Urbana poljoprivreda

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Urbana farma u Čikagu

Urbana poljoprivreda, urbano ratarstvo, ili urbano baštovanstvo je praksa kultiviranja, prerade i distribucije hrane u ili oko urbanih oblasti.[1] Urbana poljoprivreda takođe može da obuhvata stočarstvo, akvakulturu, poljoprivredno-šumarstvo, urbano pčelarstvo i vrtlarstvo. Ove aktivnosti se odvijaju i u prigradskim područjima, a periurbana poljoprivreda može imati različite karakteristike.[2]

Urbana poljoprivreda može odražavati različite nivoe ekonomskog i društvenog razvoja. To može biti društveni pokret za održive zajednice, gde organski uzgajivači i lokalni farmeri formiraju društvene mreže utemeljene na zajedničkom etosu prirode i holizmu zajednice. Te se mreže mogu razviti kad dobiju formalnu institucionalnu podršku, integrišući se u lokalno planiranje kao pokret tranzicionog grada radi održivog urbanog razvoja. U drugim okolnostima su sigurnost prehrane, ishrana i stvaranje prihoda ključni motiv za ovu praksu. U oba slučaja, direktniji pristup svežem povrću, voću i mesnim proizvodima kroz gradsku poljoprivredu može poboljšati sigurnost i bezbednost ishrane.

Istorija[уреди]

U polu-pustinjskim gradovima Persije oaze su napajane akvaduktima koji su nosili planinsku vodu radi podrške intenzivne proizvodnje hrane, uzgajane na otpadu zajednica.[3] U Maču Pikču, voda je čuvana i ponovo upotrebljena kao deo stepenaste arhitekture grada, a sadnice povrća dizajnirane su da maksimalno ubiraju energiju sunca kako bi se produžila uzgojna sezona.[3]

Vrtlarska demonstracija u Njujorku, 1922

Ideja o dodatnoj proizvodnji hrane izvan seoskih poljoprivrednih operacija i uvoza sa udaljenih lokacija nije nova. Ona je korištena u vreme ratova i depresija kada su se javljali problemi nestašice hrane, ali i tokom perioda relativnog izobilju. Baštenske parcele su se pojavile u Nemačkoj početkom 19. veka kao odgovor na siromaštvo i prehrambenu nestabilnost.[4] Godine 1893, od građana depresijom pogođenog Detrojta je traženo da koriste sve slobodne površine za uzgoj povrća. Oni su zvane Pingrijeve krompirske parcele po gradonačelniku, Hejzenu S. Pingriju, koji je došao na ideju. Njegova želja je bila da te bašte generišu prihod, zalihe hrane, kao i da povećaju nezavisnost grada u teškim vremenima.[5] Mnoštvo ratnih bašta se pojavilo tokom Prvog i Drugog svetskog rata. U njima je uzgajano voće, povrće i bilje. Građani su nastojali da redukuju pritisak na proizvodnju hrane koja je trebalo da podržava ratne napore.

Tokom prvog svetskog rata, predsednik Vudro Vilson pozvao je sve američke građane da iskoriste svaki slobodni prostor za uzgoj hrane, smatrajući to kao način da se prevaziđu nestašice hrane. Budući da je veći deo Evrope bio zahvaćen ratom, oni nisu bili u stanju da proizvedu dovoljno zaliha hrane koja bi se mogla isporučiti u SAD, te je primenjen novi plan sa namerom da se SAD snabde hrano, i da se potencijalno obezbedi višak za isporuku drugim zemljama. Do 1919. godine, na više od 5 miliona parcela se uzgajala hrana i preko 500 miliona funti proizvoda je sakupljeno.

Vrlo slična praksa počela se koristiti tokom Velike depresije čime je pruženo zaposlenje i hrana onima koji inače ne bi imali životna sredstva u tim teškim vremenima. U ovom su slučaju ovi napori pomogli da se duhovno podigne društvo i da se podstakne ekonomski rast. Hrana u vrednosti od preko 2,8 miliona dolara je proizvedena iz tih bašta tokom depresije. U vreme Drugog svetskog rata, Uprava za rat/hranu osnovala je Nacionalni program ratnih bašta, koji je imao za cilj sistematsko uspostavljanje funkcionalne poljoprivrede u gradovima. S ovim novim planom na delu, čak 5,5 miliona Amerikanaca učestvovalo je u pokretu ratnih vrtova, a preko 9 miliona funti voća i povrća je uzgajano godišnje, što je činilo 44% američkih useva uzgajenih tokom tog vremena.

Komunalno vrtlarstvo je u mnogim zajednicama otvoren za javnost i pruža građanima prostor za gajenje biljaka za hranu ili rekreaciju. Program komunalnog baštovanstva je na primer dobro uhodan u Sijetlu. Pokret provincijske permakulture imao je ogroman uticaj na renesansu urbane poljoprivrede u celom svetu. Projekt Severn u Bristolu pokrenut je 2010. godine za £2500 i osigurava 34 tone proizvoda godišnje, zapošljavajući ljude siromašnog porekla.[6]

Reference[уреди]

  1. ^ Bailkey, M., and J. Nasr. 2000. "From Brownfields to Greenfields: Producing Food in North American Cities," Community Food Security News. Fall 1999/Winter 2000:6
  2. ^ Hampwaye, G.; Nel, E. & Ingombe, L. „The role of urban agriculture in addressing household poverty and food security: the case of Zambia”. Gdnet.org. Приступљено 1. 4. 2013. 
  3. 3,0 3,1 André., Viljoen (2005). Continuous productive urban landscapes : designing urban agriculture for sustainable cities. Bohn, Katrin., Howe, J. (Joe). Oxford: Architectural Press. ISBN 9780750655439. OCLC 60533269. 
  4. ^ „untitles” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 19. 7. 2011. Приступљено 13. 3. 2009. 
  5. ^ „Hazen S. Pingree Monument”. historicdetroit.org/. DAN AUSTIN. 
  6. ^ „The Severn Project”. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]