V. H. Oden

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
V. H. Oden
AudenVanVechten1939.jpg
Oden in 1939
Ime po rođenjuWystan Hugh Auden
Datum rođenja(1907-02-21)21. februar 1907.
Mesto rođenjaJork
 Engleska
Datum smrti29. septembar 1973.(1973-09-29) (66 god.)
Mesto smrtiBeč
 Austrija
DržavljanstvoBritansko od rođenja, američko od 1946
ZanimanjePesnik

Visten Hju Oden (Wystan Hugh Auden; 21. februar 1907. - 29. septembar 1973) potpisivao je svoje radove kao W. H. Auden, bio je angloamerički pesnik,[1] rođen u Engleskoj, a kasnije američki državljanin, smatra se jednim od najvećih pisaca 20. veka.[2] Njegov rad se odlikuje visokim stilskim i tehničkim dostignućem, angažovanošću u moralnim i političkim pitanjima i raznovrsnošću tona, forme i sadržaja.[3][4] Glavne teme njegove poezije su ljubav, politika i građanstvo, religija i moral i veza između jedinstvenih ljudskih bića i anonimnog, bezličnog sveta prirode.

Oden je odrastao u Birminghamu u obrazovanoj porodici srednje klase i studirao je književnost na Oksfordu. U njegovim ranim pesmama, napisanim krajem 1920-ih i početkom 1930-ih, smenjuje se telegrafski moderni stil i tečan tradicionalni. Napisane su u intenzivnom i dramatičnom tonu i postavile su njegovu reputaciju pesnika i propovednika levice. Ovu ulogu je napustio nakon što se preselio u SAD 1939. godine, gde je uzeo američko državljanstvo 1946. Njegove pesme iz 1940-ih bave se religijskim i etičkim temama na manje dramatičan način nego što je to bio slučaj sa njegovim ranijim radovima, ali u njim još uvek kombinuje tradicionalne forme i stilove sa novim formama koje je Oden sam stvorio. Tokom 1950-ih i 1960-ih mnoge njegove pesme se fokusiraju na načine kako reči otkrivaju i sakrivaju emocije. Počeo je da piše libreta za opere, što je bila idealna forma za usmeravanje izražavanje snažnih osećanja.[5]

Bio je, takođe, plodan pisac eseja i prikaza na književne, političke, psihološke i religijske teme, a povremeno se bavio i dokumentarnim filmom, petstkim pretstavama i drugim formama. Tokom svoje karijere bio je ujedno i kontroverzan i uticajan. Nakon smrti neke njegove pesme (posebno „Funeral Blues” („Stop all the clocks”) i „Septermer 1, 1939”) postale su poznate širim krugovima kroz njihovu upotrebu u filmovima i drugim popularnim medijima.[2]

Život[уреди]

Detinjstvo[уреди]

Oden je rođen u Jorku u Engleskoj. Njegov otac, Dordž Ogastus Oden bio je lekar, a majka, Konstans Rozali Biknel Oden bila je pripremana za medicinsku sestru, ali nikada nije radila. Bio je najmlađe dete u porodici sa tri sina. Najstariji brat, Džordž Bernard Oden, postao je farmer, a srednji, Džon Biknel Odeon, geolog. I jedan i drugi deda su mu bili sveštenici i on je odrastao u anglokatoličkog porodici, koja je pratila „visoku” formu anglikanizma, u kojoj su rituali sličniji katoličkim.[6][7] Svoju ljubav prema muzici i jeziku delimično pronalazi u crkvi.[8] Verovao je da ima islandsko poreklo i njegov fascinacija islandskim legendama i drevnim nordijskim sagama može se primetiti u njevim delima.

Godine 1908. njegova porodica se preselila u Harborn, u Birminghamu, gde je njegov otac postao najpre predavač, a kasnije profesor medicine. Odenovo interesovanje za psihoanalizu ima začetke u očevoj biblioteci. Od svoje osme godine školovan je u internatima, a kući je dolazio samo za raspuste.[6] Do svoje petnaeste godine mislio je da će postati inženjer rudarstva, ali je počeo da razvija strast prema jeziku. Kasnije je pisao: „reči me toliko uzbuđuju da me pornografska priča, na primer, više uzbudi nego što to može prava osoba.”[9]

Obrazovanje[уреди]

Odenova prva škola bila je St. Edmundova škola, u Sariju, gde je upoznao Kristofera Išervuda, kasnije poznatog pisaca. Sa trinaest godine prešao je u Grešamovu školu u Norfolku, gde ga je 1922. godine prijatelj, Robert Medli pitao da li piše poeziju, nakon čega je Oden odlučio da postane pesnik.[6] Ubrzo zatim je „shvatio da je izgubio veru”.[10] U školskoj postavci Šekspira igrao je Katarinu u The Taming of the Shrew, 1922. godine[11], i Kalibana u The Tempest, 1925. godine, njegove poslednje godine u Grešamovoj školi.[12] Njegove prve pesme su se pojavile u školskom časopisu 1923.[13]

Godine 1925. počeo je sa studijama biologije na koledžu Hristove crkve u Oksfordu, ali se u drugoj godini prebacio na studije književnosti. Među prijateljima koje je sreo na Oksfordu bili su Sesil Dej Luis, Luis Maknis i Stiven Spender; njih četvorica su tokom 1930-ih bili poznati kao „Ordenova grupa” zbog svojih levičarskih, ali ne identičnih, uverenja.

Ponovo je sreo Išervuda 1925. godine i narednih nekoliko godina mu je Išervud bio mentor, kome je slao svoje radove na kritiku. Oden se verovatno zaljubio u Išervuda i tokom 1930-ih imali su intimne veze u periodima kada su bili bez partnera. Između 1935. i 1939. sarađivali su na tri predstave i putopisu.[14]

Od dana na Oksfordu pa nadalje, prijatelji su ga redovno opisivali kao smešnog, ekstravagantnog, simpatičnog, plemenitog i, delimično po njegovom sopstvenom izboru, usamljenog. U kontaktu sa ljudima nedostajalo mu je samopouzdanja i bio je stidljiv, osim kada je bio siguran da je dobrodošao. Bio je tačan i opsesivno se trudio da poštuje rokove, ali je živeo u fizičkom haosu.[7]

Britanija i Evropa, 1928–1938[уреди]

U jesen 1928. Oden je napistio Britaniju i preselio se u vajmarsk Berlin, gde je proveo devet meseci. Jedan od razloga je bio i taj što je Engleska u to vreme bila represivno društvo prema gej osobama, nasuprot Berlinu, gde je homoseksualnost bila prihvaćena. U Berlinu je najpre iskusio politički i ekonomski nemir, koji je postao jedan od njegovih glavnih tema.[8]

Po povratsku u Britaniju, 1929. godine kratko je radio kao tutor. Godine 1930. objavio je svoju prvu knjigu, Poems (1930), koju je T. S. Eliot prihvatio da štampa kao urednik u Faber and Faber. Ovaj izdavač je objavljivao i njegove kasnije radove. Godine 1930. počeo je i svoju petogodišnju karijeru upravnika škola za dečake, najpre dve godine u Larčfild akademiju, zatim tri godine u Dauns školi, gde je bio veoma voljen nastavnik.[6]

Tokom ovih godina Odenova erotska intereovanja su bila fokusirana na, kako je kasnije rekao, idealizovani „Drugo ja”[15] umesto na druge osobe. Njegovi partneri (ili osobe kojima se neuspešno udvarao) bili su nejednaki sa njim ili po godinama ili po inteligenciji; njegove polne veze su bile obično prolazne, mada su se neke razvile u duga prijateljstva. Ove veze je kasnije suprotstavio onome što je nazivao „brakom” jednakih, koji je imao sa Česterom Kalmanom od 1939. i koji je bio zasnovan na individualnosti obojice.[16]

Od 1935. do 1939. kada je napusio Britaniju, Oden je radio kao samostalni esejista, kritičar i predavač, najpre za G.P.O. Film Unit, deo pošte koji je pravio dokumentarne filmove. Radeći za G.P.O. Film Unit sreo je i sarađivao je sa Benjaminom Britenom, sa kojim je, takođe, sarađivao na predstavama i libretima. Njegove predstave tokom 1930-ih su igrane u Grup teatru.[8]

Njegov rad u ovom periodu je oslikavao njegovo verovanje da svaki dobar umetnik mora da bude „malo više od novinara koji izveštava”.[17] Godine 1936. proveo je tri meseca na Islandu, gde je sakupljao materijal za putopis, Pisma sa Islanda (1937), koji je napisao u saradnji sa Luisom Maknisom. Godine 1937. otišao je u Španiju, gde je nameravao da vozi ambulantna kola u Španskom građanskom ratu, ali je radio u propagandi, što je napustio kako bi otišao na front. Njegov sedmonedeljni boravak u Španiji je imao na njega veći uticaj i njegovi stavovi su postali složeniji, nakon što je shvatio da je politička realnost kompleksnija nego što je zamišljao.[6][16] Ponovo je pokušao da spoji reportažu i umetnost i Išervud i on su proveli šest meseci na ratištu tokom Drugog kinesko-japanskog rata 1938. radeći na knjizi Putovanje u rat (1939). Na povratku u Britaniju kratko su se zadržali u Jorku i rešili su da se presele u Ameriku. Oden je jesen 1938. proveo delom u Britaniji, delom u Briselu.[6]

Mnoge njegove pesme tokom 1930-ih i kasnije inspirane su nekonzumiranom ljubavlju. Svoj emotivni život je 1950-ih opisao čuvenim stihovima: „Ako ljubavi ne može biti / Neka budem ja taj koji će više voleti” („The More Loving One”). Imao je dara za prijateljstvo, a od kraja 1930-ih želeo je stabilnost braka, koji je nazivao „jedinom temom”.[18] Tokom života činio je dobra dela, nekada javno (kao što je venčanje sa lezbejskom spisateljicom, Erikom Man, 1935. kako bi joj omogućio britanski pasoš i šansu da pobegne iz nacističke Nemačke[6]), ali, posebno kasnije u životu, često i krišom, i bio bi postiđen kada bi se to saznalo u javnosti, kao što je bio njegov poklon prijateljici Doroti Dej za časopis Katolički Radnik, što je bilo objavljeno na naslovnoj stranici Njujork tajmsa, 1956. godine.[19]

Amerika i Evropa, 1939–1973[уреди]

Oden i Išervud su otplovili za Njujork januara 1939. godine sa privremenim vizama. Njihov oslazak iz Britanije su mnogi videli kao čin izdaje, što je imalo negativne posledice za njegovu reputaciju.[6] Aprila, 1939. Išervud se preselio u Kalifoniju i njih dvojica su se samo povremeno viđali u kasnijim godinama. U ovo vreme Oden je sreo pesnika, Čestera Kalmana, koji je bio njegov ljubavnik u naredne dve godine (Oden njihov odnos opisuje kao „brak” koji je otpočeo „bračnim putovanjem” po Americi).[20] Godine 1941. Kalman je prekinuo njihovu vezu, jer nije mogao da pristane na Odenova insistiranja na monogamnoj vezi, ali su ostali prijatelji do kraja života i živeli su zajedno od 1953. do Odenove smrti. Oden je oba izdanja sabranih pesama (1945/50 i 1966) posvetio Išervudu i Kalmanu.[21]

Kristofer Išervud (levo) i W.H. Oden (desmo). Foto: Karl Van Večten, 6. februara 1939.

Tokom 1940–41 Oden je živeo u kući u Bruklin Hajtsu, koju je delio sa Karsonom Makalerom, Bendžaminom Britenom i drugima, i koja je postala centar umetničkog života.[22] Godine 1940. pridružio se Episkopalnoj crkvi, vraćajući se tako anglikanskoj zajednici, koju je napustio sa 13 godina.

Kada je Britanija objavila rat Nemačkoj, septembra, 1939. Oden je rekao britanskoj ambasadi da će se vratiti u UK, ako je potreban, ali su mu odgovorili da među ljudima njegovih godina (32) imaju potrebe samo za kvalifikovanim osobljem. Tokom 1942 i 43. predavao je engleski jezik na Mičiganskom univerzitetu. Bio je pozvan na regrutaciju u američku vojsku, ali je odbijen iz zdravstvenih razloga. Dobio je stipendiju Gugenhajma za 1942-43. ali je nije iskoristio, već je odlučio da predaje na Svartmor koledžu-u (1942–45).[6]

Tokom leta 1945. godine, nakon što je rat u Evropi bio završen, boravi je u Nemačkoj sa Istraživanjem strateškog bombardovanja, baveći se uticajem bombardovanja Saveznika na nemački moral. Ovo iskustvo ostavilo je traga u njegovim kasnijim radovima, kao što je boravak u Španiji imalo uticaja na njegov raniji rad.[21] Po povratku u SAD počeo je da živi na Menhetnu, radeći kao pisac i predavač u Novoj školi za društvena istraživanja, i kao gostujući profesor na Beningtonu, Smitu i drugim američkim koledžima. Godine 1946. dobio je američko državljanstvo.[6][8]

Oden je 1948. počeo da provodi leta u Evropi, najpre u Iskiji u Italiji, a kasnije u Kirhštetenu u Austriji, gde je kupio seosku kuću.[6]

Godine 1951. malo pre nego što su britanski špijuni, Gaj Berdžes i Donald Maklean pobegli za SSSR, Berdžes je probao da kontaktira Odena, kako bi došao kod njega u Iskiju, o čemu su ranije razgovorali. Oden nikada nije odgovorio na njegov poziv i nije imao nikakve kontakte sa njima, ali je njegovo ime bilo povezivano u štampi sa njihovim bekstvom. Ovakva medijska pažnja je bila ponovljena kada su dokumenti MI5 agencije objavljeni tokom 2007. godine.[23][24]

Tokom 1956-61. Oden je bio profesor poezije na Oksfordu, gde se od njega očekivalo da održi tri predavanja godišnje. Ovakav ne mnogo zahtevan posao omogućavao mu je da i dalje zimu provodi u Njujorku, a leta u Evropi, provodeći samo tri nedelje u Oksfordu godišnje. Zarađivao je uglavnom tako što je držao predavanja i pisao za Njujorker i druge časopise.[8]

Tokom poslednjih godina počeo je da se ponavlja u razgovorima, što je razočaravalo njegove prijatleje, koji su ga znali kao duhovitog sagovornika koji ume da govori o različitim temama.[6][25] Godine 1972. preselio se u Oksford, gde mu je koledž Hrist čurč dao kućicu, ali je nastavio da provodi leta u Austriji. Umro je u Beču, 1973. godine i sahranjen je u Kirhštetenu.[6]

Književni stil[уреди]

Oden je izdao 400 pesama od čega ih je 7 bilo vrlo velikih po obimu taku da su dve (svaka za sebe) zauzimale celu knjigu. Njegov poetički opus je bio enciklopedijski tako da se kretao od modernizma do tradicionalnih formi kao što su balade, haiku ili barokna dela[5]. Ton njegovih dela se kretao između pesama koje spadaju u pop kliše do meditacija i od savremene krize do evolucije društva [2][16].

Osim pesama Oden je proizveo više od 400 eseja i kritika o književnosti, istoriji, politici, muzici, religiji i mnogim drugim stvarima. Takođe je učestvovao u pisanju operskog libreta i sarađivao sa snimateljima dokumentarnih filmova. Pred kraj svog života Oden je kontroverzno krenuo u izmene svojih popularnih pesama ili je neke potpuno odbacio pošto ih je smatrao dosadnim ili nepoštenim dok je radio, sklapao kolekcije svojih dela.[26]

Objavljeni radovi[уреди]

Spisak koji sledi sadrži samo one radove koje je Oden objavio tokom života:

Knjige[уреди]

Scenarija i libreti[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ Auden, W. H. (2002). Prose, Volume II: 1939–1948. Princeton: Princeton University Press. стр. 478. ISBN 978-0-691-08935-5.  Oden je koristio frazu „Angloamerički pesnici” 1943. godine koja se odnosila na njega i na T. S. Eliota.
  2. 2,0 2,1 2,2 Smith, Stan (2004). The Cambridge Companion to W. H. Auden. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82962-5. 
  3. ^ Academy of American Poets. „W. H. Auden”. Приступљено 21. 1. 2007. 
  4. ^ Brodksy, Joseph (1986). Less Than One: selected essays. New York: Farrar, Straus and Giroux. стр. 357. ISBN 978-0-374-18503-9. 
  5. 5,0 5,1 Fuller, John (1998). W. H. Auden: a commentary. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-19268-7. 
  6. 6,00 6,01 6,02 6,03 6,04 6,05 6,06 6,07 6,08 6,09 6,10 6,11 6,12 Carpenter, Humphrey (1981). W. H. Auden: A Biography. London: George Allen & Unwin. ISBN 978-0-04-928044-1. 
  7. 7,0 7,1 Davenport-Hines, Richard (1995). Auden. London: Heinemann. ISBN 978-0-434-17507-9. 
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Oxford Dictionary of National Biography. [ttp://www.oxforddnb.com/view/article/30775 „Auden, Wystan Hugh”] (Subscription access only). Приступљено 29. 9. 2010. 
  9. ^ Auden, W. H. (1993). The Prolific and the Devourer. New York: Ecco. ISBN 978-0-88001-345-1. 
  10. ^ Auden, W. H. (1973). Forewords and Afterwords. New York: Random House. ISBN 978-0-394-48359-7. 
  11. ^ The Times, July 5, 1922 (Issue 43075), p. 12, col. D
  12. ^ Wright, Hugh, "Auden and Gresham's" in Conference & Common Room, Vol. 44, No. 2, Summer 2007 Архивирано на сајту Wayback Machine (март 7, 2012) (на језику: енглески) online at schoolsearch.co.uk
  13. ^ Auden, W. H. (1994). Juvenilia: Poems, 1922-1928. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-03415-7. 
  14. ^ Davenport-Hines, Richard (1995). Auden. London: Heinemann. ISBN 978-0-434-17507-9. 
  15. ^ Mendelson, Edward (1999). Later Auden. New York: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-18408-7. 
  16. 16,0 16,1 16,2 Mendelson, Edward (1981). Early Auden. New York: Viking. ISBN 978-0-670-28712-3. 
  17. ^ Auden, W. H. (1996). Prose and travel books in prose and verse, Volume I: 1926–1938. Princeton: Princeton University Press. стр. 138. ISBN 978-0-691-06803-9. 
  18. ^ Auden, W. H. (1995). In Solitude, For Company: W. H. Auden after 1940, unpublished prose and recent criticism (Auden Studies 3). Oxford: Clarendon Press. стр. 88. ISBN 978-0-19-818294-8. 
  19. ^ Lissner, Will. "Poet and Judge Assist a Samaritan." New York Times, 2 March 1956, pp. 1, 39.
  20. ^ Mendelson, Edward (1999). Later Auden. New York: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-18408-7. 
  21. 21,0 21,1 Mendelson, Edward (1999). Later Auden. New York: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-18408-7. 
  22. ^ Tippins, Sherrill (2005). February House: The Story of W. H. Auden, Carson McCullers, Jane and Paul Bowles, Benjamin Britten, and Gypsy Rose Lee, Under One Roof In Wartime America. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-41911-1. 
  23. ^ „BBC report on release of MI5 file on Auden”. BBC News. 2. 3. 2007. Приступљено 29. 9. 2010. 
  24. ^ Mendelson, Edward. „Clouseau Investigates Auden”. 
  25. ^ Clark, Thekla (1995). Wystan and Chester: a personal memoir of W. H. Auden and Chester Kallman. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-17591-8. 
  26. ^ Auden, W. H. (1966). Collected Shorter Poems, 1927–1957. London: Faber and Faber. стр. 15. ISBN 978-0-571-06878-4. 
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 27,4 Auden, W. H.; and Christopher Isherwood (1988). by Edward Mendelson, ур. Plays and other dramatic writings by W. H. Auden, 1928–1938. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-06740-7. 
  28. 28,0 28,1 Auden, W. H. (1996). by Edward Mendelson, ур. Prose and travel books in prose and verse, Volume I: 1926–1938. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-06803-9. 
  29. 29,0 29,1 29,2 29,3 29,4 Auden, W. H.; Chester Kallman (1993). Libretti and other dramatic writings by W. H. Auden, 1939–1973. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-03301-3. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]