3
(S)-Talinolol Structural Formula V1.svg
CAS-Nummer: 71369-59-0

Reference[уреди]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  4. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  5. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 
  6. ^ F. v. Bruchhausen, G. Dannhardt, S. Ebel, A. W. Frahm, E. Hackenthal, U. Holzgrabe (Hrsg.): Hagers Handbuch der Pharmazeutischen Praxis: Band 9: Stoffe P-Z, Springer Verlag, Berlin, Aufl. 5, 2014, S. 767, ISBN 978-3-642-63389-8.

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]