Ugovor

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ugovor u smislu pravnog odnosa nastaje putem razmene saglasnih izjava volja lica kojih se tiče. Postupak usaglašavanja njihovih volja naziva se zaključivanje ili sklapanje ugovora a lica koja ga sklapaju označavaju se različitim nazivima - ugovorne strane, učesnici, partneri, ugovornici, stipulanti, kontrahenti.[1]

Za nastanak svakog ugovora potrebno je da se steknu određeni opšti uslovi. Ti uslovi tiču se:

Poslovna sposobnost ugovornika[уреди]

Lica koja sklapaju ugovor moraju imati odgovarajuću poslovnu sposobnost. Izvesne kategorije lica imaju potpunu poslovnu sposobnost, neke kategorije imaju ograničenu a neke su apsolutno lišene poslovne sposobnosti. Lica koja imaju potpunu poslovnu sposobnost mogu sklapati ugovore bez ikakvih ograničenja u tom pogledu.[1]

Lica koja su apsolutno lišena poslovne sposobnosti ne mogu sklapati bilo kakve ugovore, jer nemaju pravno relevantnu volju. Umesto njih, to mogu činiti njihovi zakonski zastupnici (roditelji, odnosno staraoci).

Za maloletna lica mlađa od 14 godina važe posebna pravila. Maloletnici stariji od 14 godina i punoletna lica delimično lišena poslovne sposobnosti raspolažu ograničenom sposobnošću ugovaranja. Oni samostalno mogu sklapati jedino one ugovore čije im je sklapanje zakonom izričito dozvoljeno. Ostale ugovore mogu sklapati samo uz saglasnost svojih zakonskih zastupnika, a ugovori sklopljeni bez saglasnosti su nedovršeni (negotiorum claudicans), odnosno rušljivi. Oni mogu biti upotpunjeni naknadnim odobrenjem (ratihabicija). Saugovornik ograničeno poslovno sposobnog lica može pozvati njegovog zakonskog zastupnika da se izjasni da li ugovor odobrava. Ako se ovaj o tome ne izjasni u tom roku smatra se da je saglasnost uskratio.

Zakonski zastupnik ima pravo da zahteva i poništenje ugovora koji nije odobrio. Pravo na poništenje pripada i ograničeno poslovno sposobnom licu kada stekne potpunu poslovnu sposobnost, u roku od tri meseca od sticanja te sposobnosti.

S druge strane, saugovornik ograničeno poslovno sposobnog lica koji nije znao da je ono ograničeno sposobno, može odustati od tog ugovora. To pravo ima i saugovornik koji je znao za poslovnu nesposobnost, ali je bio prevaren da je bila data odgovarajuća saglasnost. Pravo na odustajanje gasi se u roku od trideset dana od dana saznanja za poslovnu nesposobnost, odnosno prevaru.

Predmet ugovora[уреди]

O predmetu ugovora, njegovom pojmu i postojanju uopšte vođene su duge teorijske rasprave. Ono što je najprihvatljivije imajući u vidu rešenje Zakona o obligacionim odnosima je da je predmet ugovora ujedno i predmet potraživanja koje ugovor rađa, dakle činidba (prestacija) koju jedna strana duguje drugoj. U prilog ovome govori član 46. stav 1 ZOO:

"Ugovorna obaeza može se sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju"

Predmet ugovora mora ispunjavati određene uslove:

  • da bude određen ili odredljiv
  • da je moguć
  • da je dopušten

Određen/odrediv: ono što dužnik duguje trebalo bi biti određeno u pogledu vrste, količine, kvaliteta, mesta, vremena i načina izvršenja. No, dovoljno je da se stranke saglase o tzv. bitnim elementima ugovora, što zavisi u praksi od konkretnog ugovora koji se sklapa. Ostali elementi ugovora mogu se dopuniti preko dispozitivnih zakonskih odredbi, za koje se pretpostavlja da važe ukoliko stranke nisu drugačije odredile.

Predmet je odredljiv u slučaju kada ugovor sadrži podatke pomoću kojih se on može odrediti, ili kad su ugovornici ostavili trećem licu da ga odredi. Ako treće lice ne može ili neće da odredi predmet ugovor je ništav, jer ne može postojati bez predmeta.[1]

Zahtev o određenosti ne poima se ipak kruto, već elastično. Ukoliko je identitet stvari koja je predmet ugovora nesporan među ugovornicama, njegovo pogrešno označavanje ne škodi postojanju ugovora (falsa demonstratio non nocet).

Moguć: ukoliko ispunjenje obaveze iz ugovora nije moguće ugovor je besmislen i bespredmetan. Ovde se pre svega misli na nemogućnost ispunjenja koja postoji u trenutku sklapanja ugovora, naknadna nemogućnost spada u drugu oblast regulisanja. Nemogućnost se obično deli na objektivnu (činidba koju ne može da izvrši niko) i subjektivnu (dužnik u konkretnom slučaju nije u mogućnosti da ispuni činidbu), a može se dalje deliti i na fizičku i pravnu nemogućnost.

Objektivna nemogućnosti izaziva ništavost ugovora već u trenutku nastanka, a ukoliko je nemoguć samo deo ostatak ostaje na snazi. Naknadna mogućnost ne utiče na ništavost ugovora. Obaveza naknade štete poveriocu postoji u slučaju da je dužnika znao ili morao znati da je predmet ugovora nemoguć (tzv. culpa in contrahendo), a ne postoji ukoliko nije znao ili ukoliko je i poverilac znao za nju (culpacompensatio).

Subjektivna nemogućnost ne izaziva ništavost ugovora, jer je činidba nije apsolutno nemoguća. U ovom slučaju je naknada štete jedina opcija koja stoji na raspolaganju poveriocu.

Dopušten: predmet ugovora ne sme biti protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Zabranjeno je i ako se izvršenjem dopuštene radnje postiže zabranjeni cilj. Određeni ugovori izričito su navedeni kao zabranjeni jer se češće javljaju u praksi. Ugovori sa nedopuštenim predmetom jesu po pravilu ništavi, osim ako cilj prekršenog pravila upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon propisuje nešto drugo.

Osnov ugovora[уреди]

Osnov ugovora nije opšteprihvaćena kategorija u obligacionom pravu, ali je ZOO u skladu sa francuskom pravnom teorijom prihvatio postojanje ovog pojma.

Osnov ugovora, ili kako se još naziva osnov obavezivanja (lat. causa) je onaj razlog zbog kojeg neko nešto čini drugome, onaj uzrok činidbe jednog lica prema drugom. Razlog u konkretnom slučaju obično zavisi od vrste ugovora. Na primer, kod ugovora o prodaji razlog zašto jedna strana predaje stvar je želja da dobije novčanu naknadu od druge strane. Obaveza jedne strane čini osnov obaveze druge strane. Od ovoga treba razlikovati motive strana u ugovoru, koji su zapravo posredni razlozi obavezivanja i imaju manji uticaj na punovažnost ugovora. Osnov ugovora mora biti saglasan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a takođe mora biti i istinit tj. bez ikakvih zabluda o njemu. Motiv može uticati na ništavost (ukoliko je nedozvoljen) ali to dosta zavisi od toga da li je ugovor teretan ili ne. Kod teretnih nedopušten motiv utiče na ništavost samo ukoliko obe strane znaju za njega. To nije slučaj kod dobročinih ugovora, gde znanje druge strane nije neophodno.

Nastanak ugovora[уреди]

Uslovi za nastanak:

  • Izjave volja
  • Saglasnost izjavljenih volja
  • Predmet obaveze
  • Osnov
  • Ostali uslovi za zaključenje

Saglasnost izjavljenih volja (podudaranje) je neophodan uslov za zaključenje ugovora, ali ne mora biti dovoljan, potrebno je da je dozvoljen i moguć predmet, osnov i nekad ako je potrebna posebna forma. Pregovori su priprema za stvaranje ugovora. To su sve radnje koje prethode postizanju saglasnosti volja. Kada se postigne saglasnost volja o bitnim elementima ugovora, možemo reći da je nastao ugovor. Pregovori ne obavezuju i svaka strana ih može raskinuti kad hoće, jedino će odgovarati (za štetu nastalu vođenjem pregovora) ona strana koja je vodila pregovore bez namjere da zaključi ugovor ili je imala namjeru pa odustala bez osnovanog razloga. Ugovor je zaključen onog časa kada ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu.

Ponuda[уреди]

Ponuda jedne strane je konačni predlog, određenom licu sa namjerom zaključenja ugovora (animus contrahendi), koji sadrži sve bitne elemente ugovora tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor. Ako je za ugovor potrebna određena forma onda i ponuda mora biti u toj formi. Objektivno bitni elementi ugovora su sadržani u zakonu, definisani su za pojedinačne vrste ugovora. Subjektivno bitni el. ugovora su oni koje jedna strana diže na nivo bitnih. Sporedne tačke – ako ih ugovaraći nisu sami utvrdili – može ih odrediti sud (vodeći računa o prethodnim pregovorima) Kod neimenovanih ugovora ako se mogu izdvojiti bitni uslovi primjeniće se ovo pravilo.

Ponuda se razlikuje od drugih izjava volje po svome dejstvu – jedino je ponuda podobna da prihvatanjem bude pretvorena u ugovor.

Ponude mogu biti opozive (do prihvatanja) i neopozive (obavezujuće).

Imperativne norme su previđene u zakonu i stranke ih ne mogu mijenjati za razliku od dispozitivnih normi koje su zakonska pravila koja strnke mogu izmjeniti i suprotno predvidjeti.

Načini prihvatanja ponude[уреди]

  • neposredno
  • posredno

Neposredno prihvatanje ponude je: izrečno, potpisivanjem pismena, opšteusvojenim znacima. Posredno prihvatanje ponude se vrši konkludentnim radnjama. Konkludentne radnje nisu neposredna izjava volje, ali se može posredno, sa sigurnošću, s obzirom na okolnosti, izvesti zaključak da lice njima izražava volju. Izrečna izjava volje oduzima značaj konkludentnim radnjama protest; rezerva; ograda

Po pravilu ćutaje ponuđenog nije znak prihvatanja. Izuzetak je predviđen u čl. 42. st. 3. |[ZOO]] kad je ponuđeni u stalnoj poslovnoj vezi s ponudiocem u pogledu određene robe. Potrebno je da obje strane izjave volju. Takođe neodgovaranje nije znak prihvatanja (npr. Ako p oslanu stvar ne vrati u određenom roku

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Radišić Jakov, Obligaciono pravo - Opšti deo, Nomos, Beograd, 2004., ISBN 86-81781-45-6

Reference[уреди]

  • Ewan McKendrick, Contract Law - Text, Cases and Materials (2005) Oxford University Press ISBN 0-19-927480-0
  • P.S. Atiyah, The Rise and Fall of Freedom of Contract (1979) Clarendon Press ISBN 0-19-825342-7
  • Randy E. Barnett, Contracts (2003) Aspen Publishers ISBN 0-7355-6525-2
  • Scott Fruehwald, "Reciprocal Altruism as the Basis for Contract," 47 University of Louisville Law Review 489 (2009).

Spoljašnje veze[уреди]