Уставни закон 1953.

С Википедије, слободне енциклопедије

Уставни закон из 1953. је донет као велики пакет измена Устава Југославије од 1946. године, са циљем увођења појма самоуправљања у уставну материју Југославије. Устав од 1946. године са овим изменама биће на снази до Устава Југославије од 1963. године. Укинуто је Веће народа и формирано Веће произвођача, чиме је изгубљено национално обележје институционалне скупштинске структуре. Уместо владе и министарстава уведена извршна већа и државни секретаријати. Истог дана, Јосип Броз Тито изабран за првог председника Југославије.

Одредбе[уреди | уреди извор]

Основама политичког и друштвеног уређења проглашене су друштвена својина на средствима за производњу, самоуправљање произвођача у привреди, самоуправљање радног народа у општини, граду и срезу и самоуправљање радног народа у области просвете, културе и социјалних служби.

Југославија је проглашена социјалистичком, демократском савезном државом суверених и равноправних народа. Сва власт у земљи је припадала радном народу преко представника у разним телима, као и непосредно - изборима, опозивом представника, зборовима, саветима и другим облицима самоуправљања, које је проглашено за основ читавог уређења.

На пољу представничког тела ово се огледало у увођењу Већа произвођача, као дома представника професија, поред политичког дома. Напуштен је принцип дихотомне поделе власти, а Савезна народна скупштина проглашена је за врховног представника народног суверенитета и највиши орган власти федерације.

До тада постојећи највиши извршни органи, Президијум Народне скупштине ФНРЈ и Влада ФНРЈ замењени су са два извршна органа Савезне народне скупштине - Председником републике и Савезним извршним већем (познатим као СИВ), који су скупштини били одговорни за рад. Председник републике био је уједно и председник СИВ-а.

Такође је напуштен и демократски централизам, повећана су права република и аутономних области, а у општини, граду и срезу уведено је самоуправљање.

Пракса[уреди | уреди извор]

Уставни закон заправо је проглашен за повељу друштвеног самоуправљања, а тај назив носиће и наредни устави Југославије. По замисли твораца, овај устав требало је да омогући несметану изградњу самоуправљања, до доношења новог Устава Југославије од 1963. године. У пракси су последице биле огромне, а започети процес подруштвљавања имовине оставиће последице које се до данас осећају.

Литература[уреди | уреди извор]