Veštačko ostrvo

Flevopolder u Holandiji ima površinu od 970 km² i najveće je ostrvo na svetu formirano povraćajem zemljišta.

Veštačko ostrvo je ostrvo koje nije formirano prirodnim putem, već su ga konstruisali ljudi. Veštačka ostrva mogu varirati po veličini od malih ostrvaca koji su napravljana samo radi podrške jednog stuba zgrade ili građevine, do onih koja podržavaju čitave zajednice i gradove. Rana veštačka ostrva obuhvatala su plutajućé strukture u mirnim vodama, ili drvene ili megalitske građevine podignute u plitkim vodama (npr. kranozi i Nan Madol koji su diskutovani u daljem tekstu).

U moderno doba veštačka ostrva obično nastaju amelioracijom zemljišta, mada neka nastaju i slučajnom izolacijom postojećeg dela zemlje tokom izgradnje kanala (npr. Donauinsel, Ko Kret i veći deo okruga Dor), ili plavljenjem dolina što dovodi do toga da vrhovi nekadašnjih brežuljaka bivaju izolovani vodom (npr. ostrvo Baro Kolorado). Jedno od najvećih veštačkih ostrva na svetu, ostrvo Rene-Levasjur,[1][2] nastalo je poplavom dva susedna rezervoara.

Istorija[уреди | уреди извор]

Uprkos popularnoj predstavi modernosti, veštačka ostrva zapravo imaju dugu istoriju u mnogim delovima sveta, i datiraju unazad do obnovljenih ostrva drevne egipatske civilizacije, stubova kranoga praistorijskog Velsa, Škotske i Irske, ceremonijalnih centara Nan Madola u Mikroneziji i još uvek postojećih plutajućih ostrva jezera Titikaka.[3] Grad Tenočtitlan, azteški prethodnik Meksiko Sitija, u kojem je obitavalo 500.000 ljudi kad su prispeli Španci, stajao je na malom prirodnom ostrvu u jezeru Tehsoso koje je bilo okruženo velikim brojem veštačkih činamitl ostrva.

Grebensko ostvo u blizini Severne Malaite.

Narod laguna Langa Langa i Lau u Malaiti na Solomonovim ostrvima sagradio je oko 60 veštačkih ostrva na grebenu, uključujući Funafou, Sulufou i Adaeg.[4][5] Stanovnici Lauške lagune izgradili su ostrva na grebenu, jer su ona pružala zaštitu od napada naroda koji su živeli u centru Malaite.[6][7] Ova ostrva formirana su doslovno polažući jednu po jednu stenu. Porodica bi izvela njihov kanu na greben koji štiti lagunu, a zatim bi ronili da uzmu stene, izneli ih na površinu, i potom bi se vratili na odabrano mesto i bacili stene u vodu. Život na grebenu je bio i zdraviji, jer komarci, kojima su bile infestirane priobalske močvare, nisu bili prisutni na grebenima. Ljudi sa Laua i dalje žive na grebenskim ostrvima.[4]

Uticaj na životnu sredinu[уреди | уреди извор]

Za izgradnju ovih ostrva potrebna je velika količina peska. Iskopavanje peska može uzrokovati uzburkivanje peska i depozita na grebenima, što može poremetiti morski živi sveta.[8]

Politički status[уреди | уреди извор]

Prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravu mora (енгл. United Nations Convention on the Law of the Sea, UNCLOS), veštačka ostrva se ne smatraju lučkim radovima (član 11) i pod nadležnošću su najbliže obalske države, ako su u krugu od 200 nmi (370 km) (Član 56).[9] Veštačka ostrva se ne smatraju ostrvima u smislu posedovqanja vlastitih teritorijalnih voda ili ekskluzivnih ekonomskih zona, i samo obalska država može da odobri njihovu izgradnju (Član 60);[10] međutim, na otvorenom moru izvan nacionalne nadležnosti, bilo koja „država” može da gradi veštačka ostrva (Član 87).

Galerija[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „René-Levasseur: The World’s Second Largest Island in a Lake?”. GeoCurrents (на језику: енглески). Приступљено 29. 8. 2018. 
  2. ^ „ESA satellite images Manicouagan Crater”. UPI (на језику: енглески). Приступљено 29. 8. 2018. 
  3. ^ The Story of Ancient Egypt. Приступљено 24. 3. 2016. 
  4. ^ а б Stanley, David (1999). South Pacific Handbook. Moon South Pacific. стр. 895. 
  5. ^ „Historical Photographs of Malaita”. University of Queensland. Приступљено 20. 5. 2014. 
  6. ^ Akimichi, Tomoya (2009). „Sea Tenure and Its Transformation in the Lau of North Malaita, Solomon Island” (PDF). South Pacific Study Vol. 12, No. 1, 1991. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 5. 2014. Приступљено 22. 5. 2014. 
  7. ^ Akimichi, Tomoya (1992). The ecological aspect of Lau (Solomon Islands) ethnoichthyology. 87 (4) Journal of the Polynesian Society. стр. 301—326. 
  8. ^ „Dubai’s artificial islands have high environmental cost”. Mongabay Environmental News (на језику: енглески). 23. 8. 2005. Приступљено 5. 5. 2020. 
  9. ^ „UNCLOS and Agreement on Part XI - Preamble and frame index”. Приступљено 24. 3. 2016. 
  10. ^ „Article 60. Artificial islands, installations and structures in the exclusive economic zone (PREAMBLE TO THE UNITED NATIONS CONVENTION ON THE LAW OF THE SEA)”. United Nations Convention on the Law of the Sea. Приступљено 17. 3. 2017. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]